ARGYLLE

Matthew Vaughn je KINGSMANom umnogome pružio ono što je nedostajalo Bondu u Craigovoj eri i podsetio na to kako bi agent 007 mogao da izgleda. U određenom smislu, neku drugu dimenziju toga dao je i u svom superherojskom masterpisu FIRST CLASS i generalno je zaista posvetio špijunskom filmu, crossoverujući iz stripa proteklih deset godina svoje karijere.

Sve do Vaughnove produkcije ROCKETMAN Dextera Fletchera sa kojim je prethodno već uspešno uoblićio i EDDIE THE EAGLE, kuća Marv je zaista bila praktično nepogrešiva. Otkrivala je nove talente poput Tarona Egertona i gajila ih, nalazila kvalitet u Millarovim stripovima i izvlačila vrhunske istinite priče, ali onda od trećeg KINGSMANa pa potom sa TETRISom kreće pad.

ARGYLLE je bio Appleova produkcija od 200ak miliona dolara koju je Universal pustio u bioskope u sporoj sezoni i film je imao tu satisfakciju da bude prvi na box officeu kada niko nije išao da gleda filmove, ali je to bio promašaj kolosalnih razmera ako gledamo koliko je novca "vraćeno sa blagajni".

Naravno, Apple pravi filmove za sebe, ne za bioskop, ali ARGYLLE je ona vrsta promašaja koja bi dovodila do smena u studiju i pitanje je da li je svojom zaradom pokrio trošak distribucije.

Nažalost, razlozi za to leže u samom filmu koji nije uspeo. Ono što mu se ne može osporiti jeste da Vaughn ovde zaista čini sve da napravi nešto "posebno". Ovo je sve sem nekog rutinskog strimerskog naslova koji ponavlja već poznate obrasce iz bioskopske produkcije. Naprotiv. ovde je Vaughn želeo da napravi jedan meta-špijunski akcijaš ali Jason Fuchs kao scenarista nije uspeo da smisli dovoljno inteligentan predložak.

Postoji roman Elly Conway ARGYLLE koji je u suštini merch koji prati film, jedan straight špijunac napisan pod pseudonimom koji je "kao" običan roman o tom junaku. A film je metafikcija u kojoj je glavna junakinja književnica koja piše o Argylleu i onda biva uvučena u špijunski zaplet i suočava se sa time da možda njene fikcije nisu izmišljene već su sećanja na nešto itd.

Dakle, ovde imamo spisateljicu bondovskog romana koja se nađe u bourneovskoj situaciji, sve to izvodi reditelj u kingsmaničnom maniru, ali ono što nedostaje jeste ubeđenje i inteligentna rešenja.

Ceo metafikcijski deo je prosto mehanički. Nema suštinskog nekog prepoznavanja nijansi. Ovo je film o špijunskim romanima i špijunaži koji tom svetu prilazi na jedan generic način, bez onog dubinskog poznavanja žanra koje je Vaughn pokazivao u ranijim pokušajima, naročito FIRST CLASSu i prvom KINGSMANu. Ovo je mogao biti film i o spisateljici romantičnih romana, i kuvara, potpuno je svejedno.

Kad se na to doda da je ono što gledamo kao fikciju u njenom romanu namerno prenaglašeno i naivno, i prazno, kao recimo u uvodu, i da je nedovoljno duhovito, a traje skoro deset minuta, onda otprilike naslućujemo problem filma.

Naime, i sam film je nekako čudno "šupalj", trom, nedovoljno se razlikuje u onome što je treš fikcija i realnost, kako priča odmiče ti "polovi" se približavaju sa tom razlikom što Vaughn u završnici ulazi u stilski ubedljiviju realizaciju slične vrste persiflaže.

Međutim, kad Vaughn počne da pravi nešto što liči na njega, i to ne samo da je too little too late već bi se moglo reći da je bajato i naprosto već viđeno u KINGSMANu samo je tad bilo sveže i neuporedivo bolje.

