THE BOURNE LEGACY

Pogledao sam THE BOURNE LEGACY Tony Gilroya. U ovom filmu, celu priču preuzimaju novi ljudi - scenarista serijala Tony Gilroy preuzima režiju od Greengrassa a Jeremy Renner sa svojim junakom Aaronom preuzima poziciju glavnog junaka. THE BOURNE LEGACY se dešava u isto vreme kada i THE BOURNE ULTIMATUM, tako da bi bilo dobro pre gledanja odnoviti Greengrassov film, premda može da se isprati i bez toga. Jedna od stvari koje su mi najviše smetale u ULTIMATUMu bilo je to što film nije mogao da se razume bez gledanja SUPREMACYja. LEGACY u principu može da se pogleda i bez gledanja ranijih delova jer Gilroy je dosta jasno postavio priču i novi junak je uveden.

I Gilroy i Renner pokazuju da su dorasli zadatku i obojica su različiti u odnosu na Greengrassa i Damona. Gilroy bazira film na snažnim dramskim scenama, ne beži od dijaloga i cerebralnijih razmena, ali kad se lati akcije to je sve na visokom nivou i tradicionalno se završava velikom poterom, ovog puta na ulicama Manile. Gilroyev film je iznenađujuće bliži drami nego akciji, ali sada ima i podelu, negativce koje igraju Edward Norton i Stacy Keach koji to mogu da isprate.

Renner je drugačiji od Damona, njegov junak nije tako hladan i sofisticiran, glumac unosi snažnu blue collar dimenziju, i emituje više nesigurnosti.

Akcija je izvanredna. Pomoćnik je kao i u ranijim filmovima bio Dan Bradley, ali je koncept kadriranja nešto konzervativniji nego kada je film slikao Oliver Wood pošto je DP Robert Elswitt koji je slikao neke dobre akcione trilere ali nije specijalista za taj žanr, u osnovi.

Ako je serijal filmova o Bourneu mogao da se definiše taglineom KO NEMA U GLAVI IMA U NOGAMA, LEGACY je nešto drugačiji, mada je opet dovoljno isti da zadovolji fanove. U sebi sadrži i neka neobična rešenja na nivou strukture kakva su imali SUPREMACY i ULTIMATUM. Ipak, po autonomiji celine bliži je IDENTITYju nego SUPREMACYju. S druge strane, nije onoliko groundbreaking kao što je bio SUPREMACY. Ipak, ohrabruje činjenica da četvrti film u nekom serijalu nudi dosta intrigantnih i svežih elemenata.

* * * / * * * *

HOBBS & SHAW

HOBBS & SHAW Davida Leitcha je spin-off serijala FAST & FURIOUS u kome na jedan čudan način sama franšiza odlučuje da se potpuno odvoji od onoga što je dovelo do njene reafirmacije. Naime, FAST & FURIOUS je uspela da doživi revival tako što je plasirala evidentno old school koncept akcione extravaganze, sa automobilima i drugim motornim vozilima na tržište koje bilo zasićeno SF derivatima akcije i superherojskim filmom.

Međutim, HOBBS & SHAW iako je imao predispozicije da bude razvijanje "zdravog tkiva" franšize, dva najzanimljivija glumca sa najautentičnijim akcionim vajbom, i reditelja kome je akcija osnovna vokacija, pretvorio se bukvalno u superherojski film.

Uz redovnog scenaristu serijala Chrisa Morgana, kao pisac se pojavljuje i Drew Pearce koji je doneo EXTREMIS storyline u Shaneovog IRON MANa, i ovde se praktično ponovo bavi EXTREMISom u formi eliksira koji čini negativca kog igra Idris Elba. Naime, Idris igra negativca koji je polumehanizovani polu bio-unapređeni super-čovek sa evidentnim nadljudskim moćima i pripadajućim kostimom.

Dakle, FAST & FURIOUS koji je bio relaksacija od zamora superherojima sada donosi film koji je zapravo superherojska varijacija na temu sa dva najpotentnija lika iz serijala. Kao što su oskarovke Charlize Theron i Helen Mirren dosta negližozno tretirane u serijalu ranije, ovde Ryan Reynolds dobija prošireni cameo kao Rockov budući saborac u filmu RED NOTICE a Kevin Hart jedan manji, kao njegov prošli iz buddy filma CENTRAL INTELLIGENCE kao i reboota JUMANJIja.

