UNIVERSAL SOLDIER

UNIVERSAL SOLDIER iz 1971. godine je ozloglašeni film koji je George Lazenby odlučio da snima umesto da nastavi sa Bondom.

Ako imamo u vidu da Lazenby sasvim sigurno nije najbolji Bond ali da jeste glumio u najboljem filmu o Bondu, i da je ON HER MAJESTY'S SECRET SERVICE ostao na neki način neobični izuzetak u serijalu jer je bio izvanredan film i nije potrošio svoju snagu, pa ni svoju zvezdu u predstojećim filmovima do tačke da mora da se menja, ostaje utisak nedorečenosti u ovoj etapi.

Dakle, Lazenby je već tokom snimanja Bonda umeo da bude komplikovan saradnik, a kada je film izašao napustio je serijal i snimio je UNIVERSAL SOLDIER jer je iskreno mislio da je to pravi put i da je to vrednosno i estetski korak napred u odnosu na Bonda i zapravo nešto što će preživeti, za razliku od agenta 007.

Naravno, život ga je demantovao na najsuroviji mogući način, a u tom demantovanju je sigurno pomogao i Cubby kome gangsterske metode nikada nisu bile strane. Lazenby je na kraju ostatak svoje karijere ipak proveo mahom parazitirajući na činjenici da je nekada igrao Bonda, i na tom putu je snimio i poneki dobar film koji je vredan pažnje, ali sve to zajedno ne vredi kao ON HER MAJESTY'S SECRET SERVICE ni u jednom pogledu.

Kada pogledamo UNIVERSAL SOLDIER, međutim, shvatamo da se Lazenby nije baš toliko prevario koliko mislimo. Zapravo, on je tada poželeo da krene putem kojim su išla "Fondina deca" i ceo taj tada progresivni Holivud koji na kraju krajeva jeste u sedamdesetim proizveo filmove koji se smatraju najznačajnijim i neprevaziđenim. U određenom smislu, on je prepoznao kuda se stvari kreću, 1969. godine je izašao ON HER MAJESTY'S SECRET SERVICE kao vrhunski izdanak studio filma, nečega što je delovalo da je na umoru. 

Da sami novoholivudski reditelji nisu zapravo izmislili franchise filmmaking koliko 1975. godine, i praktično dali novi impuls i onome što su bili Bond-filmovi, moguće je da bi se Lazenbyjeva odluka ispostavila kao prava i da bi se Bond možda i ugasio ili ostao u nekoj Eurospy niši.

Međutim, kao što znamo, JAWS i STAR WARS su dali novi impuls blokbasteru i eskapizmu, a INDIANA JONES je to zapečatio. Bond je sve to pažljivo ispratio, imitirao ih u svom maniru, i kameleonski uspeo da ih i nadživi.

Dakle, Lazenby kao pojedinac koji je prepoznao neke procese unutar sistema nije imao šanse protiv Cubbyja lično jer bi mu ovaj uništio karijeru i da je Eon propao onomad, ali kao neko ko prepoznaje tokove u kulturi nije skroz omašio.

Cy Endfield nije reditelj velike reputacije u toj epohi transformacije filma, međutim, u UNIVERSAL SOLDIERu snimio je nešto zapravo veoma vredno pažnje.

Ovo jeste jedna vrsta bondovskog EASY RIDERa, atmosferična, hipnotička priča o umornom britanskom plaćeniku koji dolazi u London da sprema ustanak u Africi za neke tamošnje diktatore, i dok CIA kuva puč s njegovim finansijerima, on se opušta sa kontrakulturom, da ne kažem s hipicima, uz druženja i lake droge i vremenom shvata kako je rat besmislen, kako ne vodi nikuda i ne menja ništa, i kako prosto treba uzeti pare i otići.

Cy Endfield sve to režira maltene kao MLAD I ZDRAV KAO RUŽA, samo bez probijanja četvrtog zida i svega onog lošeg što se moglo videti u Nouvelle Vague ali i sa svim onim dobrim prenetim odande. Otud je UNIVERSAL SOLDIER propulzivan, politički angažovan i izuzetno atmosferičan, sa veoma interesantnim rešenjima u pogledu kadriranja i mizanscena.

Unutar svega toga Lazenbyjev lik postaje praktično besciljni muškarac rafelsonovskog tipa. Naravno, on nije Jack Nicholson da tu rolu zapamtimo i da bude ovenčana nagradama ali je prilično ubedljiv kao potrošeni ratnik koji proširuje svoje horizonte.

Naravno, sve ovo što radi Endfield nije samo oslonjeno na Novi Holivud, na Nouvelle Vague, na Godarda, Rafelsona ili Hoppera, već i na jednu psihodeličnu školu britanskog špijunskog filma, koji nastaje u toj anti-Bond fazi. Naravno, UNIVERSAL SOLDIER je u samoj dijegezi realističan film, i nije na liniji nekih radova kao što je BILLION DOLLAR BRAIN Kena Russella, no ima u njemu nešto od recimo Piersonove adaptacije le Carrea iz THE LOOKING GLASS WAR ili THE QUILLER MEMORANDUMa Michaela Andersona. Dakle, ipak su tada i njuške poput Harolda Pintera i Kena Russella umešale prste u špijunski film i to nije stiglo niotkuda. Uostalom među nekoliko potpisanih scenarista bio je i Derek Marlowe koji je važio za svežeg pisca i proznog i dramskog trilera u čiju smo se svežinu u žanru uverili sa filmom DANDY IN ASPIC.

Konačno, ovaj film je smešten u okvire trilera, i on na neki način jeste triler jer postoji određena zlokobna pretnja nad junacima koja samo delom proističe iz prirode njihove delatnosti, ali je zapravo pre svega psihološka studija o junaku koji se menja. U tom pogledu ovo nije egzistencijalistički akcioni film. Pretnje ima, fizičke konfrontacije takođe ali akcije zapravo nema.

UNIVERSAL SOLDIER je relativno dakle konkurisao klasičnom mačističkom filmu koji je u relaciji sa Bondom i toj celoj kulturi britanskog kolonijalnog i postkolonijalnog filma o vojniku koji dolazi iz daleke zemlje zapravo aktuelne ili bivše kolonije gde brani nacionalne ili korporativne interese, kakvih je britanski film pun.

U ovo vreme, uporediv film sa ovim bio je THE LAST GRENADE Gordona Flemynga, reditelja kog izuzetno uvažavam zbog veoma bitne mada nedovoljno cenjene ekranizacije romana Donalda Westlakea odnosno Richarda Starka THE SPLIT sa Jimom Brownom. Međutim, THE LAST GRENADE je demoralisane britanske plaćenike ipak smestio u klasično akciono ruho i poslao ih na Daleki Istok, dočim je ovo film o predahu u Londonu.

Nesposoban da se nametne kao akcioni vehicle za Lazenbyja jer nije akcioni film, što je logično, a opet nepravedno odstranjen iz konkurencije za neko ozbiljnije sagledavanje u umetničkom pogledu, uz još malo očekivanog Cubbyjevog začina, UNIVERSAL SOLDIER je film kom se danas i sam Lazenby smeje.

Međutim, koliko god da je potcenio rezilijentnost franchise filmmakinga i studio sistema, ovde Lazenby nije promašio osnovne parametre trenutka i rezonovao je ispravno i hrabro. Da nije tako, ne bi ipak danas UNIVERSAL SOLDIER sve više nailazio na razumevanje, pa i uvažavanje.

* * * 1/2 / * * * *

HOT ENOUGH FOR JUNE

HOT ENOUGH FOR JUNE Ralpha Thomasa je ekranizacija romana Lionela Davidsona i percipirana je kao parodija špijunskog filma, prevashodno Bonda. Scenario je pisao čuveni Lukas Heller koji je pisao razne važne Aldricheve naslove ali i temeljni naslov ovog žanra, IPCRESS FILE.

