POSLEDNJI KRUG MOMCI

Pogledao sam film POSLEDNJI KRUG MOMCI i na kome je kao reditelj potpisan Ilija Stojimirović. I kao scenarista i kao rukovodilac u Udruženju scenarista Srbije moram da napomenem da je zaista veliki skandal što na ovom filmu nije vidno potpisan scenarista, a koliko sam uspeo da ispratim špicu, mada se špica tu odvija iz više etapa i možda nisam uspeo sve da zapazim, imena scenariste nema. Ako ga i ima, nije vidno napisano, to u svakom slučaju mogu da konstatujem. 

Naravno, popuno je moguće da neko snimi film koji uslovno rečeno nastao bez scenarija. Međutim, ovaj film ima nekakvu strukturu, ima nekakvu dramaturgiju. koja je nastajala sigurno pre snimanja, da bi se uopšte otišlo na mesto da ćete neke scene snimati. A naročito posle snimanja u postprodukciji je neko morao da donese nekakvo znanje o pravljenju drame, ne bi li ovo delo sklopio. I taj neko je morao biti potpisan pa makar bio prevashodno recimo montažer.

POSLEDNJI KRUG MOMCI je film koji je sniman jako dugo, to je neki projekat o kom se priča i na kom se radi već poslednjih, po mom sjćanju barem 15-16 godina. I sada je konačno taj film uspeo da dođe do nekakve male distribucije, da stigne do bioskopa itd. 

Ovo je klasičan primer critic proof filma. Znači, autori su se zaštitili od kritike na neke razne načine. Time što su odlučili da naglase kako je ovo jedan niskubudžetni film koji prave neki potpurni amateri, laici, neznalice, kako oni sami misle da je njihov film bezveze itd. 

Međutim, ja ne volim filmove koji pokušavaju da budu critic proof. Naročito nemam razumevanja za takvu tendenciju kad je način da autori otprilike žele sami da se našale sa sobom da bi izbegli da se neko drugi našali sa njima. To mi je, moram priznati, bezveze. 

Zato što ako ti zaista misliš da si snimio nešto glupo i da je to bezveze, zašto onda to prikazuješ i zašto opterećuješ okolinu time? A ukoliko imaš potrebu ipak da to prikažeš, a da ta potreba nije u bilo kom smislu komercijalna, što u ovom sučaju apsolutno i nije, onda, naravno, moramo poći od pretpostavke da ti koliko god se krio iza gluposti, naivnosti, toga da ne znaš šta radiš, toga da si ti u stvari jedan populni debil itd. zapravo imaš neku zamisao o tome da ipak to što radiš u stvari nekome može da se dopadne i da nekome ta zezancija ima nekog smisla. 

I ako se složimo da je Stojimirovićev film ipak nastao sa idejom da u svemu tome u stvari ima nekog smisla i da je to glupiranje ipak nešto što zaslužuje ljudi da ga vide i da prevazilazi okvire internog lica, onda film više nije critic proof. 

E sad, šta o ovom filmu može da se kaže? 

On jeste criitic proof zbog toga što je u suštini svako kritikovanje ovog filma na neki način besmisleno jer prosto problema ima koliko hoćeš. Međutim, ono što bih ja definisao kao ključi problem, to je da uprkos svim ograničenjima sa kojima su autori ovog filma radili - a ta ograničenja počinju pre svega od njih samih i njihove želje da budu istovremeno i autori i glumci i sve - jedino niko ne želi da bude scenarista, pa se taj autorski doprinos ne javlja u potpisu a bogami ni u konceptu. 

