MIDNIGHT IN SAINT PETERSBURG

MIDNIGHT IN SAINT PETERSBURG je drugi televizijski film o Harry Palmeru snimljen u Rusiji sredinom devedesetih. Režirao ga je Douglas Jackson i po atmosferi deluje da je sve snimano back to back. Nažalost, ovaj drugi film ima manje budžeta nego prvi, i Michaela Gambona je manje, kao i bilo kakvih drugih relevantnih glumaca sa Zapada. 

To ne bi bio problem jer Michael Caine je tu. A možda je i Jason Connery mogao da pripomogne, međutim, scenario je apsolutno šupalj. Ima priču koja se tiče trgovine plutonijumom koja možda misli da je sa naslovne strane tadašnjih novina a zapravo je šuplja i ne rezultira nikakvim uzbuđenjem.

Negativci koriste lenjingradski filmski studio kao svoju bazu ali ova ekipa čak ni takvu lokaciju ne uspeva da kapitalizuje. Veoma slab rad. Ispod proseka.

BULLET TO BEIJING

BULLET TO BEIJING Georgea Mihalke je britanski televizijski film o Harry Palmeru, snimljen po liku kog je osmislio Len Deighton, ali ne i po njegovom zapletu ili literarnom delu. Ovaj film je američka koprodukcija, za mrežu Showtime, ali i ruska jer je Lenfilm takođe pružio usluge i imao ulogu koproducenta.

Kao što su u Bond-filmovima, pa i u onim o Harry Palmeru, Zapad i SSSR u balansu, pa se često desi da zapadni protagonista spasava svet u saradnji sa nekom recimo agenticom KGB i sl. tako je izgleda i sa hladnoratovskim herojima.

Dakle, Lenfilm, studio u kom je Lungin osvojio nagradu u Kanu za TAXI BLUES a Sokurov počeo karijeru, u fazi neuspele privatizacje odlučuje da se izvlači iz stečaja preko Harry Palmera.

Palmer je od prvog do trećeg filma išao sve bliže Holivudu, i u trećem igraju holivudske zvezde kao što je Karl Malden, međutim nije dovoljno dobro prošao da bi dobio i četvrti planirani film.

Sad u ovom TV aranžmanu s Lenfilmom, Harry Palmer dobija tretman old school hladnoratovskog TV filma po priči odnosno posthladnoratovskog po produkciji. Dok je čuveni Ken Adam tražio načine kako da Istok rekonstruiše na Zapadu, ovde se i London snima u Lenjingradu, odnosno tada već Sankt Peterburgu, i George Mihalka kao prekaljen veteran uspeva da izvuče solidan bang for his buck.

Naravno, režija nije ni približno stylish, ali ima par akcionih scena koje su sasvim korektno izvedene za televizijske standarde.

Ideja da veći deo filma Palmer i ekipa putuju transsibirskom železnicom u pokušaju da se dokopaju formule za biološko oružje razvijano u eri SSSRa je zanimljiva ali nije naročito vešto izvedena. I to je šteta jer je u njoj mogla da se evocira uspomena na prvi serijal, kroz veštije, pronicljivije pisanje i hrabriju režiju.

Jason Connery, tada u fazi kad igra Iana Fleminga u nekoj sličnoj produkciji, i u generalnom pokušaju da eksploatiše očevo slavno prezime, igra Palmerovog ruskog pomoćnika koji mu je možda i sin začet sa KGBovskom honey trap ženskom. 

Kasnije, kada je Putin došao na vlast, poredili su ga sa nepriznatim sinom kog je Bond dobio sa nekom od svojih brojnih ruskih partnerki, ali ovaj film ni to pomnije ne razrađuje.

Na kraju, čini se da problem nisu ni dominantno ruske lokacije, ni televizijska umesto filmske realizacije (premda je tehnički gledano film rađen “filmski”, da ne bude zabune - nije reč o studijskoj TV drami koja se miksuje), već scenario. Čak ni obezbeđen cameo Sue Lloyd koja je igrala Jean u IPCRESS FILE, Michael Gambon kao glavni negativac, pa i legendarni Bart Kwouk kao kineski general, nisu dovoljno iskorišćeni u tekstu.

Godinu dana kasnije, u istom aranžmanu izašao je još jedan TV film o Palmeru.

SPY STORY

SPY STORY Lindsaya Shonteffa, kanadskog hacka koji se bavio britanskim niskobudžetnim filmovima ekranizacija je romana Lena Deightona u kom se pojavljuju sporedni likovi iz serijala o Harry Palmeru ali ne i on sam.

Nažalost, ekranizacija je skromno i ne naročito vešto snimljena, sa pričom koja je potpuno nerazumljiva. Da li je Shonteff otišao preduboko u neku kriptičnost špijunske komunikacije ili je naprosto snimio nerazumljiv film možemo polemisati ali rezultat je nesporno jako slab.