Dirk Bogarde u glavnoj ulozi je sjajan. Kada vidite Bogardea u jednoj par excellence mejnstrim ulozi, postaje jasno koliko je hrabra i samoubilačka bila njegova odluka da ne ode u Holivud ako je uslov za to da se pravi da je strejt. U ovoj ulozi, opet vidimo Bogardea sa jednom čarobnom harizmom. Problem je samo u tome što kao ostatak filma - nije naročito smešan.

HOT ENOUGH FOR JUNE je parodija koja nažalost ima problem u tome što nije baš parodična, ne vrši neku krupnu dekonstrukciju žanra, osim što kreće iz direktnog zezanja Bonda a onda se okrene nekim opštijim špijunskim tropima.

S druge strane, HOT ENOUGH FOR JUNE ima u sebi i dosta nekih konvencionalnih situacija iz špijunca, čak je na granici da u nekim segmentima bude i napet film, ali opet nije jer - nije ni pravljen da bude takav.

Na kraju, maltene, jedino što podseća da bi ovo moglo biti parodija jeste prolog koji je direktno zezanje Bonda - u formi scene koja, pogađate, NIJE SMEŠNA.

Kad se podvuče crta, HOT ENOUGH FOR JUNE deluje najpre kao hendikepirani, neuspeo špijunac, svakako pre nego neuspela parodija. Ipak, bio mi je zanimljiv za gledanje. Ralph Thomas se potrudio a Dirk Bogarde i Sylvia Koscina su uvek magnetičan par.

* * / * * * *

THE MINISTRY OF UNGENTLEMANLY WARFARE

U slučaju filma THE MINISTRY OF UNGENTLEMANLY WARFARE najviše me je razočarao Jerry Bruckheimer. Od njega sam očekivao da će svojim producentskim autoritetom uspeti da izvuče maksimum iz Ritchieja i napravi film dostojan čoveka koji je snimio THE MAN FROM UNCLE.

Nažalost, izgleda da Drugi svetski rat nije njegova jača strana, setimo se PEARL HARBORa, a izgleda da i kad se radi s manje novca, onda promašenost ide u pravcu oskudice a ne ekscesa kao kod Baya.

MINISTRY je film u kom zaista nije imalo šta da pođe naopako. Henry Cavill predvodi ekipu koja treba u Drugom svetskom ratu da izvrši diverziju. Guys on a Mission flick je stvarno forma koja nam je uvek pružala mnogo zadovoljstva, osim ako je svojom pretenzijom ne potopi Tarantino, i sve je delovalo dobro.

Nažalost, na kraju smo dobili film koji u povremenim beskrajnim dijaloškim scenama evocira neke od najgorih elemenata baš iz INGLOURIOUS BASTERDS, sa dosta kreveljenja pod teškom maskom, ali jasno je da su predznaci ovde ipak drugačiji.

Ritchie zbilja nije hteo da se pravi pametan već da snimi svoj doprinos ratnom Guys on a Mission žanru. Ali, za razliku od Tarantina koji je hteo isto to ali da se stavi veliko A u reč autor i da se isforsira maksimalna "masnoća" inkorporiranjem svega i svačega, pa i pogrešno shvaćene tradicije, ovde Ritchie kao da je uzor imao u onim manje poznatim generic naslovima tog tipa.

Ne samo da Ritchie ovde ne iskoračuje u neke pobočne tradicije tog tipa filma kao Tarantino sa Italijanima već kao da se potpuno obrnuto drži relativno slabog poznavanja žanra. MINISTRY ponajpre liči na neki marginalan film nekog poluuspešnog profija kao što je Val Guest u kom su se obreli David Niven, Roger Moore i Sophia Loren i proizveli neki napabirčen odgovor na nešto superiorno tog tipa.

Dakle, ovo ne deluje kao da je neko gledao DIRTY DOZEN ili WHERE EAGLES DARE, o KELLY'S HEROES da ne govorimo a tek ne o nekom iskopavanju Krvavca ili Castellarija.

S jedne strane, manjak filmofilakog znanja i referenci je mogao biti osvežavajući, da je bilo ičega autohtonog da se ponudi. Na kraju, ne da nije čudo šro ovaj film nigde ne ide u bioskope sem u SAD zbog ugovorne obaveze. Čudo je da su ga ozbiljni strimeri uopšte kupili.

Ritchie je posle THE MAN FROM UNCLE meni delovao kao frontrunner da režira Bonda. Ovde ima Iana Fleminga kao epizodnog junaka, i Henry Cavilla u ulozi čoveka koji je bio bitna inspiracija za Bonda. Nažalost, ni traga od reditelja koji je imao tako ozbiljnu kandidaturu pre manje od deset godina.

* 1/2 / * * * *

ARGYLLE

Matthew Vaughn je KINGSMANom umnogome pružio ono što je nedostajalo Bondu u Craigovoj eri i podsetio na to kako bi agent 007 mogao da izgleda. U određenom smislu, neku drugu dimenziju toga dao je i u svom superherojskom masterpisu FIRST CLASS i generalno je zaista posvetio špijunskom filmu, crossoverujući iz stripa proteklih deset godina svoje karijere.

Sve do Vaughnove produkcije ROCKETMAN Dextera Fletchera sa kojim je prethodno već uspešno uoblićio i EDDIE THE EAGLE, kuća Marv je zaista bila praktično nepogrešiva. Otkrivala je nove talente poput Tarona Egertona i gajila ih, nalazila kvalitet u Millarovim stripovima i izvlačila vrhunske istinite priče, ali onda od trećeg KINGSMANa pa potom sa TETRISom kreće pad.

ARGYLLE je bio Appleova produkcija od 200ak miliona dolara koju je Universal pustio u bioskope u sporoj sezoni i film je imao tu satisfakciju da bude prvi na box officeu kada niko nije išao da gleda filmove, ali je to bio promašaj kolosalnih razmera ako gledamo koliko je novca "vraćeno sa blagajni".

Naravno, Apple pravi filmove za sebe, ne za bioskop, ali ARGYLLE je ona vrsta promašaja koja bi dovodila do smena u studiju i pitanje je da li je svojom zaradom pokrio trošak distribucije.

Nažalost, razlozi za to leže u samom filmu koji nije uspeo. Ono što mu se ne može osporiti jeste da Vaughn ovde zaista čini sve da napravi nešto "posebno". Ovo je sve sem nekog rutinskog strimerskog naslova koji ponavlja već poznate obrasce iz bioskopske produkcije. Naprotiv. ovde je Vaughn želeo da napravi jedan meta-špijunski akcijaš ali Jason Fuchs kao scenarista nije uspeo da smisli dovoljno inteligentan predložak.

Postoji roman Elly Conway ARGYLLE koji je u suštini merch koji prati film, jedan straight špijunac napisan pod pseudonimom koji je "kao" običan roman o tom junaku. A film je metafikcija u kojoj je glavna junakinja književnica koja piše o Argylleu i onda biva uvučena u špijunski zaplet i suočava se sa time da možda njene fikcije nisu izmišljene već su sećanja na nešto itd.

Dakle, ovde imamo spisateljicu bondovskog romana koja se nađe u bourneovskoj situaciji, sve to izvodi reditelj u kingsmaničnom maniru, ali ono što nedostaje jeste ubeđenje i inteligentna rešenja.

Ceo metafikcijski deo je prosto mehanički. Nema suštinskog nekog prepoznavanja nijansi. Ovo je film o špijunskim romanima i špijunaži koji tom svetu prilazi na jedan generic način, bez onog dubinskog poznavanja žanra koje je Vaughn pokazivao u ranijim pokušajima, naročito FIRST CLASSu i prvom KINGSMANu. Ovo je mogao biti film i o spisateljici romantičnih romana, i kuvara, potpuno je svejedno.

Kad se na to doda da je ono što gledamo kao fikciju u njenom romanu namerno prenaglašeno i naivno, i prazno, kao recimo u uvodu, i da je nedovoljno duhovito, a traje skoro deset minuta, onda otprilike naslućujemo problem filma.