Međutim, ipak je uložen neki evidentan trud i u izvedbi pojedinih stvari ima određene veštine, ne velike, ali ne ni zanemarljive. i samim tim se onda postavlja pitanje u stvari u zaludnosti tog truda za koji mislim da je kompromitovan time što je ovo s jedne strane pokušaj da se pravi parodija nekih inostranih filmova, filmova poput, recimo, priča o tajnim agentima, o James Bondu, momcima na misiji, recimo Rambu itd. Ali da se onda to opet svede i na neki interni vic sa nekim našim lokalnim selebritijima, i to vic koji nije naročito smešan, koji je usiljen, koji je možda bio smešan na snimanju, ali u prikazivanju definitivno nije. 

I nezavisno od toga da li je taj vic uspeo ili ne, prosto nije jasno šta mi ovde gledamo. Znači, da li gledamo nekakvu internu celebrity reviju, namenjenu lokalnoj publici, ili gledamo parodiju nekog stranog ilma, namenjenu obrni-okreni nekoj vrsti strane publike. Ako cilj nije strana publika u tom segmentu, zbog čega bismo u protivnom gledali parodiju stranog filma snimljenu na engleskom jeziku? 

Pokušaj da se snimi parodija u nekim jadnim uslovima i da to bude kapital te parodije, jeste vrlo čest postupak. I mnogi ljudi su iz nekog undergrounda, iz nekih zemalja koje nemaju neku pretrano razvijenu kinematografiju, sa takvim filmovima uspevali da naprave neki uspeh, pa čak i da postanu ozbiljni svetski reditelji. Ovaj film svakako ne dobacuje od tog nivoa, prvo zbog tog enormnog opterićenja lokalnim selebritijima koji ne doprinose ništa, a drugo zbog toga što u pogledu parodije tog stranog filma nema šta posebno da kaže. 

I dok je humor s ovim selebritijima apsolutno interni, humor u ovoj parodiji stranog filma, i to dakle globalno dostupnog, globalno promovisanog studio produkta, ipak jeste namenjen internacionalnoj publici i uprkos tome što i tu ima nekih internih detalja, evidentno je da je taj deo sniman sa određenom ambicijom. I ta ambicija u pojedinim scenama, možemo da kažemo, nije bila popruno neosnovana. Međutim, nažalost, ispostavilo se da u tom nekakvom kulturalnom dijalogu između parodija, koja je prisutna na raznim meridijanima, ovaj naš doprinos prosto nema šta posebno da kaže. Ali nekakvog trude, nekakve ambicije i nekakvog pokušaja u svemu u tome ima, ali je nažalost uzaludan. A uzaludan je ne zbog toga što nije bilo para i ne zbog toga što su na filmu radili nekakvi amateri (mada na filmu nisu radili samo amateri, ima tu profesionalaca i te kako) već zato što ideja ne funkcioniše. 

Da su autori istrajali u ideji koja čini veći deo gradiva ovog filma, a to je ta priča o srpskom akcionom filmu koji je postigao svetski uspeh i tom filmu-u-filmu. I da nije krenulo to iscrpljivanje s našim javnim ličnostima i budalaštinama, čak bi i ovakav film, sa ovakvim rešenjima i dometima, nekako uspeo da ode na underground žanrovske festivale po svetu, na te neke sabore treš filma i koječega. Ipak, ta neka lokalna, interna zajebancija je prevladala i potopila internacionalnu priču zarad vica za koji kod nas na kraju niko nije čuo.

Ilija Stojimirović i njegova družina sasvim sigurno nisu zalutali na film, ali nisu promislili dovoljno dobro šta rade i kome se obraćaju, i cena toga će biti uzaludno uložen rad.

I to je na kraju pre svega potopilo ovaj film. I svi ostali pokušaj da on bude critic proof i svi ostali pokušaji da on nekako bude nešto više. su prosto samo bili nekakvo maskiranje osnovnog problema, a to je da ta ideja nije ništa posebni. Ili čak da budem drastičan pa da kažem da je prilično slaba. Dakle, pokušano je spolja da se reši nešto što je par excellence problem iznutra.