Sama akcija je sporadično zaista vrhunska. Finale je usiljeno, i cartoonish na loš način, ali kad je akcija potentna i kad se Leitch bavi onim što zna, a to su pre svega tuče i surov stuntwork u automobilskim sceanama onda HOBBS & SHAW dobacuje do onih dementnih vrhunaca serijala.

Međutim, banter je jednoličan i stupidan, a finale nas podseća na sve ono od čega smo umorni u savremenom Holivudu. Nažalost, čini mi se da je ideja Hobbs & Shaw spin-offa bila pogrešno shvaćena, pa samim tim face poput Ryan Reynoldsa i Eize Gonzales deluju protraćeno.

Ni otvaranje filma nije stratosfersko ali je dovoljno jako da franšiza nastavi da gazi.

* * / * * * *

THE TROUBLE WITH SPIES

THE TROUBLE WTIH SPIES ili kako na špici piše TROUBLE WITH SPYS je režija Burta Kennedyja, reditelja koji je obeležio detinjstvo moje generacije SF akcijašem SUBURBAN COMMANDO sa Hulkom Hoganom, a inače je značajan reditelj vesterna i scenarista klasika ovog žanra Budda Boettichera.

Burt Kennedy je snimio neke filmove i u Jugoslaviji gde su ga potpisivali kao ko-reditelja sa Nikšom Fulgosijem kao što se i Kirk Douglas potpisao sa Zoranom Čalićem. Najpoznatiji je po srednjebudžetnim vesternima, često sa komičnom dimenzijom, kao ključna dela prepoznaju se recimo filmovi sa Jamesom Garnerom SUPPORT YOUR LOCAL GUNFIGHTER i SUPPORT YOUR LOCAL SHERIFF.

TROUBLE WITH SPIES je špijunska komedija koju je snimio kada je imao 65 godina, i ima nešto staračko u sebi. Reč je o adaptaciji romana Marka McShanea o agentu britanske tajne službe kog igra Donald Sutherland, kao ful Amerikanac, i njegovj misiji da na Ibici razjasni nestanak prethodno poslatog britanskog agenta poslatog da istraži sovjetski šverc narkotika i prodaju britanskim vojnicima.

Međutim, kada se nađe u jednom pansionu i kada usledi serija pokušaja da ga ubiju, agent shvata da je okružen zanimljivom družinom.

U pojedinim momentima, Sutherland svojom harizmom i Kennedy svojom mišićavom režijom uspevaju da malo pokrenu film, ali nažalost THE TROUBLE WITH SPIES nije dovoljno duhovit, niti dovoljno kiseo niti dovoljno dinamičan da bi u potpunosti profunckionisao.

Verujem da je i Kennedy želeo da napravi neku špijunsku satiru kao što je bio S.P.Y.S. Irvina Kershnera sa Sutherlandom i Gouldom, nešto malo “odraslije” i “otrovnije” spram špjiunskog žanra a dobili smo na kraju pitomu špijunsku komediju koja ne samo da nije dobra nego nije ni dovoljno loša da bi bila upečatljiva. 

* * / * * * *

GOLDENGIRL

Pogledao sam interesantan iako ne baš dobar film GOLDENGIRL Josepha Sargenta. Reč je o vrlo bizarnom ostvarenju koje je prvobitno bilo koncipirano kao mini-serija ali je onda cuttovano u regularan film zbog bizarnog spleta okolnosti da se film dešava na Olimpijadi u Moskvi 1980. i govori o američkim sportistima tamo, što je delovalo kao dobra ideja za vreme snimanja, a na kraju su međutim SAD bojkotovale ovu Olimpijadu i obesmislile takav zaplet.

Međutim, pored tog zapleta sa Olimpijadom, na granici krajnje apsurdnog je i osnovni zaplet koji govori o bivšem nacisti, genetičaru koji je usvojio devojčicu i uz terapiju je pretvorio u ultimativnu atletsku šampionku. Međutim, u pozadini ovog dosta prenaglašenog zapleta krije se zapravo jedan od prvih filmova koji ne samo da problematizuje sport nego otvara pitanje dopinga na suštinskom nivou i kontemplira o tome koliko su sami sportisti spremni da žrtvuju vlastito zdravlje radi zarade.