Naime, i sam film je nekako čudno "šupalj", trom, nedovoljno se razlikuje u onome što je treš fikcija i realnost, kako priča odmiče ti "polovi" se približavaju sa tom razlikom što Vaughn u završnici ulazi u stilski ubedljiviju realizaciju slične vrste persiflaže.

Međutim, kad Vaughn počne da pravi nešto što liči na njega, i to ne samo da je too little too late već bi se moglo reći da je bajato i naprosto već viđeno u KINGSMANu samo je tad bilo sveže i neuporedivo bolje.

Film traje neumerenih 140 minuta bez ikakvog razloga izuzev što eto blokbasteri danas toliko traju. Taj obim filma u spoju sa utiskom da Vaughn prosto nema više šta da nam kaže na ovu temu, čini da ARGYLLE deluje još promašenije.

Bryce Dallas Howard je promašaj u glavnoj ulozi spisateljice jer naprosto ne uspeva da se izbori sa materijalom. Njena junakinja nikada istinski ne doživi transformaciju uprkos transformacijama koje doživljava kroz razne melodramske preokrete. Ne kažem da problem možda nije i u scenariju ali Bryce naprosto nije uspela da iz ovoga izvuče lik koji bih rado gledao toliko dugo.

Sam Rockwell iako karakterni glumac može da izvuče personality acting kad treba i on iako je jednodimenzionalan lik, barem je simpatičan za praćenje. Ostali u suštini nisu vredni pomena, naročito Sam Jackson i Bryan Cranston koji su dobili najmanje maštovite likove i ambijente za igru.

Vaughn je u filmu ARGYLLE hteo da se ponovi a opet malo i da uči druge kako se pravi film. To čini ovaj promašaj još gorčim. Ali, opet s druge strane, ovo je 140 minuta Vaughnovog filma od 200ak miliona. Dakle, tu uvek ima šta da se vidi.

Osećaj promašenosti svakako proističe iz toga što izgleda kao da je Vaughn ovde želeo da apsolvira bondovski film, da ga toliko prevaziđe da mora biti meta, da bi na kraju ostao iznova prepakujući best of momente iz KINGSMANa.

ARGYLLE je skupa škola i za Apple i za Vaughna. Nadajmo se da će dati dobre đake.

* * / * * * *

LICENSED TO KILL

LICENSED TO KILL Lindsaya Shonteffa nije knock-off Bonda, ali u suštini promovisan je kao da jeste. O tome uostalom i govori njegov alternativni naslov THE SECOND BEST SECRET AGENT IN THE WHOLE WIDE WORLD pod kojim je distribuiran u Americi.

Međutim, ovo je u suštini više kao neki private dick krimić sa bondovskim zapletom jer se priča tiče nekog superoružja koje produkuje hladnoratovsku tenziju.

Nažalost, osim završnog obračuna u kom ima neke dinamike i stila, ovaj film iz 1965. ima veoma skroman domet i ne uspeva da prevaziđe svoj nizak budžet.

HEART OF STONE

HEART OF STONE je pokušaj Netflixa da izgradi bondoliku franšizu oko Gal Gadot. Zamisao je dobra, Gal Gadot itekako može da bude nosilac franšize mada njena uključenost u više njih može dovesti do izvesne potrošenosti u tom pogledu. 

Ovog puta filmski i strip scenarista Greg Rucka napisao je scenario koji koncipira priču o supranacionalnoj tajnoj službi sastavljenoj od najsposobnijih agenata čiju pripadnicu igra Gal Gadot. Zadatak njene službe je da se bavi protivnicima kojima "obične" tajne službe nisu dorasle, i ona je infiltrirana u MI-6. Kada se ekipa kojoj je dodeljena suoči sa neuspehom na zadatku ali i sa mladom indijskom hakerkom koja je opasnija od ikoga koga su dotle sreli, ispostavlja se da je glavni negativac jedna "krtica" iznutra.

Film je režirao Tom Harper kome je calling card verovatno bio precenjeni AERONAUTS, iako iza sebe ima nesumnjivo upečatljiv rad na televiziji i serijama kao što su MISFITS. U rediteljskom pogledu ovo deluje kao ispisivanje vizit-karte za novog Bonda. Da li ju je Harper ispisao? Tehnički, da ali suštinski ne. Svakako da ovde možemo da vidimo dva set-piecea koji jesu Bond-like, mada ipak ne na onom nivou logističke složenosti koja karakteriše filmove o agentu 007. I činjenica je da to sve izgleda kako treba, ali ne i mnogo više od toga.

Harper uspeva da stvori svet koji je relativno konzistentan, i u kom postojanje junakinje koja je superagent i izgleda kao Gal Gadot ima smisla. Ipak, nije uspeo da me ubedi u karakter te supranacionalne službe za koju radi, taj element je vrlo generic, glumačka podela oko Gal je vrlo mlaka, pristojna u mogućnostima ali sa vrlo malo ili nimalo upečatljivosti i harizme.

Otud, HEART OF STONE na kraju sve vreme šalje neki opšti vajb knock-offa koji jako liči na Bonda pa i MISSION: IMPOSSIBLE ali nije to-to i uprkos tome što ovde nema one patologije preozbiljnosti iz Craigove inkarnacije lika i ovo je definitivno kopija "zdravog" Bond-tkiva, najjednostavnije rečeno ovaj film ne uspeva da ga odmeni. I to je nekako na kraju krajeva neki zapravo i krajnji zaključak. I osnovna mana. HEART OF STONE zapravo ne uspeva da bude zamena, metadonska terapija za 007-zavisnike.

Film je pritom u pogledu tretmana likova urađen u maksimalnom odbojnom franchise-filmmaking stilu. Znači naglašava se kako počinje serije.

Kao da zaboravljaju da serija ne kreće od želje producenata nego od želje gledalaca. Međutim, istini za volju, i u pravu su - na Netflixu franšiza jeste više piranje dobre volje ove korporacije nego gledalaca.

* * / * * * *

MADAME SIM

Barry Shear nije mnogo pisao ali jeste bio kreator ovog pilota koji nije usvojen ali je u Americi prikazan kao TV film nedelje a van SAD išao u bioskope.

Međutim, ovaj televizijski film on nije režirao. Taj posao je obavio David Greene, reditelj za kog sam se zainteresovao posle filma SEBASTIAN.

Ovog puta Greene se kreće klasičnijim bondovskim stazama. Robert Wagner igra rogue secret agenta kome po uzoru na američke private dickove nije ni do čega ali protiv svoje volje biva uvučen u zaveru nekih bizarnih high tech negativaca koje predvodi naslovna Madame Sim, ženska verzija Fu Manchua koju igra Bette Davis.

Ponovo je Greeneova inscenacija stylish i otvaranje u parku je u najboljem duhu tadašnjih para-Bond filmova u pogledu spoja špijunske intrige i psihodeličnog humora.

U središnjem delu, kada Madame Sim krene da kuva svoj plan sa otmicom Polaris podmornice, stvar ulazi u određenu repetitivnost i ne eskalira dovoljno u pogledu akcije, ali Greene je i dalje neprekidno stylish i to mu se ne može poreći.

Po ovome što sam video deluje da je Wagnerov lik trebalo da bude nešto kao Bond a Bette Davis nešto kao Moriarty i da bi taj rivalitet trajao kroz celu seriju. Sa ovakvom ekipom je to bilo održivo.

Nema sumnje da sam gledao bolje televizijske filmove u ovoj epohi, ali isto tako Greene je bez sumnje postigao pravi film look i evocirao utisak zanimljivog filma u svom kadriranju.

BULLSEYE

Reprizirao sam BULLSEYE Michaela Winnera iz 1990. godine. Poznu produkciju Menahema Golana kada se već razišao od Globusa i vodio 21st Century, kuću koja nažalost nikada nije postala tako kultna i nije imala značajnije uspehe.