ESPY (ESUPAI)

 ESPY Juna Fukude je zanimljiv film jer u njemu prepoznajemo par detalja koje ćemo kasnije sretati u holivudskim blokbasterima. Međutim, sam film nije toliko poznat, pa ni značajan da bismo mogli olako reći da je na neki način rip-offovan, već da se možda mislilo na isti način.

Sama premisa u kojoj grupa agenata sa telekinetičkim moćima pokušava da pobedi teroriste sa namerom da zavladaju svetom koji imaju slične moći je zanimljiva, ako imamo u vidu da je ovo naslov iz 1974. godine. U tom pogledu neko će prepoznati inception INCEPTIONa u njemu ili gotovo identičnu uvodnu scenu kao uvod iz GEMINI MAN. Međutim, ESPY je mnogo bliži Eurospy estetici bondolikih špijunaca, što ga i dalje drži u vezi sa INCEPTIONom doduše.

Fukuda kog na Zapadu primarno znamo po kaiju filmovima ovde pravi film koji izgleda kao kompetentan Eurospy. Niko ne bi ESPY pomešao sa Bondom iz tog vremena, pa ni sa ranijima, ali svakako je ovo koherentnije od stvari koje bi na sličnu temu snimao Lenzi u to vreme. Fukuda kao svoje obeležje unosi neke scene sa maketama koje nisu baš sjajne a ni neophodne, ali i neke neobično krvave obračune koji izlaze izvan standarda filmova tog tipa i epohe.

Sama priča je istovremeno ambiciozna u svom opsegu ali i skromna u ispoljavanju. Dakle, ambicije i ulozi su bitno veći od ovaploćenja tih sukoba, i ESPY je mogao doneti nešto više spektakla. Ako imamo u vidu da sam gledao izvoznu verziju koja je kraća od japanske i sa oštećenjima koja sežu u domen čuvanja bioskopske kopije, ne bih da komentarišem vizuelnost filma.

Jun Fukuda kad radi s ljudima, nije loš. Ovo nije na nivou najboljih japanskih krimića tog vremena, ni rediteljski ni glumački, ima tempo koji je visok ali i ritam koji je prilično ravan. Međutim, vrlo je korektan, i u japanskom filmu koji nije gajio puno klasičnog savremenog špijunca ovaj se izdvojio iako nosi u sebi element žanrovskog hibrida pošto je i SF.

Sakyo Komatsu je pisao roman po kom je ESUPAI snimljen i on je bio plodan ne samo kao pisac već i kao ekranizovani žanrovski specijalista čiji IPjevi žive dugo posle njegove smrti. Najpoznatiji internacionalno je svakako Fukasakuov VIRUS.

* * 1/2 / * * * *

UNIVERSAL SOLDIER

UNIVERSAL SOLDIER iz 1971. godine je ozloglašeni film koji je George Lazenby odlučio da snima umesto da nastavi sa Bondom.

Ako imamo u vidu da Lazenby sasvim sigurno nije najbolji Bond ali da jeste glumio u najboljem filmu o Bondu, i da je ON HER MAJESTY'S SECRET SERVICE ostao na neki način neobični izuzetak u serijalu jer je bio izvanredan film i nije potrošio svoju snagu, pa ni svoju zvezdu u predstojećim filmovima do tačke da mora da se menja, ostaje utisak nedorečenosti u ovoj etapi.

Dakle, Lazenby je već tokom snimanja Bonda umeo da bude komplikovan saradnik, a kada je film izašao napustio je serijal i snimio je UNIVERSAL SOLDIER jer je iskreno mislio da je to pravi put i da je to vrednosno i estetski korak napred u odnosu na Bonda i zapravo nešto što će preživeti, za razliku od agenta 007.

Naravno, život ga je demantovao na najsuroviji mogući način, a u tom demantovanju je sigurno pomogao i Cubby kome gangsterske metode nikada nisu bile strane. Lazenby je na kraju ostatak svoje karijere ipak proveo mahom parazitirajući na činjenici da je nekada igrao Bonda, i na tom putu je snimio i poneki dobar film koji je vredan pažnje, ali sve to zajedno ne vredi kao ON HER MAJESTY'S SECRET SERVICE ni u jednom pogledu.

