REFLET DANS UN DIAMANT MORT

Helene Cattet i Brulo Forzani privukli su moju pažnju filmom AMER, koji je bio jedan art house artefakt koji je kroz Kennetha Angera kanalisao stileme Giallo podžanra.

REFLET DANS UN DIAMANT MORT je pokušaj da se uradi to isto ali kroz obradu Eurospy krila evropske žanrovske eksploatacije koja je meni sticajem okolnosti dobro poznata i seže od hiperstilizovanih pokušaja kao što je DIABOLIK Marija Bave do svakog mogućeg spaghetti knock-offa Bonda.

Mnogi autori su se okušali u Eurospyu, imali smo čak i film LUDA GLAVA Vuka Vuča kod nas, i nije ta etiketa samo izmišljotina geekova koji vole da klasifikuju Euro trash. Eurospy neumitno jeste izgradio svoju estetiku jer je sam Bond bio podsticajan sa svojom visokom estetizacijom koja je zadirala u fashion, u erotsko, u nadrealno, praktično izbacujući mnogo hitchcockovskog nesvesnog u prvi plan. I dok je Bond praktično zamenio ratni film kao osnov akcionog bioskopskog spektakla, ta onirička hiperstilizovana dimenzija je prepoznata i kod samih Britanaca gde izlaze filmovi poput IPCRESS FILE i kasnije Harry Palmera kog režira Ken Russell, tu je moj favorit - nepravedno zanemareni NAKED RUNNER Sidney J. Furiea itd.

Dakle, već je mejnstrim Bond na neki način bio "iščašen" u odnosu na tipičan bioskopski blokbaster rukopis svog vremena i unosio je dosta kontinentalnog rukopisa u svoj britanski izraz, inače spreman za Holivud.

Ne treba da čudi što je onda Joseph Losey već bez ikakvih kočnica vrlo arty realizovao ekranizaciju MODESTY BLAISE.

Međutim, svi ovi projekti koje sam nabrojao, a ima ih još, kao što je opet nešto drugačiji ali slično "iščašen" QUILLER MEMORANDUM, ipak spadaju u elitnu produkciju nastalu u saradnji ili u distribuciji holivudskih studija ili bar velikih producenata.

Eurospy nikada nije dostigao nivo spaghetti westerna i nažalost nije uspeo da izbaci nijedan naslov da bude među vrhunskim predstavnicima žanra. On nema svog Leonea, pa samim tim nije ni toliko kanonizovan ni poznat.

Cattet i Forzani su ovde uzeli da obrade Eurospy, u svom maniru gde će izučiti njegov izraz, fetšizujući njegove uspele elemente i estetizujući prizore, ali istovremeno ističući i greške i kontradikcije u prizoru.

Prvi problem koji generalno opterećuje njihov izraz je AI. To što oni rade više nije toliko impresivno jer danas ljudi svakodnevno - doduše u kraćim formama prave stilske vežbe u kojima iznova oživljavaju i razrađuju stileme filma kog više nema.

Dakle, mi kao gledaoci smo zahvaljujući socijalnim mrežama i AI danas zapravo zasićeni intervencijama ovog tipa i ono što ovaj belgijski tim radi više nije naročito impresivno i nije ekskluzivno.

Pitanje je kako bi i AMER bio doživljen u današnje vreme.

Uprkos tome što je meni Eurospy poznat kao pravac i što ne gledam u ove slike i situacije koje se ređaju kao tele u šarena vrata već prepoznajem šta su "autori hteli da kažu", ovo je nažalost jedna salata od slika koja je bezvredna za gledanje danas ali je isto tako i neistinita spram tog dekadentnog pravca na koji referiše.

Dok je Tarantino briljantno rekonstruisao Grešku iz "filmova sa greškom" u KILL BILLu i jako dobro u DEATH PROOFu, i on je žestoko omašio u INGLOURIOUS BASTERDS, pokazujući čak i zbunjujuće loše poznavanje filma Trećeg Rajha. Dakle, čak i takav velemajstor pogreši, pritom sa filmom koji ima jasnu nadgradnju "šunda" na koji se naslanja.

Cattet i Forzani nikada tu nadgradnju baš.i nisu artikulisali, i ovog puta im prosto pokušaj nije uspeo, a došao je u trenutku kad sam gest nije bio na nekoj ceni kao pre.

THE ROAD TO HONG KONG

Norman Panama režirao je poslednji film u ROAD serijalu koji je izašao 1962. godine, posle duže pauze.

Reč je o filmu THE ROAD TO HONG KONG u kom se Bob Hope i Bing Crosby upliću u špijunsku intrigu na Dalekom Istoku.

Uprkos tome što je film producirala ista kuća kao i Jamesa Bonda, i priča ima u sebi elemente koji će sa Bondom postati osnov blokbastera tog a i svakog drugog doba, a to je špijunska intriga sa velikim planom da se ovlada svetom iza kog stoji neki megaloman, ovaj film zapravo nema veze sa Flemingom i celom tom franšizom jer je izašao pre DR NOa.