Iako formalno spada u serijal o Palmeru, ovaj roman nije bio predviđen za realizaciju u Salzmanovoj produkciji sa Caineom. BILLION DOLLAR BRAIN je trebalo da bude ispraćen jednim drugim filmom, sa sličnim settingom.

* 1/2 / * * * *

FUNERAL IN BERLIN

FUNERAL IN BERLIN Guya Hamiltona, ima reditelja iz Bonda, dakle fuzioniše se 007 stilski sa onim što je izdvajalo Harry Palmera i definitivno ovo je pitomiji film od Furiejevog. Otto Heller i dalje snima, i dalje tu ima zanimljivih pokreta kamere i avangardnih kompozicija koje svakako ne bismo mogli sresti u Bondu, ali priča je nažalost dosta "obična" i ovog puta je Palmer umešan u jednu relativno rutinsku "idi mi - dođi mi" akciju na razmeđi Zapadnog i Istočnog Berlina, sa prebezima iz KGBa i nacistima koji rade za Britance.

Od Deightona bi se očekivalo nešto na nivou QUILLER MEMORANDUMa ali ipak to nismo dobili. Dobili smo samo za nijansu maštovitiji hladnoratovski triler sa Harry Palmer koji je i dalje angry young man špijunca šezdesetih i vrlo malo toga po čemu bi se sve ovo izdvojilo.

Ima zanimljivih karaktera i lokacija, Guy Hamilton nije reditelj bez dara, uostalom to je Berlin, tamo je teško naći nešto što nije koloritno, tako da je FUNERAL IN BERLIN daleko od slabog filma, ali svakako je najniža tačka u amplitudi u ovoj prvoj trilogiji.

Zanimljiv detalj je da je Peter Medak režirao drugu ekipu. I njegovo ime izađe u veoma uzbudljivoj i duhovitoj prvoj sekvenci koja obećava nešto što je inspirisalo MAN FROM U.N.C.L.E. Ipak, na kraju, radije bih reprizirao Ritchieja.

* * * / * * * *

THE IPCRESS FILE

Raskošna ekranizacija Deightonovog IPCRESS FILE koju je priredio ITV, podstakla me je da repriziram izvorne filmske avanture Harry Palmera.

Poznato je da mi je BILLION DOLLAR BRAIN najdraži u ovom serijalu, i u njemu je Ken Russell otišao najbliže izgledu filma o agentu 007 da ga je režirao Emir Kusturica - da doduše kasnije nije sam Emir imao špijunsku dimenziju u MLEČNOM PUTU.

Ipak, Russellov film istovremeno je označio kraj ovog serijala i Caine će se vratiti Palmeru u dva kasnija manje upečatljiva DTV nastavka koja nisu ni bazirana po Deightonu. Očigledno je taj iskorak bio preekstravagantan za svoje vreme i trebalo je malo sačekati za osovinu Vaughn-Nolan da unese tu vrstu osveženja u špijunac.

Sidney J. Furie je režirao THE IPCRESS FILE stylish za popizdeti, snimao je češki veteran Otto Heller a montirao niko drugi do Peter Hunt, i svi oni koji pamte Furiea kao umornog britansko-kanadskog hacka koji snima drugorazrenne vehicle propalih glumaca osamdesetih treba da pogledaju ovaj film i vide kakav je to majstor bio.

Watkins i Hodge u šest epizoda nude još raskošniju razradu priče, i jasno je koliko je ona sabijena i svedena na esenciju u ovom filmu, ali i dalje u sebi sadržava ključni atribut Harry Palmera, a to je njegova pozicija angry young mana britanske špijunske produkcije, kako literarne tako i filmske. Ironija sa kojom Caine prilazi liku drugačija je od komocije i ironije koju nosi Bond. Prvo zato što su njegovi nadređeni i protivnici više lecarreovski nego flemingovski, sve je više sivo i dubinski dosetljivo nego što je crno-belo. Akcija je vrlo stylish ali u sebi nosi specifičnu dozu ironične trapavosti junaka, i neočekivane proboje brutalnosti naizgled "običnih" ljudi.

Psihodelični element razaranja velikih naučnih umova i ispiranja mozga, takođe je razrađeniji u seriji u kojoj nosi endgame, dočim ovde to ostaje najkrupnija mana ako gledamo iz okvira konvencije špijunskog filma - pretnja koju neprijatelj izvodi nije dovoljno razrađena i instrumentalizovana. Međutim, isto tako u toj lapidarnosti neprijateljeve namere leži i odstupanje od konvencije iz Bonda. U tom pogledu svakako repriziranje ovog filma posle nove serije otvara neke druge horizonte.

Harry Palmer je i nastao kao odgovor na Bonda, na Deightonovo loše iskustvo sa rada na FROM RUSSIA WITH LOVE i u tom pogledu svakako da se mora gledati kao reakcija, i veoma prikrivena parodija koja to u suštini nije.

* * * 1/2 / * * * *