Ako imamo u vidu da je ovo film iz 1979. godine kada komercijalizacija sporta još nije bila na ovom nivou na kom je danas, i kada su atlete sa spektakularnim rezultatima, poput Marka Spitza još uvek bile slavljene zbog svojih sportskih dostignuća koja su se kretala u domenu ljudskog a ne nadljudskog, onda je GOLDENGIRL kroz svoju prenaglašenost zapravo anticipirao period trkačica iz DDRa ili današnjih šampiona kao što je Michael Phelps.

To da je film isceđen iz mini-serije oseća se na planu razvoja likova, pre svega naslovne junakinje, koja se povremeno ponaša kao robot a povremeno, ima i dileme, pa čak i nagoveštenu, ali ne i sasvim razvijenu romantičnu vezu sa svojim agentom kog igra James Coburn.

Coburnov lik je vrlo interesantan pošto anticipira Jerry Maguirea. On je cinični agent željan novca koji ipak želi samo da zastupa sportiste čije motive razume, makar oni bili i čista pohlepa. Njegovu sumnju u Goldengirl budi činjenica da njene motive sasvim ne razume što je i prirodno jer je njeno telo kreirao ex-Nazi usvojitelj a psihu stručni psiholozi. Njegova ideologija je dakle nešto što bi se uslovno moglo nazvati "kapitalizmom sa ljudskim likom", uživanje u besramnom interesu dok god se razumeju njegovi psihološki motivi.

Sargentova režija je kompetentna, rekonstrukcije takmičenja su prilično dobre i vešto su kombinovani televizijski snimci i rekonstrukcije, kao i vizuelna upotreba televizijskog prenosa kao segmenta sporta.

U svakom slučaju, GOLDENGIRL je baš fusnota ali mislim da može biti zanimljiv ljubiteljima sportskog filma kao primer treš postavke koja se na kraju desila u stvarnosti, i još uvek traje.

* * / * * * *

MEN IN BLACK: INTERNATIONAL

MEN IN BLACK: INTERNATIONAL nije previše obećavao u trejlerima ali se ispostavio kao zreo reboot serijala koji su nekoliko decenija držali Will Smith i Tommy Lee Jones. Ove imamo praktično pomeranje fokusa da ove dvojice agenata na nove junake, u istom svetu sa kojim dele šeficu O koju igra Emma Thompson. Dakle, Sony se nije sasvim odrekao mogućnosti da se Big Will ili Tommy opet pojave, ali svakako da nema potrebe za njima jer Chris Hemsworth i Tessa Thompson donose zaista izuzetan smisao za humor, harizmu i hemiju koji čine da ovaj film bez problema ubedi čak i skeptičnog gledaoca da za novi MIB ima mesta. 

F. Gary Grey je već celih dvadeset godina reditelj kog Holivud - ne bez razloga groomuje kao rukovodioca projekata od preko 100 miliona dolara i na tom putu on ima promenljive rezultate i filmove razlitičitih dometa. Međutim, ono šo je nesporno jeste da Grey sada u comfort zoni franšiza manje-više isporučuje to što se od njega traži. Pa ipak, postoji jedna bitna stvar koja je prisutna na nivou nijanse ali je ipak vidljiva kada posmatramo MIB: INTERNATIONAL. Grey nije CGI reditelj i u nekim scenama njemu manjka nužne veštine u rešavanju takvih scena. To su detalji koje “obična” publika ni ne zapaža, ali ulice bez statista ili saobraćaja tokom akcionih scena, reakcije statista koje nisu savršeno sinhronizovane sa animiranim detaljima, to su sve neki sitni detalji u kojima recimo PIKACHU zbog backgrounda svog reditelja briljira.

PIKACHU i MIB INTERNATIONAL u suštini nude sličnu vrstu ugođaja, to je effects heavy komedija sa dosta animiranih junaka, humora, ali i akcije, i PIKACHU ima tu jednu dozu više uverljivosti filmskog prizora iako je daleko stilizovaniji. Rekao bih da je Grey ipak reditelj koji ima više dara i interesovanja za neke “realističnije” ili “utemeljenije” eskapizme. MIB INTERNATIONAL je tehnički i dizajnerski solidan ali daleko je od toga da unosi svežinu u serijal čije je postojanje odavno dovedeno u pitanje dugim pauzama između nastavaka.

Na pitanje ima li i dalje interesovanja za MIB publika u Americi odgovorila je sa “ne baš” i rezultati sa blagajni su daleko od impresivnih, a to je šteta jer Hemsworth i Thompsonka su sjajan filmski par koji ima šta da pruži. Njihov odnos ima screwball energiju sa naznakama romantičnog razvoja koji se vrtlože ispod površine ali nikada ne izbijaju na površinu, i ovde nemamo slučaj klasičnog zamenjivanja muškog junaka ženskim u periodu diversityja.