Film traje neumerenih 140 minuta bez ikakvog razloga izuzev što eto blokbasteri danas toliko traju. Taj obim filma u spoju sa utiskom da Vaughn prosto nema više šta da nam kaže na ovu temu, čini da ARGYLLE deluje još promašenije.

Bryce Dallas Howard je promašaj u glavnoj ulozi spisateljice jer naprosto ne uspeva da se izbori sa materijalom. Njena junakinja nikada istinski ne doživi transformaciju uprkos transformacijama koje doživljava kroz razne melodramske preokrete. Ne kažem da problem možda nije i u scenariju ali Bryce naprosto nije uspela da iz ovoga izvuče lik koji bih rado gledao toliko dugo.

Sam Rockwell iako karakterni glumac može da izvuče personality acting kad treba i on iako je jednodimenzionalan lik, barem je simpatičan za praćenje. Ostali u suštini nisu vredni pomena, naročito Sam Jackson i Bryan Cranston koji su dobili najmanje maštovite likove i ambijente za igru.

Vaughn je u filmu ARGYLLE hteo da se ponovi a opet malo i da uči druge kako se pravi film. To čini ovaj promašaj još gorčim. Ali, opet s druge strane, ovo je 140 minuta Vaughnovog filma od 200ak miliona. Dakle, tu uvek ima šta da se vidi.

Osećaj promašenosti svakako proističe iz toga što izgleda kao da je Vaughn ovde želeo da apsolvira bondovski film, da ga toliko prevaziđe da mora biti meta, da bi na kraju ostao iznova prepakujući best of momente iz KINGSMANa.

ARGYLLE je skupa škola i za Apple i za Vaughna. Nadajmo se da će dati dobre đake.

* * / * * * *

SALT AND PEPPER

SALT AND PEPPER  je rani rad Richarda Donnera snimljen u Londonu sa Sammy Davis Juniorom i Peterom Lawfordom, sporednim protagonistima Rat Packa koji ovde imaju glavne uloge.

Malo je reći da je Donner - koji će kasnije u karijeri postati poznat baš kao majstor rada sa zvezdama - ovde dobio nezahvalan zadatak da snimi film sa dvojicom epizodista suočenim sa zadatkom koji ne mogu da iznesu. Scenario Ealing veterana i generalno duhovitog Michaela Pertweeja nažalost na ekranu nije pružio nimalo humora ali je srećom dovoljno opterećen pričom da na bazi toga drži pažnju.

I konačno, Donner je dobio priliku da radi akcionu komediju. A njemu akcija ide od ruke.

U tom pogledu, SALT AND PEPPER je film koji uprkos tome što nije smešan, i što nema dovoljno upečatljive zvezde da ga povedu, ima izrazito uspelu mehaniku, i Donner se u tom pogledu snašao u ovoj parodiji na bondovske filmove gde su dvojica američkih mangupa posle povlačenja otvorili klub u Sohou i onda spontano uvučeni u zaveru koja vodi ka puču u Velikoj Britaniji.

Ovaj film iz 1968. u bioskope je pustio United Artists, dakle nije bilo inhibicija da se čačne bondovska estetika, pa tako imamo Polaris podmornicu kao lokaciju i poteru sa "adaptiranim" borbenim automobilom po uzoru na Bondove, s tim što je ovo buggy a ne sportski kupe.

SALT AND PEPPER je postigao dovoljno veliki uspeh da je usledio nastavak u režiji Jerry Lewisa.

* * 1/2 / *.* * *

OPERATION KID BROTHER

OPERATION KID BROTHER Alberta De Martina je kultna fusnota u svakoj priči o Bond-filmovima. To je italijanski knock-off u kome Neil Connery, Seanov brat igra brata agenta 00-nešto, glazgovskog lekara sa interesovanjima koja mogu pomoći u borbi protiv deluzionalnog negativca megalomana.

IP je u ta vremena bio dosta ležerno tretiran pa je tako i sam Bond imao pojavljivanja van serijala koji je radio Eon, što bi bilo nezamislivo, a čak je i sam Neil u još jednom filmu odradio sličan stunt, doduše kao Bondov dvojnik.