Film je doduše sniman u Britaniji, u Sheppertonu i uvek postoji mogućnost da se naslućivalo koja moda sledi u bioskopskom filmu.

Elem, Hope i Crosby ovde sarađuju sa Joan Collins koja sveža i u punoj formi i Robertom Morleyem koji je odličan kao flegmatični megaloman negativac.

Humor je starinski, kakav smo i navikli da nam oni pružaju.

Ipak, ako bismo se držali teme egzotične parodije na špijunski film sa elementom putovanja u kosmos, istakao bih da je Bob Hope snimio superiornu verziju toga kasnije u filmu CALL ME BWANA Gordona Douglasa.

Međutim, ovaj film je prosto baziran na jednoj razgaženoj rutini, raznim formama probijanja "četvrtog zida" i svemu što uz to ide, i uz konvenciju snimanja svega u studiju, vrlo je korektan.

Ako bih želeo ovaj tip komedije na ovu temu, birao bih pomenuti Douglasov film, ali nećete pogrešiti gledajuči i ovaj.

Razne slavne ličnosti imaju cameo uloge ali dve najjače su ostavljene za Chairmana i Dina.

* * * / * * * *

ONCE UPON A SPY

ONCE UPON A SPY je bio pilot za seriju koja nije zaživela i onda nam je ostao televizijski film.

Jedan od autora je legendarni Jimmy Sangster, a režirao je Ivan Nagy, plaćenik koji je kasnije ne samo radio pornografiju već bio i protagonista afere Heidi Fleiss kao njen saučesnik.

Ted Danson igra kompjuteraša kog zapošljava NASA ali silom prilika sa tajnom agenticom mora da izađe na teren i pronađe ukradeni superkompjuter svog mentora.

Ispostavlja se da iza svega stoji negativac u kolicima kog igra Christopher Lee, sa sve zrakom koji može da minijaturizuje ljude i mašine, i specijalnim gedžetima, kod kojih doduše ne zaostaje ni agentica poslana da ga ulovi.

Ima nekih simpatičnih dizajnerskih rešenja. Ted Danson je perspektivan atipični akcioni junak carygrantovskog tipa. Međutim, ono što je Sangster napisao i ono što je Nagy režirao, nažalost ne dobacuju dovoljno daleko ni u jednom pogledu, pa ne čudi da ni serija iz ovoga nije zaživela, iako je svakako u Dansonu imala perspektivnog glumca

HOT ENOUGH FOR JUNE

HOT ENOUGH FOR JUNE Ralpha Thomasa je ekranizacija romana Lionela Davidsona i percipirana je kao parodija špijunskog filma, prevashodno Bonda. Scenario je pisao čuveni Lukas Heller koji je pisao razne važne Aldricheve naslove ali i temeljni naslov ovog žanra, IPCRESS FILE.

Dirk Bogarde u glavnoj ulozi je sjajan. Kada vidite Bogardea u jednoj par excellence mejnstrim ulozi, postaje jasno koliko je hrabra i samoubilačka bila njegova odluka da ne ode u Holivud ako je uslov za to da se pravi da je strejt. U ovoj ulozi, opet vidimo Bogardea sa jednom čarobnom harizmom. Problem je samo u tome što kao ostatak filma - nije naročito smešan.

HOT ENOUGH FOR JUNE je parodija koja nažalost ima problem u tome što nije baš parodična, ne vrši neku krupnu dekonstrukciju žanra, osim što kreće iz direktnog zezanja Bonda a onda se okrene nekim opštijim špijunskim tropima.

S druge strane, HOT ENOUGH FOR JUNE ima u sebi i dosta nekih konvencionalnih situacija iz špijunca, čak je na granici da u nekim segmentima bude i napet film, ali opet nije jer - nije ni pravljen da bude takav.

Na kraju, maltene, jedino što podseća da bi ovo moglo biti parodija jeste prolog koji je direktno zezanje Bonda - u formi scene koja, pogađate, NIJE SMEŠNA.

Kad se podvuče crta, HOT ENOUGH FOR JUNE deluje najpre kao hendikepirani, neuspeo špijunac, svakako pre nego neuspela parodija. Ipak, bio mi je zanimljiv za gledanje. Ralph Thomas se potrudio a Dirk Bogarde i Sylvia Koscina su uvek magnetičan par.

* * / * * * *

KISS THE GIRLS AND MAKE THEM DIE

Redak je slučaj da isti reditelj radi i holivudske originale i italijanske knock-offove ali to se upravo desilo Henry Levinu, reditelju dela serijala o Mattu Helmu kada je dobio da snimi KISS THE GIRLS AND MAKE THE DIE, produkciju Dina De Laurentiisa koja je pokušala da se plasira na američkom tržištu kao Bond-spoof.