Ovaj film je spojio Michaela Cainea i Rogera Moorea u jednom komplikovanom, farsičnom i banalnom zapletu o dva naučnika koji izgledaju isto kao dva prevaranta i zameni identiteta dok se svetske sile bore za formulu koju su osmislili za pravljenje jeftine energije.

Uprkos tome što je ovaj film hteo da se podjednako obrati onima koji vole Bonda ali i Caineove heist komedije poput DIRTY ROTTEN SCOUNDRELS, ne funkcioniše ni na jednom nivou. Čak ni Winner ne uspeva da ga učini dinamičnim iako se trudi da se događaji barem relativno brzo ređaju.

Stoga, film mi je ostavio podjednako slab utisak kao kad sam ga gledao u detinjstvu na VHSu First Productiona.

MIDNIGHT IN SAINT PETERSBURG

MIDNIGHT IN SAINT PETERSBURG je drugi televizijski film o Harry Palmeru snimljen u Rusiji sredinom devedesetih. Režirao ga je Douglas Jackson i po atmosferi deluje da je sve snimano back to back. Nažalost, ovaj drugi film ima manje budžeta nego prvi, i Michaela Gambona je manje, kao i bilo kakvih drugih relevantnih glumaca sa Zapada. 

To ne bi bio problem jer Michael Caine je tu. A možda je i Jason Connery mogao da pripomogne, međutim, scenario je apsolutno šupalj. Ima priču koja se tiče trgovine plutonijumom koja možda misli da je sa naslovne strane tadašnjih novina a zapravo je šuplja i ne rezultira nikakvim uzbuđenjem.

Negativci koriste lenjingradski filmski studio kao svoju bazu ali ova ekipa čak ni takvu lokaciju ne uspeva da kapitalizuje. Veoma slab rad. Ispod proseka.

BULLET TO BEIJING

BULLET TO BEIJING Georgea Mihalke je britanski televizijski film o Harry Palmeru, snimljen po liku kog je osmislio Len Deighton, ali ne i po njegovom zapletu ili literarnom delu. Ovaj film je američka koprodukcija, za mrežu Showtime, ali i ruska jer je Lenfilm takođe pružio usluge i imao ulogu koproducenta.

Kao što su u Bond-filmovima, pa i u onim o Harry Palmeru, Zapad i SSSR u balansu, pa se često desi da zapadni protagonista spasava svet u saradnji sa nekom recimo agenticom KGB i sl. tako je izgleda i sa hladnoratovskim herojima.

Dakle, Lenfilm, studio u kom je Lungin osvojio nagradu u Kanu za TAXI BLUES a Sokurov počeo karijeru, u fazi neuspele privatizacje odlučuje da se izvlači iz stečaja preko Harry Palmera.

Palmer je od prvog do trećeg filma išao sve bliže Holivudu, i u trećem igraju holivudske zvezde kao što je Karl Malden, međutim nije dovoljno dobro prošao da bi dobio i četvrti planirani film.

Sad u ovom TV aranžmanu s Lenfilmom, Harry Palmer dobija tretman old school hladnoratovskog TV filma po priči odnosno posthladnoratovskog po produkciji. Dok je čuveni Ken Adam tražio načine kako da Istok rekonstruiše na Zapadu, ovde se i London snima u Lenjingradu, odnosno tada već Sankt Peterburgu, i George Mihalka kao prekaljen veteran uspeva da izvuče solidan bang for his buck.

Naravno, režija nije ni približno stylish, ali ima par akcionih scena koje su sasvim korektno izvedene za televizijske standarde.

Ideja da veći deo filma Palmer i ekipa putuju transsibirskom železnicom u pokušaju da se dokopaju formule za biološko oružje razvijano u eri SSSRa je zanimljiva ali nije naročito vešto izvedena. I to je šteta jer je u njoj mogla da se evocira uspomena na prvi serijal, kroz veštije, pronicljivije pisanje i hrabriju režiju.

Jason Connery, tada u fazi kad igra Iana Fleminga u nekoj sličnoj produkciji, i u generalnom pokušaju da eksploatiše očevo slavno prezime, igra Palmerovog ruskog pomoćnika koji mu je možda i sin začet sa KGBovskom honey trap ženskom. 

Kasnije, kada je Putin došao na vlast, poredili su ga sa nepriznatim sinom kog je Bond dobio sa nekom od svojih brojnih ruskih partnerki, ali ovaj film ni to pomnije ne razrađuje.

Na kraju, čini se da problem nisu ni dominantno ruske lokacije, ni televizijska umesto filmske realizacije (premda je tehnički gledano film rađen “filmski”, da ne bude zabune - nije reč o studijskoj TV drami koja se miksuje), već scenario. Čak ni obezbeđen cameo Sue Lloyd koja je igrala Jean u IPCRESS FILE, Michael Gambon kao glavni negativac, pa i legendarni Bart Kwouk kao kineski general, nisu dovoljno iskorišćeni u tekstu.

Godinu dana kasnije, u istom aranžmanu izašao je još jedan TV film o Palmeru.

SPY STORY

SPY STORY Lindsaya Shonteffa, kanadskog hacka koji se bavio britanskim niskobudžetnim filmovima ekranizacija je romana Lena Deightona u kom se pojavljuju sporedni likovi iz serijala o Harry Palmeru ali ne i on sam.

Nažalost, ekranizacija je skromno i ne naročito vešto snimljena, sa pričom koja je potpuno nerazumljiva. Da li je Shonteff otišao preduboko u neku kriptičnost špijunske komunikacije ili je naprosto snimio nerazumljiv film možemo polemisati ali rezultat je nesporno jako slab.

Iako formalno spada u serijal o Palmeru, ovaj roman nije bio predviđen za realizaciju u Salzmanovoj produkciji sa Caineom. BILLION DOLLAR BRAIN je trebalo da bude ispraćen jednim drugim filmom, sa sličnim settingom.

* 1/2 / * * * *

FUNERAL IN BERLIN

FUNERAL IN BERLIN Guya Hamiltona, ima reditelja iz Bonda, dakle fuzioniše se 007 stilski sa onim što je izdvajalo Harry Palmera i definitivno ovo je pitomiji film od Furiejevog. Otto Heller i dalje snima, i dalje tu ima zanimljivih pokreta kamere i avangardnih kompozicija koje svakako ne bismo mogli sresti u Bondu, ali priča je nažalost dosta "obična" i ovog puta je Palmer umešan u jednu relativno rutinsku "idi mi - dođi mi" akciju na razmeđi Zapadnog i Istočnog Berlina, sa prebezima iz KGBa i nacistima koji rade za Britance.

Od Deightona bi se očekivalo nešto na nivou QUILLER MEMORANDUMa ali ipak to nismo dobili. Dobili smo samo za nijansu maštovitiji hladnoratovski triler sa Harry Palmer koji je i dalje angry young man špijunca šezdesetih i vrlo malo toga po čemu bi se sve ovo izdvojilo.

Ima zanimljivih karaktera i lokacija, Guy Hamilton nije reditelj bez dara, uostalom to je Berlin, tamo je teško naći nešto što nije koloritno, tako da je FUNERAL IN BERLIN daleko od slabog filma, ali svakako je najniža tačka u amplitudi u ovoj prvoj trilogiji.

Zanimljiv detalj je da je Peter Medak režirao drugu ekipu. I njegovo ime izađe u veoma uzbudljivoj i duhovitoj prvoj sekvenci koja obećava nešto što je inspirisalo MAN FROM U.N.C.L.E. Ipak, na kraju, radije bih reprizirao Ritchieja.

* * * / * * * *

THE IPCRESS FILE

Raskošna ekranizacija Deightonovog IPCRESS FILE koju je priredio ITV, podstakla me je da repriziram izvorne filmske avanture Harry Palmera.

Poznato je da mi je BILLION DOLLAR BRAIN najdraži u ovom serijalu, i u njemu je Ken Russell otišao najbliže izgledu filma o agentu 007 da ga je režirao Emir Kusturica - da doduše kasnije nije sam Emir imao špijunsku dimenziju u MLEČNOM PUTU.