Neil se inače na kraju nije ozbiljno bavio glumom, niti je imao neku naročitu predispoziciju za to, a naročito nije imao neku kopču sa Seanom, kao recimo njegov sin Jason koji je probao da maksimalno parazitira na očevoj slavi, pa i Bondu, igrajući Fleminga i sl. Međutim, Neil je više ličio na Laurence Harveya nego na Seana pa nije uopšte ni nudio taj tip energije leading mana u ovakvom filmu.

Harvey je na svoj način zadužio špijunski film igrajući u A DANDY IN ASPIC Anthony Manna, i ne govorim ovo da bih na bilo koji način unizio Harveya već da bih opisao kako su to drugačije i energije i kvaliteti između Seana i Neila.

Samim tim OPERATION KID BROTHER i danas živi kao film o kome svaki 007-fan i svako ga pre ili kasnije pogleda, ali ni Neil ni ovi ostali elementi nisu u stanju da nas prevare da je ovo Bond.

Prosto, akcija nije na nivou Bonda, ima mnogo priče, mnogo diskusije i objašnjavanja pa je ni nema puno. Ono koliko je ima, nije baš senzacionalna, ali nije ni ispod nekog donjeg praga Euro Spy filma.

U tom Euro Spy domenu, rekao bih da je OPERATION KID BROTHER minoran po kvalitetu ali među najbitnijim po značaju. Da su to znali autori i producenti možda bi se i više potruili jer eto ovaj film nekako živi i do danas.

* 1/2 / * * * *

LICENSED TO KILL

LICENSED TO KILL Lindsaya Shonteffa nije knock-off Bonda, ali u suštini promovisan je kao da jeste. O tome uostalom i govori njegov alternativni naslov THE SECOND BEST SECRET AGENT IN THE WHOLE WIDE WORLD pod kojim je distribuiran u Americi.

Međutim, ovo je u suštini više kao neki private dick krimić sa bondovskim zapletom jer se priča tiče nekog superoružja koje produkuje hladnoratovsku tenziju.

Nažalost, osim završnog obračuna u kom ima neke dinamike i stila, ovaj film iz 1965. ima veoma skroman domet i ne uspeva da prevaziđe svoj nizak budžet.

HEART OF STONE

HEART OF STONE je pokušaj Netflixa da izgradi bondoliku franšizu oko Gal Gadot. Zamisao je dobra, Gal Gadot itekako može da bude nosilac franšize mada njena uključenost u više njih može dovesti do izvesne potrošenosti u tom pogledu. 

Ovog puta filmski i strip scenarista Greg Rucka napisao je scenario koji koncipira priču o supranacionalnoj tajnoj službi sastavljenoj od najsposobnijih agenata čiju pripadnicu igra Gal Gadot. Zadatak njene službe je da se bavi protivnicima kojima "obične" tajne službe nisu dorasle, i ona je infiltrirana u MI-6. Kada se ekipa kojoj je dodeljena suoči sa neuspehom na zadatku ali i sa mladom indijskom hakerkom koja je opasnija od ikoga koga su dotle sreli, ispostavlja se da je glavni negativac jedna "krtica" iznutra.

Film je režirao Tom Harper kome je calling card verovatno bio precenjeni AERONAUTS, iako iza sebe ima nesumnjivo upečatljiv rad na televiziji i serijama kao što su MISFITS. U rediteljskom pogledu ovo deluje kao ispisivanje vizit-karte za novog Bonda. Da li ju je Harper ispisao? Tehnički, da ali suštinski ne. Svakako da ovde možemo da vidimo dva set-piecea koji jesu Bond-like, mada ipak ne na onom nivou logističke složenosti koja karakteriše filmove o agentu 007. I činjenica je da to sve izgleda kako treba, ali ne i mnogo više od toga.