Kada pogledamo UNIVERSAL SOLDIER, međutim, shvatamo da se Lazenby nije baš toliko prevario koliko mislimo. Zapravo, on je tada poželeo da krene putem kojim su išla "Fondina deca" i ceo taj tada progresivni Holivud koji na kraju krajeva jeste u sedamdesetim proizveo filmove koji se smatraju najznačajnijim i neprevaziđenim. U određenom smislu, on je prepoznao kuda se stvari kreću, 1969. godine je izašao ON HER MAJESTY'S SECRET SERVICE kao vrhunski izdanak studio filma, nečega što je delovalo da je na umoru. 

Da sami novoholivudski reditelji nisu zapravo izmislili franchise filmmaking koliko 1975. godine, i praktično dali novi impuls i onome što su bili Bond-filmovi, moguće je da bi se Lazenbyjeva odluka ispostavila kao prava i da bi se Bond možda i ugasio ili ostao u nekoj Eurospy niši.

Međutim, kao što znamo, JAWS i STAR WARS su dali novi impuls blokbasteru i eskapizmu, a INDIANA JONES je to zapečatio. Bond je sve to pažljivo ispratio, imitirao ih u svom maniru, i kameleonski uspeo da ih i nadživi.

Dakle, Lazenby kao pojedinac koji je prepoznao neke procese unutar sistema nije imao šanse protiv Cubbyja lično jer bi mu ovaj uništio karijeru i da je Eon propao onomad, ali kao neko ko prepoznaje tokove u kulturi nije skroz omašio.

Cy Endfield nije reditelj velike reputacije u toj epohi transformacije filma, međutim, u UNIVERSAL SOLDIERu snimio je nešto zapravo veoma vredno pažnje.

Ovo jeste jedna vrsta bondovskog EASY RIDERa, atmosferična, hipnotička priča o umornom britanskom plaćeniku koji dolazi u London da sprema ustanak u Africi za neke tamošnje diktatore, i dok CIA kuva puč s njegovim finansijerima, on se opušta sa kontrakulturom, da ne kažem s hipicima, uz druženja i lake droge i vremenom shvata kako je rat besmislen, kako ne vodi nikuda i ne menja ništa, i kako prosto treba uzeti pare i otići.

Cy Endfield sve to režira maltene kao MLAD I ZDRAV KAO RUŽA, samo bez probijanja četvrtog zida i svega onog lošeg što se moglo videti u Nouvelle Vague ali i sa svim onim dobrim prenetim odande. Otud je UNIVERSAL SOLDIER propulzivan, politički angažovan i izuzetno atmosferičan, sa veoma interesantnim rešenjima u pogledu kadriranja i mizanscena.

Unutar svega toga Lazenbyjev lik postaje praktično besciljni muškarac rafelsonovskog tipa. Naravno, on nije Jack Nicholson da tu rolu zapamtimo i da bude ovenčana nagradama ali je prilično ubedljiv kao potrošeni ratnik koji proširuje svoje horizonte.

Naravno, sve ovo što radi Endfield nije samo oslonjeno na Novi Holivud, na Nouvelle Vague, na Godarda, Rafelsona ili Hoppera, već i na jednu psihodeličnu školu britanskog špijunskog filma, koji nastaje u toj anti-Bond fazi. Naravno, UNIVERSAL SOLDIER je u samoj dijegezi realističan film, i nije na liniji nekih radova kao što je BILLION DOLLAR BRAIN Kena Russella, no ima u njemu nešto od recimo Piersonove adaptacije le Carrea iz THE LOOKING GLASS WAR ili THE QUILLER MEMORANDUMa Michaela Andersona. Dakle, ipak su tada i njuške poput Harolda Pintera i Kena Russella umešale prste u špijunski film i to nije stiglo niotkuda. Uostalom među nekoliko potpisanih scenarista bio je i Derek Marlowe koji je važio za svežeg pisca i proznog i dramskog trilera u čiju smo se svežinu u žanru uverili sa filmom DANDY IN ASPIC.