Ipak, Russellov film istovremeno je označio kraj ovog serijala i Caine će se vratiti Palmeru u dva kasnija manje upečatljiva DTV nastavka koja nisu ni bazirana po Deightonu. Očigledno je taj iskorak bio preekstravagantan za svoje vreme i trebalo je malo sačekati za osovinu Vaughn-Nolan da unese tu vrstu osveženja u špijunac.

Sidney J. Furie je režirao THE IPCRESS FILE stylish za popizdeti, snimao je češki veteran Otto Heller a montirao niko drugi do Peter Hunt, i svi oni koji pamte Furiea kao umornog britansko-kanadskog hacka koji snima drugorazrenne vehicle propalih glumaca osamdesetih treba da pogledaju ovaj film i vide kakav je to majstor bio.

Watkins i Hodge u šest epizoda nude još raskošniju razradu priče, i jasno je koliko je ona sabijena i svedena na esenciju u ovom filmu, ali i dalje u sebi sadržava ključni atribut Harry Palmera, a to je njegova pozicija angry young mana britanske špijunske produkcije, kako literarne tako i filmske. Ironija sa kojom Caine prilazi liku drugačija je od komocije i ironije koju nosi Bond. Prvo zato što su njegovi nadređeni i protivnici više lecarreovski nego flemingovski, sve je više sivo i dubinski dosetljivo nego što je crno-belo. Akcija je vrlo stylish ali u sebi nosi specifičnu dozu ironične trapavosti junaka, i neočekivane proboje brutalnosti naizgled "običnih" ljudi.

Psihodelični element razaranja velikih naučnih umova i ispiranja mozga, takođe je razrađeniji u seriji u kojoj nosi endgame, dočim ovde to ostaje najkrupnija mana ako gledamo iz okvira konvencije špijunskog filma - pretnja koju neprijatelj izvodi nije dovoljno razrađena i instrumentalizovana. Međutim, isto tako u toj lapidarnosti neprijateljeve namere leži i odstupanje od konvencije iz Bonda. U tom pogledu svakako repriziranje ovog filma posle nove serije otvara neke druge horizonte.

Harry Palmer je i nastao kao odgovor na Bonda, na Deightonovo loše iskustvo sa rada na FROM RUSSIA WITH LOVE i u tom pogledu svakako da se mora gledati kao reakcija, i veoma prikrivena parodija koja to u suštini nije.

* * * 1/2 / * * * *

NO TIME TO DIE

Jednim velikim delom trenutno stanje franšize James Bond može se objasniti odstupanjem porodice Broccoli od koncepta da filmove režiraju njihovi porodični poslušnici koji ako se baš ne greju pored kontejnera, svakako da nemaju neku karijeru mimo Bonda.

Najbolje filmove o Bondu snimili su reditelji kojima su to istovremeno i najvažniji radovi, i od te ekipe je eventualno Lewis Gilbert ostavio dublji trag mimo ovog serijala. Poslednji od te kanonske faze bio je John Glen koji je bio montažer i za kog bez posete IMDBu realno niko ne zna ni da li je danas živ.

Uostalom, reditelj po mnogim anketama najboljeg Bonda je Peter R. Hunt, takođe montažer sa serijala, sa nešto boljom ali opet ne spektakularnom karijerom mimo ovoga, ali isto tako i ogromnim značajem za montažna rešenja u savremenom akcionom filmu.

Posle Glena, pošto više nije bilo ni traga nečega što liči na studio sistem i za zeleno svetlo su bili potrebni ljudi koji imaju neko ime, porodica se opredeljivala za prekaljene profesionalce kao što je Martin Campbell ili pale anđele poput Leeja Tamahorija, ljude koji opet čak i u to vreme mimo Bonda nemaju preveliko ime, ali imaju neke reference. Ako pogledamo šta su radili Apted ili Spottiswoode u vreme kad su snimali Bonda videćemo da je tu bilo štošta, i na televiziji i na filmu, ali svakako ni približno u tako visokoj produkciji.

Da ne govorimo o starim rediteljima gde je prvi u serijalu Terrence Young, samo petnaest godina posle THUNDERBALLa snimao film koji je finansirala verska sekta Sun Myung Moona.

Međutim, posle Campbellovog precenjenog CASINO ROYALE koji je ipak bio kakav-takav film u odnosu na ono što dolazi posle QUANTUM OF SOLACE, izgleda da je Daniel Craig počeo da zahteva da neko dolazi da ga "režira", da se bavi njime.

Nedavno  preminuli Roger Michell, Craigov rediteljski otac, je prvi pozvan za taj zadatak ali "pročitao" ih je i u spoju sa svojim srčanim problemima našao je način kako da se izvuče iz projekta. Naime, on je shvatio da se od njega očekuje da snimi film koji će imati integritet ali da počne da ga snima bez gotovog scenarija, samo sa idejom gde će se dešavati akcione scene. Vremenom je Michellovo nezadovoljstvo tokom priprema umanjeno u tom narativu a uvećavana je uloga njegovih zdravstvenih tegoba.

Dok se Marc Forster dobro snašao u tom zamešateljstvu, sledeći na redu bio je Sam Mendes, čovek kog bi otpustili iz BEOGRADSKE HRONIKE jer bi snimajući prilog o krađi sijalica iz haustora, zaboravio da snimi prazna sijalična grla. Međutim, čini se da je tada Craigovo zadovoljstvo u radu dostiglo zenit jer je konačno imao nekoga da ga "režira", da se bavi njime, da diskutuju o liku, promišljaju, i da se oseća kao DiCaprio sa Scorseseom jer kontinuirano radi sa "oskarovcem".

Mendesovi filmovi ne samo da su bili najslabiji u istoriji Bonda u pogledu dinamike i spektakla već su bili začuđujuće tupavi baš na nivou karakterizacije i same priče pošto su pokušavali da primene neke postulate realizma na nešto što je ne samo stilizovano već i kodifikovano da publika uživa u "poznatim ishodima". Tako recimo u SKYFALLu imamo sad već antologjskih 45 minuta gde mi kao ne znamo da li će Bond dobiti dozvolu da se vrati u akciju, a on se za to vreme oporavlja, krši prste i razmišlja o svemu...

Danny Boyle je angažovan potom i opet je došlo do slične situacije kao sa Michellom, do razlaza. I onda je pronađeno kompromisno rešenje u liku Caryja Fukunage koji nikada nije radio ovako ambiciozan film a opet je stekao autorsku reputaciju radeći TRUE DETECTIVE i nekoliko manjih nezavisnih filmova.

To naravno ne znači da Bond-filmovi nužno ne mogu da imaju autorski pečat, ali on će se pre javiti kada nastaju van Eonove mašinerije poput MAN FROM UNCLE Guya Ritchieja ili KINGSMANa Matthew Vaughna, pa čak i Nolanovih INCEPTIONa i TENETa - boljih Bondova od svakog Craigovog.

Međutim, u jednoj čudnoj mešavini produkcije koju strogo kontrolišu producenti kao čuvari porodične tradicije i krajnji tumači onoga što se pravi, sve moćnije zvezde kojima se mora ugađati i ispred i iza kamere, svakako je bolje imati reditelja koji može da se prilagodi takvim uslovima nego autora koji želi da nametne svoju viziju, ili barem izabrati autora sa adekvatnim znanjem i vizijom.

Izvor reditelja koje porodica simpatiše pritom nije presušio, ima ih još i rekao bih da su idealni za Bonda, recimo priča se da je Paul McGuigan rado viđen u tom domu, a on je taman dovoljno spreman da spakuje stvar dobro a da se ne pita mnogo oko stvari koje nisu njegove da o njima misli.

Ako se posle odlaska Craiga, Bond i u pogledu izbora reditelja vrati starim i proverenim načinima rada, može doći i do preporoda serijala.

No, pre toga morao je izaći NO TIME TO DIE da završi ovo što je započeto. Kako je ono što je započeto, od SKYFALLa naovamo bilo do te mere toksično, ne bi bilo pravedno da Fukunagin domet tumačimo mimo onoga što je zatekao.