Ovo su različiti junaci od onih iz Sonnenfeldovih filmova. Hemsworthov lik je na liniji britanskog tajnog agenta bondovskog tipa specijalizovanog za vanzemaljce, blago neodgovornog ali beskrajno šarmantnog a Tessa jegeek čije sećanje nije adekvatno obrisano kad je bila mala i posvetila je život da postane deo MIB strukture.

Sam zaplet sa vanzemaljskim oružjem koje se obrelo na Zemlji je solidan vehicle za ono što ovaj film treba da bude. Donosi neke preokrete koji se vide iz daljine ali to ne smeta i tako treba, donose dobro zamišljene akcione setpieceove u kojima se Grey snalazi, a Chris i Tessa imaju šta da pokažu.

Reći da su glavni glumci dorasli zadatku zvuči kao faint praise. Ali zapravo nije jer MEN IN BLACK jeste franšiza starog kova u kojoj su glumci integralni deo high concepta što je izdvaja od onoga što su današnji blockbuster standardi gde se srazmerno mali broj glumaca nalazi u takvoj poziciji. Svako je zamenjiv sem par njih, tipa Ryan Reynolds u DEADPOOLu nije. Ali kada se spekulisalo da će Gunn staviti idrisa Elbu umesto Willa Smitha kao Deadshota u SUICIDE SQUADu, u suštini nije bilo nekih dramatičnih reakcije.

Međutim, u pojedinim momentima se čini da deo eskapizma koji čini MIB može biti okrnjen i time što je ova vrsta estetike na mnogim nivoima bila omniprezentna poslednjih godina. Tu su Gunnovi odlični GUARDIANSi i Bessonov VALERIAN koji je definitivno sniman “za večnost”, i publika slične sadržaje dobija na drugim stranama. MEN IN BLACK je bio revolucionarni blokbaster između ostalog jer je uleteo u prostor koji nije bio toliko ispunjen.

Stoga, MIB: INTERNATIONAL na neki način može pasti kao žrtva zamora publike i prevelike količine ove vrste filmova, a po pravilu to se upravo dešava onim naslovima koji to ne zaslužuju.

Dakle, don’t believe the hype, MIB je izabran da se na njemu slome kola a film je u stvari odličan.

* * * / * * * *

WAR INC.

Pogledao sam svoj nesuđeni holivudski debi, WAR INC. Kritika ga je unisono napušila, naravno, s pravom i sada se vidi da je Srđan bio u pravu kada je napusrtio projekat. Ipak, isto tako sasvim je jasno da su Cusack i kompanija bili u ozbiljnoj zabludi kada su se opredelili da pođu ovim putem i dopuste da Srđan ode, prepuštajući projekat u ruke Cusackovom jaranu Joshui Seftelu.

Prva Seftelova greška softverske prirode je u tome što je prihvatio apsolutno sve Cusackove kreativne težnje koje su krajnje ograničene u estetskom smislu, bez puno razdvajanja važnog od nevažnog.

Druga Seftelova greška je hardverske prirode a to je što se pomirio sa tehničkim standardima koje pruža Avi Lernerova bugarska posada. Srđan nije pristao na ta ograničenja pošto je shvatio da se sa njima teško može snimiti ambiciozan američki film smešten u izmaštanu blisku budućnost. Sa njima se mogao snimiti odličan film u koji bi reditelj uložio neku vrstu evropskog senzibiliteta kako bi dočarao zadatu priču i mislim da je Srđan bio sposoban za to. Nažalost, nisu se razumeli.

Na planu scenarija, ono što smo Srđan i ja napisali bilo je uzbudljivije i dramatičnije. Nije bilo tih flah plakatskih deonica sa kojima se američki reditelji inače loše snalaze.

Od naše ekipe najbolje se pokazao Zoran Popović Pop koji je radio kao DP. On je već postao ozbiljan DP u Americi, radio je neke zanimljive stvari i nadam se da će povremeno svoju ekspertizu pozajmljivati srpskim filmovima.