Konačno, ovaj film je smešten u okvire trilera, i on na neki način jeste triler jer postoji određena zlokobna pretnja nad junacima koja samo delom proističe iz prirode njihove delatnosti, ali je zapravo pre svega psihološka studija o junaku koji se menja. U tom pogledu ovo nije egzistencijalistički akcioni film. Pretnje ima, fizičke konfrontacije takođe ali akcije zapravo nema.

UNIVERSAL SOLDIER je relativno dakle konkurisao klasičnom mačističkom filmu koji je u relaciji sa Bondom i toj celoj kulturi britanskog kolonijalnog i postkolonijalnog filma o vojniku koji dolazi iz daleke zemlje zapravo aktuelne ili bivše kolonije gde brani nacionalne ili korporativne interese, kakvih je britanski film pun.

U ovo vreme, uporediv film sa ovim bio je THE LAST GRENADE Gordona Flemynga, reditelja kog izuzetno uvažavam zbog veoma bitne mada nedovoljno cenjene ekranizacije romana Donalda Westlakea odnosno Richarda Starka THE SPLIT sa Jimom Brownom. Međutim, THE LAST GRENADE je demoralisane britanske plaćenike ipak smestio u klasično akciono ruho i poslao ih na Daleki Istok, dočim je ovo film o predahu u Londonu.

Nesposoban da se nametne kao akcioni vehicle za Lazenbyja jer nije akcioni film, što je logično, a opet nepravedno odstranjen iz konkurencije za neko ozbiljnije sagledavanje u umetničkom pogledu, uz još malo očekivanog Cubbyjevog začina, UNIVERSAL SOLDIER je film kom se danas i sam Lazenby smeje.

Međutim, koliko god da je potcenio rezilijentnost franchise filmmakinga i studio sistema, ovde Lazenby nije promašio osnovne parametre trenutka i rezonovao je ispravno i hrabro. Da nije tako, ne bi ipak danas UNIVERSAL SOLDIER sve više nailazio na razumevanje, pa i uvažavanje.

* * * 1/2 / * * * *

REFLET DANS UN DIAMANT MORT

Helene Cattet i Brulo Forzani privukli su moju pažnju filmom AMER, koji je bio jedan art house artefakt koji je kroz Kennetha Angera kanalisao stileme Giallo podžanra.

REFLET DANS UN DIAMANT MORT je pokušaj da se uradi to isto ali kroz obradu Eurospy krila evropske žanrovske eksploatacije koja je meni sticajem okolnosti dobro poznata i seže od hiperstilizovanih pokušaja kao što je DIABOLIK Marija Bave do svakog mogućeg spaghetti knock-offa Bonda.

Mnogi autori su se okušali u Eurospyu, imali smo čak i film LUDA GLAVA Vuka Vuča kod nas, i nije ta etiketa samo izmišljotina geekova koji vole da klasifikuju Euro trash. Eurospy neumitno jeste izgradio svoju estetiku jer je sam Bond bio podsticajan sa svojom visokom estetizacijom koja je zadirala u fashion, u erotsko, u nadrealno, praktično izbacujući mnogo hitchcockovskog nesvesnog u prvi plan. I dok je Bond praktično zamenio ratni film kao osnov akcionog bioskopskog spektakla, ta onirička hiperstilizovana dimenzija je prepoznata i kod samih Britanaca gde izlaze filmovi poput IPCRESS FILE i kasnije Harry Palmera kog režira Ken Russell, tu je moj favorit - nepravedno zanemareni NAKED RUNNER Sidney J. Furiea itd.