Dakle, Fukunaga je sarađivao na scenariju sa 007 piscima Robert Wadeom i Neal Purvisom sa zadatkom da se nekako zaključi priča o Madeline, o Blofeldu, o svemu i svačemu i da se Bond izvuče iz stanja nesvakidašnje metaserijalizacije. Stoga, zadatak je težak i nezavidan jer ovaj film nije mogao postati nešto potpuno novo u odnosu na prethodna dva, a to su dva najgora filma u istoriji ove dugovečne franšize koja je imala i uspone i padove.

Pre svega, Fukunaga je filmu doneo jedan siguran rediteljski rukopis. Posle Mendesovog haosa u kome se statične dramske scene smenjuju sa nekim sterilnim second unit radom, kod Fukunage imamo konzistentan rediteljski rukopis sve vreme - barem na nivou inscenacije. Film je izveden precizno, visoko je estetizovan, pomalo koketira sa estetikom horora, premda kada naiđe akcija ona je urađena muški.

Kod Fukunage nema grešaka u pogledu dizajna, sve je doterano, našminkano, uzbudljivo, svaki kadar je pažljivo komponovan, pazi se gde se stavlja kamera, i od prve pre-credit sekvence nema sumnje da ove imamo posla sa školovanom rukom.

E sad, ovde imamo dve pre-credit sekvence pre nego što se dođe do špice i one vrlo labavo podsećaju na konvenciju koju smo navikli da pratimo a to je da imamo akcionu situaciju, maštovitu i napetu koja nam nagoveštava zaplet, mada i ne mora.

Ovde imamo baš krupno parče filma, krupno parče zapleta, krupno parče odnosa među likovima koje nam je dato pre špice, mali film-u-filmu pa nisam skroz siguran ni da li je ovo pre-credit sekvenca ili prosto deo filma koji ide pre špice.

Imamo isto tako jako duge deonice bez akcije u kojima Bond vrši istragu, prolazi kroz neku formalnu autokatarzu i rehabilitaciju na radnom mestu, pa maltene se gledalac upita da li je ušao na pravi film - jer ovde prosto nema akcije po kojoj je 007 poznat.

I onda imamo supernegativca koji je kao i pređašnja dva bled, s tim što Rami Malek igra za sve oskarovske pare, i što više šmira njegov negativac postaje sve bleđi i bleđi, no to opet nije samo pitanje igre već pre svega scenarija i relativno slabog protagonizma koji on ima. Na sve to Malekov negativac nažalost nema neku naročitu harizmu, deluje kao ludak i budala koja nije u stanju da se organizuje na nivou na kom se evidentno jeste organizovao, a nema ga dovoljno u filmu da bismo pronikli u njegovu skrivenu snagu.

Ana de Armas je kao i uvek duhovita i slatka ali je potpuno protraćena u jednoj sekvenci na Kubi posle koje je nadalje nema. Šteta, ona je recimo imala potencijal da bude češći gostujući lik poput Felixa Leitera npr. 

Tretman Aninog lika i te druge deonice bez akcije deluju kao glitch, kao slučajnost jer maltene je neverovatno da ovakve penale autori ne iskoriste. Ali, opet, ako su SKYFALL i SPECTRE preteče, takvo promašivanje je potpuno očekivano i Fukunaga barem sve to efektno realizuje.

Daniel Craig više deluje kao agent 7:00, nego kao 007, dakle kao neko prerano probuđen. Ako je pre petnaestak godina njegov rugged look još imao neku dimenziju, sada on izgleda kao da je došao sa bauštela što je okej za neku drugu vrstu filma ali ne za ovu.

Kada Craig i Malek krenu da se suočavaju tu kreću i jaki krindževi proistekli iz te atmosfere "glumačkog dvoboja". Očigledno je da Fukunaga nije uspeo da ih utiša, ali nije on baš ni poznat po utišavanju, ni u TRUE DETECTIVE se glumci nisu uzdržavali da zamaste, ali bili su bolji glumci i prikladniji materijal.

Kad se podvuče crta, Fukunaga je uradio šta je mogao, i jedino što bih mu ja prebacio jeste da se moglo intervenisati u montaži da film bude dinamičniji i da u akcionim scenama bude još malo tenzije. Sat otkucava ali junacima često kao da nije previše hitno.

Horor atmosfera koju je Fukunaga gradio je potpuno uspela, dizajn - kao bitan deo Bonda - isto je veoma efektan.

U kompjuterskim igrama o James Bondu na svakom nivou postoji nešto što se zove Bond Moment a to je neki detalj u kom igrač kroz nekonvencionalno razmišljanje reši situaciju iako je nivo moguće preći u većini slučajeva i bez toga. Ali taj Bond-moment donosi bonus poene za stil. Toga u ovom filmu ima samo na jednom mestu.

Međutim, Fukunaga jeste čovek od stila i bar na tom nivou, njegov Bond je doteran koliko se moglo. Stoga, iako mi je intimni utisak u ovom stanju urnisanosti serijala negde na liniji * *, zbog onoga što je zatekao Fukunaga zaslužuje * * * od * * * *.

WHO?

Pogledao sam WHO? Jacka Golda, courtesy of Kunac. Konkretno zapravo pogledao sam verziju ovog filma zvanu ROBO MAN, no to ne nie menja stvari.

WHO? je jedan od najbizarnijh 70s špijunskih filmova i govori o američkom naučniku koga Sovjeti optimaju tokom kongresa u Istočnoj Nemačkoj gde je tobože imao saobraćajnu nesreću i vraćaju ga Amerikancima u formi kiborga.

Pošto ne mogu da verifikuju njegov identitet, Amerikanci započinju seriju ispitivanja ne bi li dokazali ko je on, a uporedo pratimo flešbek u kome se objašnjava šta je zapravo ruski plan.

Film je u formalnom smislu bizaran pošto priča jednu trilersku priču ali nema formalne karakteristike trilera već više stoji kao jedna drama koja povremeno nudi poneki revelation ali u suštini više se pripoveda negho što se dela. Međutim ta verifikacija karaktera u jednom trenutku postane sama sebi svrha i postaje kontemplativna. Uporedo, naravno, sovjetski deo priče nosi više uživanja.

Međutim, povrh svega, i pored ove nevešto postavljene ali interesantne priče, stoji sam vizuelni koncept filma u kome je naučnik vraćen Amerima sa gvozdenim licem. To je već bizar jer se ni u sećanjima na njegov život ne vidi njegovo lice, već jke sve vreme prisutan kao hromi čovečuljak sa gvozdenim licem. Ovo je pritom tretirano smrtno ozbiljno i ovo oddball rešenje ima poseban kvalitet.

Ako tome dodamo da šarmantni Elliott Gould igra glavnog agenta CIAe za verifikovanje naučnikovog identiteta, onda ovaj film stoji kao verovatno najekscentričnije ostvarenje u opusu Jacka Golda iskusnog britanskog rutinera koji je poznat po prilično rigidnim naslovima bez previše iznenađenja.

WHO? svakako jeste iznenađenje i film koji svojom ekscentričnošću nadoknađuje mnoge nedostatke.

* * 1/2 / * * * *

THE QUILLER MEMORANDUM

Pogledao sam THE QUILLER MEMORANDUM Michaela Richardsona.




Reč je o ekranizaciji romana Trevor Dudley Smitha, po scenariju Harolda Pintera, u režiji Michaela Andersona koji je tada bio u naponu snage. Čini mi se da je THE QUILLER MOMRANDUM jako uticao na Greengrassov BOURNE SUPREMACY, ne samo po upotrebi lokacije Berlina već i po završnici u kojoj se posle velikog fizičkog obračuna produži melodramsko razrešenje koje traje duže nego uobičajena koda.