MANDRILL

Pogledao sam MANDRILL Ernesta Diaz Espinoze. Nažalost, u odnosu na MIRAGE MAN Espinoza i Zaror pokušavaju da napreduju na polju refrenci i izraza ali za to nemaju pokriće. Otud MANDRILL gubi svoju grassroots dimenziju filma za marginalce koji prave marginalci i pokušava da se uhvati u koštac sa sofisticiranijim formama.

Tako MANDRILL pokušava da se nastavi na 70s filmove o plaćenim ubicama ali Espinoza i Zaror uprkos šarmu nemaju kapacitete ni kreativno ni produkciono da na bilo koji suvisli način isprate tu viziju. Odmičući se od grind korena "uličarskog filma", u kome je Zarorovo fizičko prisustvo osnovno oruđe, otkriva se niz nedostataka.

Uprkos činjenici da Espinoza i Zaror imaju neke vrlo duhovite ideje, u gotov svakom pogldu MANDRILL zaostaje za filmove koje nastoji da reinterpretira. Kad je reč o Zaroru, nema nikakve sumnje da je on dorastao da se oproba i u višim akcionim ligama a rekao bih da je za Espinozu došao trenutak da se izmakne iz ovog miljea. Nisam toliko siguran u njegove potencijale kao u Zarorove ali nastavak ovog puta je poguban za njegovu poetiku.

* 1/2 / * * * *

THE BOURNE ULTIMATUM

Pogledao sam THE BOURNE ULTIMATUM Paul Greengrassa, courtesy of Ginger & mrkoye.

Kopija koju sam gledao je klasičan property DVD-rip i mogu reći da je relevantan za procenu filma.

ULTIMATUM je postavljen kao zakljucenje trilogije sa direktnim nadovezivanjem na SUPREMACY, i ne bi mnogo pogrešili ako bi rekli da film ne stoji samostalno, za razliku od SUPREMACY i ja to u principu uopšte ne volim,. Mnoge franšize sam gledao tek od drugog dela, recimo ALIENS i baš sam uživao u tome što sam mogao da ih shvatim i iz sequela. U ULTIMATUMu je to nemoguće i film jako teško stoji samostalno.

Kad je reč o scenariju, poseban kvalitet filma čini smrtno ozbiljan tretman priče. Najpre smrtno ozbiljna i u svemu tome vrlo uspešna postavka potpuno pulp priče u kojoj su neuverljivosti, kojih je ranije bilo, svedene na minimum. U filmu postoje samo dve situacije u kojima su se meni likovi ponašali neuverljivo ali čini mi se da to čak možda ostatak publike ne bi ni primetio.

U ULTIMATUMu štaviše, i glavni negativac, koji jeste sleazy bastard, ima jednu nekriminalnu nameru već naprosto rat protiv terora vidi kao borbu u kojoj sva sredstva mogu da se koriste, za razliku od ranijih junaka. Štaviše, u filmu postoji jedna situacija u kojoj on sa punim pravom planira da izvrši zločin.

Ceo rasplet Bourneovog lika je postavljen kao najklasičniji hitchcockovski McGuffin, i Greengrass upseva da vodi ceo film u najklasičnijem hitchcockovskom maniru, i što ja najvažnije da ga u finišu zaokruži bez patetike i da ga spoji sa prvim filmom čime ova trilogija dobija odličan smisao.

Na mikroplanu scene su koncipirane sa povišenim nivoom inteligencije junaka na tragu serije 24, i sa polemičkim dijalozima na tragu MUNICHa, tako da ULTIMATUM sve vreme odaje utisak jednog elitnog filma. I zaista, iako ne mislim da je reč o zahtevnom delu, čini mi se da ULTIMATUM pokušava da drži gledaoca uključenim u priču na jedan sofisticiraniji način.

U političkom smislu, iako Greegrass odbija da smesti Bournea u svoj politički korpus, ovaj film nosi jasne preokupacije. Pored svih sumnji u brutalnost američkog rata protiv terora, Greengrass jasno adresuje i pitanje CCTV kamera kojima je premrežena Britanija i koje postaju neizbežan deo svakog novog britanskog filma.

Kad je reč o egzekuciji, film se odmiče od SUPREMACYjeve agresivnosti i bliži je mešavini MUNICHa i UNITED 93. Greengrass u trećem filmu još više podvlači borbu za goli život i više ga zanimaju iznenadni, vrlo realistični izlivi nasilja i oružane borbe nego razvijeni set-pieceovi.