Međutim, film je nedovoljno smešan da bi bio spoof a zaplet je do te mere sličan Bondu da ćemo ga bukvalno imati koju godinu kasnije u MAJESTY'S SECRET SERVICE gde negatiac planira sterilizacju čovečanstva.

U tom smislu, do te mere je teško shvatiti da je ovo trebalo da bude komedija da se zaista pre može reći da je ovo pre knock-off Bonda. Međutim, tu tek ne funkcioniše jer u filmu bukvalno nema akcionih scena.

Stoga ovo je jedno granično gledalačko iskustvo iz 1966. bitno samo za ljubitelje i poznavaoce Bonda.

THE MINISTRY OF UNGENTLEMANLY WARFARE

U slučaju filma THE MINISTRY OF UNGENTLEMANLY WARFARE najviše me je razočarao Jerry Bruckheimer. Od njega sam očekivao da će svojim producentskim autoritetom uspeti da izvuče maksimum iz Ritchieja i napravi film dostojan čoveka koji je snimio THE MAN FROM UNCLE.

Nažalost, izgleda da Drugi svetski rat nije njegova jača strana, setimo se PEARL HARBORa, a izgleda da i kad se radi s manje novca, onda promašenost ide u pravcu oskudice a ne ekscesa kao kod Baya.

MINISTRY je film u kom zaista nije imalo šta da pođe naopako. Henry Cavill predvodi ekipu koja treba u Drugom svetskom ratu da izvrši diverziju. Guys on a Mission flick je stvarno forma koja nam je uvek pružala mnogo zadovoljstva, osim ako je svojom pretenzijom ne potopi Tarantino, i sve je delovalo dobro.

Nažalost, na kraju smo dobili film koji u povremenim beskrajnim dijaloškim scenama evocira neke od najgorih elemenata baš iz INGLOURIOUS BASTERDS, sa dosta kreveljenja pod teškom maskom, ali jasno je da su predznaci ovde ipak drugačiji.

Ritchie zbilja nije hteo da se pravi pametan već da snimi svoj doprinos ratnom Guys on a Mission žanru. Ali, za razliku od Tarantina koji je hteo isto to ali da se stavi veliko A u reč autor i da se isforsira maksimalna "masnoća" inkorporiranjem svega i svačega, pa i pogrešno shvaćene tradicije, ovde Ritchie kao da je uzor imao u onim manje poznatim generic naslovima tog tipa.

Ne samo da Ritchie ovde ne iskoračuje u neke pobočne tradicije tog tipa filma kao Tarantino sa Italijanima već kao da se potpuno obrnuto drži relativno slabog poznavanja žanra. MINISTRY ponajpre liči na neki marginalan film nekog poluuspešnog profija kao što je Val Guest u kom su se obreli David Niven, Roger Moore i Sophia Loren i proizveli neki napabirčen odgovor na nešto superiorno tog tipa.

Dakle, ovo ne deluje kao da je neko gledao DIRTY DOZEN ili WHERE EAGLES DARE, o KELLY'S HEROES da ne govorimo a tek ne o nekom iskopavanju Krvavca ili Castellarija.

S jedne strane, manjak filmofilakog znanja i referenci je mogao biti osvežavajući, da je bilo ičega autohtonog da se ponudi. Na kraju, ne da nije čudo šro ovaj film nigde ne ide u bioskope sem u SAD zbog ugovorne obaveze. Čudo je da su ga ozbiljni strimeri uopšte kupili.

Ritchie je posle THE MAN FROM UNCLE meni delovao kao frontrunner da režira Bonda. Ovde ima Iana Fleminga kao epizodnog junaka, i Henry Cavilla u ulozi čoveka koji je bio bitna inspiracija za Bonda. Nažalost, ni traga od reditelja koji je imao tako ozbiljnu kandidaturu pre manje od deset godina.

* 1/2 / * * * *

MISTER DEATHMAN

MISTER DEATHMAN je južnoafrički Blaxploitation koji je režirao poznati secund unit specijalista sa solidnim brojem solo režija - Michael D. Moore.

Moore je bio naročito bitan za karijeru Stevena Spielberga koji mu se odužio epizodom u seriji AMAZING STORIES.

Ipak, na ovom filmu se Mooreu niko nije odužio. Iako je David Broadnax solidan ali neupečatljiv lead, Stella Stevens u još jednoj ulozi lezbejke negativke (igrala je tako nešto i u jednoj od CLEOPATRA JONES pustolovina) naprosto nije dovoljan glumački sastav da bi stvar mogla da se održi.

Filmu fali para u budžetu ali mu pre svega fali još glumaca koji bi mogli da iznesu ovakvu sub-bondovsku priču. Naravno, podrazumeva se da priča i scenario proistekao iz nje nisu ni približno podnošljivom nivou.

Pa ipak, B-reditelji sve to prevazilaze sa adekvatnim repromaterijalom a njega ovde naprosto nije bilo.