Dakle, već je mejnstrim Bond na neki način bio "iščašen" u odnosu na tipičan bioskopski blokbaster rukopis svog vremena i unosio je dosta kontinentalnog rukopisa u svoj britanski izraz, inače spreman za Holivud.

Ne treba da čudi što je onda Joseph Losey već bez ikakvih kočnica vrlo arty realizovao ekranizaciju MODESTY BLAISE.

Međutim, svi ovi projekti koje sam nabrojao, a ima ih još, kao što je opet nešto drugačiji ali slično "iščašen" QUILLER MEMORANDUM, ipak spadaju u elitnu produkciju nastalu u saradnji ili u distribuciji holivudskih studija ili bar velikih producenata.

Eurospy nikada nije dostigao nivo spaghetti westerna i nažalost nije uspeo da izbaci nijedan naslov da bude među vrhunskim predstavnicima žanra. On nema svog Leonea, pa samim tim nije ni toliko kanonizovan ni poznat.

Cattet i Forzani su ovde uzeli da obrade Eurospy, u svom maniru gde će izučiti njegov izraz, fetšizujući njegove uspele elemente i estetizujući prizore, ali istovremeno ističući i greške i kontradikcije u prizoru.

Prvi problem koji generalno opterećuje njihov izraz je AI. To što oni rade više nije toliko impresivno jer danas ljudi svakodnevno - doduše u kraćim formama prave stilske vežbe u kojima iznova oživljavaju i razrađuju stileme filma kog više nema.

Dakle, mi kao gledaoci smo zahvaljujući socijalnim mrežama i AI danas zapravo zasićeni intervencijama ovog tipa i ono što ovaj belgijski tim radi više nije naročito impresivno i nije ekskluzivno.

Pitanje je kako bi i AMER bio doživljen u današnje vreme.

Uprkos tome što je meni Eurospy poznat kao pravac i što ne gledam u ove slike i situacije koje se ređaju kao tele u šarena vrata već prepoznajem šta su "autori hteli da kažu", ovo je nažalost jedna salata od slika koja je bezvredna za gledanje danas ali je isto tako i neistinita spram tog dekadentnog pravca na koji referiše.

Dok je Tarantino briljantno rekonstruisao Grešku iz "filmova sa greškom" u KILL BILLu i jako dobro u DEATH PROOFu, i on je žestoko omašio u INGLOURIOUS BASTERDS, pokazujući čak i zbunjujuće loše poznavanje filma Trećeg Rajha. Dakle, čak i takav velemajstor pogreši, pritom sa filmom koji ima jasnu nadgradnju "šunda" na koji se naslanja.

Cattet i Forzani nikada tu nadgradnju baš.i nisu artikulisali, i ovog puta im prosto pokušaj nije uspeo, a došao je u trenutku kad sam gest nije bio na nekoj ceni kao pre.

THE ROAD TO HONG KONG

Norman Panama režirao je poslednji film u ROAD serijalu koji je izašao 1962. godine, posle duže pauze.

Reč je o filmu THE ROAD TO HONG KONG u kom se Bob Hope i Bing Crosby upliću u špijunsku intrigu na Dalekom Istoku.

Uprkos tome što je film producirala ista kuća kao i Jamesa Bonda, i priča ima u sebi elemente koji će sa Bondom postati osnov blokbastera tog a i svakog drugog doba, a to je špijunska intriga sa velikim planom da se ovlada svetom iza kog stoji neki megaloman, ovaj film zapravo nema veze sa Flemingom i celom tom franšizom jer je izašao pre DR NOa.

Film je doduše sniman u Britaniji, u Sheppertonu i uvek postoji mogućnost da se naslućivalo koja moda sledi u bioskopskom filmu.

Elem, Hope i Crosby ovde sarađuju sa Joan Collins koja sveža i u punoj formi i Robertom Morleyem koji je odličan kao flegmatični megaloman negativac.

Humor je starinski, kakav smo i navikli da nam oni pružaju.