Isto tako, postoji nekoliko situacija prenetih iz SUPREMACYja u kojima Bourne drugačije reaguje nego u drugom filmu i dugačije ih rešava čime se pokazuje evolucija lika i što je najvažnije od svega, to uglavnom nije patetično.

U filmu je prisutan jasan retro design. Greengrassova Evropa izgleda fenomenalno, i njena filmičnost je još jasnija kada akcija na kraju dođe u Ameriku i kada te smore već milijardu puta viđene lokacije i uniformisani automobili za razliku od evropske raznovrsnosti. Retro momenat je najvidljiviji u kostimu, politički novinar u kožnjaku je pravi Euro chic iz sedamdesetih, recimo.

Neuralgične tačke prva dva filma, a to su bile statične scene u štabu sa nejasnim protokom vremena u odnosu na Bornov svet koji ima jasnu dinamiku su sada izlečene, delimično uz upotrebu stilskih rešenja uzvežbanih u scenama kontrole leta u UNITED 93. Očigledno je Greengrass imao veću kontrolu u trećem nego u drugom filmu i to je dalo rezultate.

ULTIMATUM je ovu formu priče o Ludlumovom junaku doveo do maksimuma i svi dalji koraci bi bili suvišni, nadam se da su toga svesni i autori i da će svi eventualni dalji nastavci biti snimni sa novom i svežom ekipom.

* * * / * * * *

WILD WILD WEST

Bio sam jedini koji je u vreme premijere voleo WILD WILD WEST Barry Sonnenfelda, i sada kada sam ga sa strepnjom reprizirao, moram priznati da sam bio u pravu. Činjenica jeste da ja volim i JONAH HEXa, ali za njega uprkos tome što ga volim znam i da je loš film, a WWW je jedan jako dobar film, sa odeđenim problemima koji nisu isključivo estetski već su vezani i za horizont očekivanja.

Naime, ja ne znam tačno šta su ljudi očekivali od nove saradnje Will Smitha i Barry Sonnenfelda posle MEN IN BLACK koji je meni takođe super, ali realno osnov uspeha tog filma bilo je to što je zatekao filmsku javnost nespremnu. U tom smislu, WWW je bio film od koga su svi očekivali nešto, pa kad je pružio možda čak i više od MIB, to nije bilo dovoljno.

WILD WILD WEST je maštovita reinterpretacija stare vestern serije u kojoj se dobu neposredno posle Građanskog rata prilazi iz steampunk vizure, u žanru akcione komedije koja je na razmeđi bondovskog filma i parodije, sa ozbiljnim motivima koji su tu zapapre stvari, a tu pre svega mislim na rasizam.

Otud je lik Will Smitha u potpunosti integrisan u scenario na nivou podele i činjenica da je reč o crnom superstaru ima ulogu u odnosu na zalet sa Konfederalcima negativcima. Iako se za Kevin Klinea može reći da možda nije dosrastao za sparing sa Smithom po tipu komedije kojim se bavi, njih dvojica imaju izvesnu hemiju a Kline ima naročit metafilmski potencijal kroz omaž Reitmanovom DAVEu u gegovima sa Artemus Gordonovim prerušavanjem u predsednika.

Inače, zanimljivo je da JONAH HEX i WWW kao filmovi istog studija, imaju praktično identične zaplete sa južnjačkim supernegativcima koji žele da unište SAD i promene njen politički sistem.

Naravno, WWW je ipak pravljen za širu publiku i dostupan je mlađim gledaocima što međutim ne znači da ne nudi neke prilično nasilne prizore i iznenađujuće groteskna rešenja. Štaviše, rekao bih da je jedan od osnovnih problema u recepciji ovog filma bila grotesknost Arlissa Lovelessa - ekstremno hendikepiranog i izopačenog Južnjaka koji uprkos tome što je izgubio pola tela ne prestaje da gaji snažnu i izopačenu seksualnost dovodeći do paroksizma tradicijou bondovskih blofeldastih junaka.

Otud se može reći da je u izvesnom smislu WWW odveo maštovitost korak dalje od onoga što je bilo prihvatljivo publici.

Slično kao i u MEN IN BLACKu, Sonnenfeld drži tempo u jednom cartoonish naponu, ali u nekoliko situacija pravi i punokrvne, razvijene set-piece situacije. Ono što njemu ide od ruke to su vizuelna rešenja spojena sa akcijom, u čemu je veštiji od Tim Burtona recimo, i iz ove vizure teško je reći koliko bi sa ovakvim stepenom dizajna uopšte mogao da se snimi dramatičniji film.