Pinterova egzekucija Smithovog romana je sjajna. Dijalozi i situacije u kojima se razmenjuju informacije su teatralni taman na onaj način koji je vrlo pozitivno uticao na britanski film. Za razliku od špijunskih filmova tog doba u kome su dijaloške scene imale tendenciju da budu naporne i statične, Pinter i Anderson ih postavljaju u okolnosti koje osvežavaju te neizbežne iako često pogubne scene.




Suspense situacije su takođe maestralno rešene, sa odlično napisanim situacijama i Andersonovom realizacijom koja generiše suspense delimično ignorišući hitchcockov princip da gledalac zna više o junaka, ali sa dobro uspostavljenim konceptom preokreta za koji se oseća da čeka iza ugla i da samim tim junak mora da se pazi. Sama završnica je baš intenzivna.




Anderson je sasvim očigledno želeo da snimi film koji će publici pružiti nšto drugačije od onoga što su nudili filmovi o Bondu. Sličnim putem pošao je i Greengrass u svojim Bourne filmovima. U tom smislu, THE QUILLER MEMORANDUM se nameće kao jedan od najzanimljivijih špijunskih filmova šezdesetih.




Ono što je najvažniji Andersonov doprinos je činjenica da atmosfera neonacističke zavere u (tada) savremenom Berlinu i suspense funkcionišu i danas, iako je QUILLER MEMORANDUM kao uzor generalno obesmišljen brojnim epigonima.




U svakom slučaju, ovaj film i dan danas stoji kao primer respektabilnog oldtimerskog filmmakinga koji je istovremeno star i poučan i za današnje generacije.




* * * 1/2 / * * * *

OPERATION CROSSBOW

Reprizirao sam OPERATION CROSSBOW Michaela Andersona.




Reč je o jednom od kultnih WW2 trilera koji nažalost ne uspeva da odoli zubu vremena. Slično HEROES OF TELEMARKu, ovaj film u suštini prati više misija i stilski je neujednačen. Počinje kao špijunska intriga u kojoj paralelno pratimo nemački razvoj bespilotne bombe i britanski pokušaj da ih otkriju, zatim se pretvara u gotovo vodviljsku intrigu prilikom infiltracije agenata kod Nemaca i konačno zavšava se kao rutinska priča o uništenju nemačkog postrojenja iza neprijateljskih linija.




Ovi razni prilazi ne čine film raznovrsnijim već upravo razbijaju gledaočev fokus, a uprkos tome što su dobro realizovani pojedinačno, ne postoji nikakva vezanost za likove koja bi događajima dala težinu. Iako je film za svoje vreme vrlo spektakularan, on danas zaista ne može da drži pažnju na nivou tehničke senzacije, i tu se nedostaci likova ispostavljaju kao još očigledniji problem.




Ja inače jako volim Michael Andersona kao reditelja, i mislim da je jedan od najpotcenjenijih ljudi u istoriji filma. U tom smislu OPERATION CROSSBOW svakako spada među njegove značajnije projekte pošto uprkos tome što ne funkcioniše kao celina ima jako dobro i pažljivo realizovane segmente. U tehničkom smislu, iako povremeno ima ubacivanja dokumentarnih materijala, deluje kao jedan od ambicioznijih WW2 naslova svoje epohe.




Posebno zanimljiv touch je kenadamovsko scenografsko rešenje nemačke tajne fabrike. Upliv scenografskih rešenja koja su već tada a naročito kasnije krasila Bonda daju filmu naročito zanimljivu stilizaciju koja je retka unutar ovog žanra.




U svakom slučaju, OPERATION CROSSBOW je obavezna literatura za fanove žanra pošto uprkos nedostacima nudi dosta svežih rešenja. Isto tako, išao bi kao dobar double bill uz HEROES OF TELEMARK kao još jedan akcjaš o prečavanje Nemaca da dođu do detternt weapona.




* * * / * * * *

BILLION DOLLAR BRAIN

Pogledao sam BILLION DOLLAR BRAIN Kena Russella. Ovo je film iz serijala o tajnom agentu Harry Palmeru, o kome je pisao Len Deighton. U kanonskoj fazi, snimljena su tri filma o njemu, a pored Russella režirali su Sidney J. Furie i Guy Hamilton.

Kasnije su snimljena i dva DTV nastavka u kojima je igrao Caine.

BILLION DOLLAR BRAIN je svakako najbolji u seriji. Tokom šezdesetih vrlo često su avangardni filmmejkeri radili špijunske filmove. Već sam pominjao QUILLER MEMORANDUM koji je pisao Harold Pinter i koji vrca od off the wall rešenja.

Međutim, kao reditelj, Russell dovodi celu art priču do totalnog ekscesa. BILLION DOLLAR BRAIN je više Russellov film nego što je klasičan repertoarski naslov. Unutar samih scena na nivou mizanscena, Russell je potpuno raspojasan, u celu priču ubacuje dosta arty slapsticka, ali isto tako svojim vrlo zanimljivim kadriranjem oplemenjuje neke od tipičnih situacija iz ove vrste filmova.

Ukoliko ponekad zamišljamo, kako bi recimo izgledao neki Bond film kada bi ga radio neko tipa Kuste u najboljoj formi, onda je BILLION DOLLAR BRAIN odgovor na to pitanje.

Ono što je još luđe jeste da BILLION DOLLAR BRAIN koliko god ekscentričan jeste zapravo jedan od politički najinteresantnijih filmova u svom žanru. Naime, negativac u ovom filmu je američki penzinoisani general koji je postao naftni magnat i sada pokušava da sruši SSSR tako što će izazvati secesiju Letonije, uz pomoć tamošnjih disidenata od kojih su neki, međutim, ranije bili simpatizeri nacista.

Zvuči poznato?

Tokom Palmerovog susreta sa svojim ruskim kolegom, ovaj mu kaže "Možda želiš da nam neko uništi državu, ali ne želiš da to bude neka banda..." Za razliku od nekih zapadnih vlada kasnije, Harry Palmer se složio sa dežmekastim Sovjetom, i stao je na put ratnom pohodu teksaškog naftnog magnata.

Stoga, kao što su neki autorski filmovi Kena Russella istali večito aktuelni, tako se čini da je imao tu sreću da mu i film, koji bi se mogao smatrati "tezgom" bude aktuelan i dan-danas, i da se jedna hiperstilizovana vizija ispunila u stranosti.

* * * / * * * *

THE ASSASSINATION BUREAU

Potpuno neočekivano naišao sam na film THE ASSASSINATION BUREAU Basila Deardena, prekaljenog žanrovskog reditelja koji je u svom bogatom opusu potpisao i neke značajne filmove, ali se ne može u punoj meri smatrati klasikom.

Ovaj film se može smatrati izvorom iz koga su napravljeni Millarov a još više Bekmambetovljev WANTED. Štaviše, prvih 20 minuta ovoga filma su suštinski osnov filma WANTED, čak i izvesni elementi scenografije pored sličnosti u priči povezuju ove naslove. Čudno je da na neki način ako već nisu potpisali Jack Londona kao pisca po čijem je delu nastao film, barem scenaristu Michaela Relpha nisu potpisali na Bekmambetovljevom filmu. Uostalom, ova sličnost između WANTEDa i ASSASSINATION BUREAU ne samo da je ogromna nego je primećena i ranije kod onih koji su pre WANTEDa gledali ovaj film.

Ono što je posebna draž jeste to što se postmoderni pristup svojstven savremenom stripu ne završava samo na tome da je WANTED aproprorao segmente ASSASSINATION BUREAUa već i po tome što je sam ovaj film sklon tome da se poigrava istorijom i tradicionalnim književnim prikazima određenih lokacija i ličnosti.