Ipak, ako bismo se držali teme egzotične parodije na špijunski film sa elementom putovanja u kosmos, istakao bih da je Bob Hope snimio superiornu verziju toga kasnije u filmu CALL ME BWANA Gordona Douglasa.

Međutim, ovaj film je prosto baziran na jednoj razgaženoj rutini, raznim formama probijanja "četvrtog zida" i svemu što uz to ide, i uz konvenciju snimanja svega u studiju, vrlo je korektan.

Ako bih želeo ovaj tip komedije na ovu temu, birao bih pomenuti Douglasov film, ali nećete pogrešiti gledajuči i ovaj.

Razne slavne ličnosti imaju cameo uloge ali dve najjače su ostavljene za Chairmana i Dina.

* * * / * * * *

ONCE UPON A SPY

ONCE UPON A SPY je bio pilot za seriju koja nije zaživela i onda nam je ostao televizijski film.

Jedan od autora je legendarni Jimmy Sangster, a režirao je Ivan Nagy, plaćenik koji je kasnije ne samo radio pornografiju već bio i protagonista afere Heidi Fleiss kao njen saučesnik.

Ted Danson igra kompjuteraša kog zapošljava NASA ali silom prilika sa tajnom agenticom mora da izađe na teren i pronađe ukradeni superkompjuter svog mentora.

Ispostavlja se da iza svega stoji negativac u kolicima kog igra Christopher Lee, sa sve zrakom koji može da minijaturizuje ljude i mašine, i specijalnim gedžetima, kod kojih doduše ne zaostaje ni agentica poslana da ga ulovi.

Ima nekih simpatičnih dizajnerskih rešenja. Ted Danson je perspektivan atipični akcioni junak carygrantovskog tipa. Međutim, ono što je Sangster napisao i ono što je Nagy režirao, nažalost ne dobacuju dovoljno daleko ni u jednom pogledu, pa ne čudi da ni serija iz ovoga nije zaživela, iako je svakako u Dansonu imala perspektivnog glumca

HOT ENOUGH FOR JUNE

HOT ENOUGH FOR JUNE Ralpha Thomasa je ekranizacija romana Lionela Davidsona i percipirana je kao parodija špijunskog filma, prevashodno Bonda. Scenario je pisao čuveni Lukas Heller koji je pisao razne važne Aldricheve naslove ali i temeljni naslov ovog žanra, IPCRESS FILE.

Dirk Bogarde u glavnoj ulozi je sjajan. Kada vidite Bogardea u jednoj par excellence mejnstrim ulozi, postaje jasno koliko je hrabra i samoubilačka bila njegova odluka da ne ode u Holivud ako je uslov za to da se pravi da je strejt. U ovoj ulozi, opet vidimo Bogardea sa jednom čarobnom harizmom. Problem je samo u tome što kao ostatak filma - nije naročito smešan.

HOT ENOUGH FOR JUNE je parodija koja nažalost ima problem u tome što nije baš parodična, ne vrši neku krupnu dekonstrukciju žanra, osim što kreće iz direktnog zezanja Bonda a onda se okrene nekim opštijim špijunskim tropima.

S druge strane, HOT ENOUGH FOR JUNE ima u sebi i dosta nekih konvencionalnih situacija iz špijunca, čak je na granici da u nekim segmentima bude i napet film, ali opet nije jer - nije ni pravljen da bude takav.

Na kraju, maltene, jedino što podseća da bi ovo moglo biti parodija jeste prolog koji je direktno zezanje Bonda - u formi scene koja, pogađate, NIJE SMEŠNA.

Kad se podvuče crta, HOT ENOUGH FOR JUNE deluje najpre kao hendikepirani, neuspeo špijunac, svakako pre nego neuspela parodija. Ipak, bio mi je zanimljiv za gledanje. Ralph Thomas se potrudio a Dirk Bogarde i Sylvia Koscina su uvek magnetičan par.

* * / * * * *