Neko zloban bi mogao reći da su JONAH HEX i WILD WILD WEST savršeni double-bill. Ja to mogu da kažem bez trunke zlobe.

* * * / * * * *

RED

Nisam uspeo da odolim curenju DVD screenera i pogledao sam RED pre dolaska u bioskope koji jste uskoro (na Cinemaniji) ali opet ne dovoljno blizu da bi se izdržalo breme istorije.

Na svu sreću, film Roberta Schwentkea je takav da ću ga sigurno overiti i u bioskopu.

Fanovi izvornog stripa, kojih na svu sreću, pretpostavljam, nema previše jer ovo je ipak Ellisov minor work, u startu ne treba ništa da očekuju. Od Ellisovog REDa ostala je samo izvorna premisa o penzionisanom agentu koga Služba pokušava da ukloni. Sve ostalo je manje-više izmenjeno, i na planu konkretnog zapleta i suštinski. Tako umesto prenaglašenog frankmillerovskog hardboileda dovedenog do granice samoparodije u stripu, i kakav recimo imamo u JONAH HEXu, ovde gledamo akcionu komediju u 80s, pa čak možda i 70s stilu, zašto da ne.

Film ima vrlo laid-back tempo. Priča se razvija bez iakve agresije u rediteljskom postupku i RED je film koji zaista uspeva da razvije svoje likove i kao akcione i kao komične figure. Mary-Louise Parker je apsolutno dorasla partnerima sa kojima je uparena, među kojima nema greške - Bruce Willis je svoj na svome kao hladnokrvni ubica, Helen Mirren, Morgan Freman, John Malkovich i Brian Cox ne propuštaju da se zabave u štivu kakvo ne igraju često ili ne sa ovom intonacijom u krajnjoj liniji.

Schwentke se u ovom filmu ne drži stripa i scenaristi Jon i Erch Hoeber zaista zaslužuju da budu doživljeni kao autori originalnog materijala. Međutim, RED sjajno funkcioniše upravo kao prototip comic book movieja, odnosno rekao bih da bi ovakav ton svakako trebalo da bude preporučljiv comic book filmovima pošto on istovremeno uspeva da izmesti stripovsku priču u stvarnost ali da stvarnost sasvim dovoljno stilizuje kako bi ona u sebi sadržala neke elemente stripovskog na planu dizajna ambijenata, kostima i junaka. Da RED nije snimljen po stripu, svakako bi bio opisivan kao film sa stripovskom stilizacijom.

U tom smislu naročite pohvale zaslužuju stripovska scenografija i još više stripovski kostimi koji su dobro integrisani u "realnost", uz glumačku igru i iunutar budžeta od 60 miliona dolara koji čine da RED bude jeftiniji od filmova ovog tipa, ali da istovremeno ne izgleda jeftinije.

Kad je reč o stripovskoj stilizaciji, RED se najpre može staviti u liniju sa KICK-ASSom. Za razliku od Vaughna, Schwentke nema toliko izraženmu potrebu da bude cool, njegov film je više eskapizam za ljubitelje 80s akcijaša, fanove filmova poput LONG KISS GOODNIGHT i sličnog štiva, i sada ćemo na blagjnama videti koliko ih ima.

Poređenja sa EXPENDABLES su neumitna i ja se nadam da će ga RED prevazići na box-officeu. Što se mene tiče, više bih voleo da je EXPENDABLES ovako izgledao. Naravno, kad kažem "ovako izgledao" ne mislim bukvalno, već da je prosto na isti način i sa istom količinom inspiacije i smisla za humor realizovan.

Drugo poređenje je LONG KISS i u tom poređenju Harlinov film je svakako moćniji kao film, ali ako imamo na umu da je RED ipak throwback a ne film iz originalne ere, za to što jeste stoji izuzetno dobro.

Schwentke je uspeo da napravi dobar balnas između akcije i humora. Akcija je vrlo efektno realizovana, sa dosta dobre koreografije, nema nikakvioh random detalja, sve je osmišljeno, a Bruno ima pravu bravuru, solo ariju, u situaciji kada se šiba sa Karlom Urbanom u kancelariji, i što je najvažnije u ovoj sceni se biju kao iskusni stari kadar i mlađi tip-naslednik, dakle karakteri su očuvani u obračunu.