Harper uspeva da stvori svet koji je relativno konzistentan, i u kom postojanje junakinje koja je superagent i izgleda kao Gal Gadot ima smisla. Ipak, nije uspeo da me ubedi u karakter te supranacionalne službe za koju radi, taj element je vrlo generic, glumačka podela oko Gal je vrlo mlaka, pristojna u mogućnostima ali sa vrlo malo ili nimalo upečatljivosti i harizme.

Otud, HEART OF STONE na kraju sve vreme šalje neki opšti vajb knock-offa koji jako liči na Bonda pa i MISSION: IMPOSSIBLE ali nije to-to i uprkos tome što ovde nema one patologije preozbiljnosti iz Craigove inkarnacije lika i ovo je definitivno kopija "zdravog" Bond-tkiva, najjednostavnije rečeno ovaj film ne uspeva da ga odmeni. I to je nekako na kraju krajeva neki zapravo i krajnji zaključak. I osnovna mana. HEART OF STONE zapravo ne uspeva da bude zamena, metadonska terapija za 007-zavisnike.

Film je pritom u pogledu tretmana likova urađen u maksimalnom odbojnom franchise-filmmaking stilu. Znači naglašava se kako počinje serije.

Kao da zaboravljaju da serija ne kreće od želje producenata nego od želje gledalaca. Međutim, istini za volju, i u pravu su - na Netflixu franšiza jeste više piranje dobre volje ove korporacije nego gledalaca.

* * / * * * *

MADAME SIM

Barry Shear nije mnogo pisao ali jeste bio kreator ovog pilota koji nije usvojen ali je u Americi prikazan kao TV film nedelje a van SAD išao u bioskope.

Međutim, ovaj televizijski film on nije režirao. Taj posao je obavio David Greene, reditelj za kog sam se zainteresovao posle filma SEBASTIAN.

Ovog puta Greene se kreće klasičnijim bondovskim stazama. Robert Wagner igra rogue secret agenta kome po uzoru na američke private dickove nije ni do čega ali protiv svoje volje biva uvučen u zaveru nekih bizarnih high tech negativaca koje predvodi naslovna Madame Sim, ženska verzija Fu Manchua koju igra Bette Davis.

Ponovo je Greeneova inscenacija stylish i otvaranje u parku je u najboljem duhu tadašnjih para-Bond filmova u pogledu spoja špijunske intrige i psihodeličnog humora.

U središnjem delu, kada Madame Sim krene da kuva svoj plan sa otmicom Polaris podmornice, stvar ulazi u određenu repetitivnost i ne eskalira dovoljno u pogledu akcije, ali Greene je i dalje neprekidno stylish i to mu se ne može poreći.

Po ovome što sam video deluje da je Wagnerov lik trebalo da bude nešto kao Bond a Bette Davis nešto kao Moriarty i da bi taj rivalitet trajao kroz celu seriju. Sa ovakvom ekipom je to bilo održivo.

Nema sumnje da sam gledao bolje televizijske filmove u ovoj epohi, ali isto tako Greene je bez sumnje postigao pravi film look i evocirao utisak zanimljivog filma u svom kadriranju.

BULLSEYE

Reprizirao sam BULLSEYE Michaela Winnera iz 1990. godine. Poznu produkciju Menahema Golana kada se već razišao od Globusa i vodio 21st Century, kuću koja nažalost nikada nije postala tako kultna i nije imala značajnije uspehe.

Ovaj film je spojio Michaela Cainea i Rogera Moorea u jednom komplikovanom, farsičnom i banalnom zapletu o dva naučnika koji izgledaju isto kao dva prevaranta i zameni identiteta dok se svetske sile bore za formulu koju su osmislili za pravljenje jeftine energije.

Uprkos tome što je ovaj film hteo da se podjednako obrati onima koji vole Bonda ali i Caineove heist komedije poput DIRTY ROTTEN SCOUNDRELS, ne funkcioniše ni na jednom nivou. Čak ni Winner ne uspeva da ga učini dinamičnim iako se trudi da se događaji barem relativno brzo ređaju.

Stoga, film mi je ostavio podjednako slab utisak kao kad sam ga gledao u detinjstvu na VHSu First Productiona.