Film govori o tajnoj organizaciji Assassination Bureau Ltd. koja se bavi ubianjem ljudi po narudžbi, i za novac, ali pod uslovom da naručilac može da obrazloži zašto da žrtva zaslužuje da umre. Londonska novinarka početkom XX veka, odnosno pred WW1 istražuje tu priču i sama odlučuje da naruči ubistvo. Kada konačno ode u Biro, tamo upoznaje trenutnog šefa Biroa, potomka ruskog emigranta koji je osnovao tu kuću i od njega naručuje njegovo vlastito ubistvo pod optužbom da je naručivao i izvršvao ubistva drugih ljudi. On prihvata narudžbu vlastitog ubistva jer i sam smatra da je Biro izneverio svoju izvornu funkciju i poziva svoje saradnike iz upravnog odbora da ga likvidiraju, u protivnom oni sami će biti likvidirani. Međutim, jedan od njih ima svoj veći plan-planira da ubije celu Evropu i da započne Veliki rat.

Oliver Reed igra Ivana Dragomirova, ruskog potomka koga je otac odgajio da ga nasledi (senka WANTEDa ali i BALKANSKIH PRAVILA ) dok Diana Rigg igra novinarku. Ovaj par je fenomenalan. Moram priznati da su meni i Oliver i Diana među dražim glumcima. Diana naravno zbog Emme Peel a Oliver zbog BROODa (premda znam da je to dosta neobičan film kako bi ikoga zavoleo kao zvezdu ali eto, ja i Kurta Russella pre svega volim zbog USED CARS). Njih dvoje su ekstremno harizmatični, i energični, prava je šteta videti koliki potencijal je Reed potom popio i srozao se do projekata koji su bili ispod njegovog nivoa. Što se Diane tiče, ona ne samo da je šarmantna već u ovom filmu gotovo da uspeva da me ubedi u priče starih filmofila kako su stare dive koje su manje pokazivale bile senzualnije od današnjih, raspoloženih na sve.

Negativce takođe igra vrhunska ekipa. predvode ih Telly Savalas i Curt Jurgens, draga imena iz te epohe. Svi sem Reeda iz ove postave su pre ili kasnije overili Bonda. Sam Basil ga nije overio ali što se tiče ovog filma, po rediteljskom umeću koje je pokazao, sigurno je imao predispozicije i da snimi neki film u toj seriji.

Dearden je vrlo dinamično inscenirao priču smeštenu na početak veka, sa odličnim tempom, kadriranjem i glumačkom igrom koji su podržani maštovitom scenografijom koja takođe dosta podseća na strip i odmiče se od istorijske preciznosti ka nekoj vrsti vrlo funkcionalne stilizacije. Dearden je sasvim dorastao Relphovom scenariju koji je maštovito razvio Londonovu premisu, i odlično je održao ravnotežu između akcije i komedije.

* * * * / * * * *

THE NOVEMBER MAN

Pogledao sam THE NOVEMBER MAN Rogera Donalsona, prilično slab pozni film ovog novozelandskog veterana koji je donedavno imao vrlo pristojne radove u raznim žanrovima. Nažalost NOVEMBER MAN ima sve odlike malo ambicioznijeg DTV filma. U njemu nema one Donaldsonove preciznosti i sigurnosti koja ga je krasila.

Pierce Brosnan je bleda senka Bonda, a njegov Bond je generalno imao dosta elemenata blede senke, i ovog puta on nudi solidnu ulogu tajnog agenta na pola puta između Bonda i Osnarda iz TAILOR OF PANAMA, međutim nema tu ničeg što bi moglo da ga usmeri put franšize, ili nekakvog TAKENastog uskrsnuća.

Brosnan u svom najzvezdanijem izdanju ne deluje kao neko ko nam je naročito nedostajao. On nije profil zvezda koja može da ode van fokusa pa da se vrati, bnaročito jer je posle Bonda puno radio na tome da se odmakne od tajnih agenata. U tom smislu, NOVEMBER MAN deluje kao pokušaj da Brosnan uz Donaldsonovu pomoć napravi sebi neku bioskopsku franšizu kao produžetak Bonda drugim sredstvima ali ovo naprosto nije taj film. U epohi BOURNEa ili TAKENa i rip-offova koji su usledili, NOVEMBER MAN nema šta da traži.

Na adaptaciji Grangerovog romana radio je osrednji Michael Finch i iskusni Karl Gajdusek koji već neko vreme balansira između ozbiljnih projekata i polu-DTV produkcije, ali u aradnii sa dobrim rediteljima, kao što je bio OBLIVION uspeva da se izvuče jer njegove generičke postavke talentovaniji ljudi uspevaju da plasiraju sa punim ubeđenjem.

Za THE NOVEMBER MAN se ne može reći da je na potpunom auto-pilotu, ali je strukturalno dosta sumnjivo postavljen, sa starim agentom u centru priče i mladim koga on pokušava da prevede sa tamne strane na sranu Dobra, što sve liči na zametak neke buddy franšize. Ne kažem da Luke Bracey kome Brosnan ovde namešta loptu neće nekada postati zvezda ali u svakom slučaju će ovaj film više biti rani kuriozitet nego hit koji ga je afirmisao.

Ipak, ono što je nama najzanimljivije jeste činjenica da se THE NOVEMBER MAN dešava u Beogradu. U THREE DAYS TO KILL imali smo početak filma sniman i smešten kod nas, a ovde je to praktično ceo film. U tom pogledu, mi smo nešto kritičniji gledaoci jer nam prepoznavanje lokacija odvraća pažnju, a uočavanje geografskih nedoslednosti nam stvara utisak grešaka u continuityju iako ih zapravo nema.

No, da je film bolje realizovan i da nas bolje vezuje za likove i priču, svakako da bismo zaboravili gde je sniman.

Međutim, ono što jeste zanimljivo upravo je to pitanje gde se dešava. Beograd je prikazan kao regionalni centar CIA odakle se vode operacije protiv Rusije, a sam grad je poprište vrlo intenzivne akcije, bez ikakvih snaga reda, sa dobro organizovanom, glamuroznom i neprikrivenom prostitucijom, sa američkim obaveštajcima koji nekažnjeno krše saobraćajne propise, nose oružje i ubijaju ljude.

Ni u jednom trenutku se ne pojavljuje policija ili bilo kakav predstavnik lokalne vlasti koji bi se na bilo koji način umešao u delovanje stranih službi, barem kao komično odmorište ili smetnja. Rečju, Srbija je prikazana kao zemlja bez suvereniteta u kojoj stranci mogu da rade šta hoće.

Naravno, ovo je sve fikcija, nije ovo dokumentarni prikaz Srbije, ali je vrlo sličan istini. Naime, Srbija je prikazana kao neka neozbiljna Rusija koja ima sve predispozicije slovenske despotije kojom hode ratni zločinci i bivše i buduće žrtve trgovine belim robljem, samo bez despota.

U Srbiji kakva postoji u NOVEMBER MAN nema čak ni korumpirane vlasti niti klišea u kome se lokalci spore sa strancima oko jurisdikcije. Postoji samo jedan višak istorije, i stranci koji se u korist tajnih službi i nevladinih organizacija bave svojim poslom.

Zanimljivo je da se Roger Donaldson opredelio za veliki broj regionalnih glumaca - recimo Lazar Ristovski (koji je overio Bonda na Craigovom početku) igra ruskog negativca, i gine na isti način kao u VIZANTIJSKOM PLAVOM, metak lutalica ga stigne na crnogorskom primorju, Amila Terzispahić ima markantnu rusku plaćenicu ali nažalost nema jedan-na-jedan akcije kao u GOLDENEYE između Brosnana i Famke Janssen a lokalaca ima i u drugim ulogama.

Olga Kurylenko je zabrinuta ceo film a njen erotski aspekt je prvo potisnut a posle iskorišćen u komične svrhe.

Donaldsonova realizacija nije ni približna njegovim najboljim filmova i THE NOVEMBER MAN izgleda tek nešto bolje od ČETVRTOG ČOVEKA. Gotovo je neverovatno da je ovaj film stigao do američkih bioskopa i tamo čak zaradio neku crkavicu.

Našim lokacijama je zapala reciklaža holivudskog otpada. Stigli su minorni delova i zvezda ranijih Bondova ali u srpskom pogonu nije sklopljen kvalitetan polovnjak.

* * / * * * *