Marvel jeste postavio neke nove standarde sa filmovima po svojim stripovima, ali rekao bih da je DC u izvesnom smislu sa naslovima poput LOSERSa, JONAH HEXa ili REDa na određeni način očuvao pulp duh stripova na filmu. Koliko god BATMAN Chrisa Nolana išao tim mejnstrim putem Marvel ekranizacije, ovi naslovi su zadržali svoj izvodni šund-zabavljački ton a RED je to sproveo i kroz sasvim konsekventan film.

* * * 1/2 / * * * *

THE PRIZE

Pogledao sam THE PRIZE Marka Robsona, izvanrednu adaptaciju romana Irvinga Wallacea koju je napisao Hitchcockov scenarista Ernest Lehman, svakako jedna od interesantnijih figura u istoriji ove profesije. Robson je snimio neke solidne filmove u svojoj karijeri ali nikada nije uspeo da prevaziđe status pouzdanog plaćenika, međutim THE PRIZE je jedan od onih filmova u kojima je pokazao izvanrednu veštinu i sposobnost da napravi izvanredan film kada ima dobar materijal u scenariju i ispred kamere. To nažalost nije uvek bio slučaj, a prerana smrt negde u vreme kada je bio na pragu veteranskog statusa čini da se njegov opus i može i ne može lako sagledati.

No, THE PRIZE je vrhunac njegovog rada i zbilja inspirisan komični triler koji je izašao ispod Hitchcockovog šinjela s tim što nije toliko fokusiran na hladnokrvno stvaranje suspensea koliko na šarm Paula Newmana koji u jednu carygrantovsku ulogu donosi virilnost Method Actinga. Dok je Cary Grant bio poznat po prividnoj lakoći svoje glumačke izvedbe, Newman tom tipu uloge dodaje nervozu Method Actinga i u određenom smislu je modernizuje.

Isto tako, okolnosti u kojima se priča dešava nisu onoliko rigidno suprotstavljene junaku kao što bi se desilo kod Hitchcocka a Robson za razliku od njega dosta koristi i povoljan efekat proistekao iz snimanja na lokaciji.

Švedska nudi vrlo dobar ambijent za dešavanje hladnoratovskog trilera kao neutralno čvorište koje je geografski podesno za razne mahinacje, ali pored toga Robson i Lehman maksimalno koriste i neke od tipičnih "predrasuda" onog vremena koje su činile imidž Švedske kao što je recimo mit o seksualnim slobodama. Tako Šveđanka koju igra Elke Sommer kaže Newmanovom liku koji dolazi sa reputacijom ženskaroša, "Compared to an average Scandinavian, you are a mere amateur." Zatim, postoji prilično duhovita sekvenca junakovog skrivanja na skupu nudista.

Uvod u kome se predstavlaju brojni protagonisti priče koji će zaigrati svoju ulogu u toku komplikovanog zapleta realizovan je na vrlo duhovit i vešt način koji je svojstven scenaristima koji su sarađivali sa Hitchcockom i može da posluži kao školski primer za tu vrstu poetike.

U tom smislu, Hitchcoskova senka se nadvija nad THE PRIZE ali je zanimljivo da je ovo bolji film od TORN CURTAINa koji je sam Hitchcock (na relativno sličnu temu) snimio sa Paul Newmanom.

Newman u ovom filmu ima posla sa nekoliko žena a najviše sa glamuroznom Nemicom Elke Sommer. Zanimljivo je da je ona iste godine igralča u jugoslovenskoj koprodukciji OSTRVA Jovana Živanovića sa Peter Van Eyckom, dakle snimala je jugoslovenski film na vrhuncu svoje internacionalne slave. Živanović je imao lepa sećanja na nju, govorio je da je bila mnogo kooperativnija od Van Eycka i pomogla da se film uspešno realizuje.

Prošlo je pedeset godina od filma THE PRIZE i sada srećom postoji i vrlo dobro remasterovano izdanje Warner Archivesa. Svojevremeno je na TCMu ovaj film bio često prikazivan.

* * * * / * * * *

RED 2

Pogledao sam RED 2 Deana Parisota. Za početak, lepo je što se Dean Parisot vratio posle teške porodične tragedije i snimio film koji pokazuje da spada u red vizuelno pismenijih reditelja komedija koji nemaju problem sa tim da se late i fizičke akcije ako zatreba. Glumačka ekipa je takođe na okupu, lokacije su vrlo zanimljive i ton filma je sasvim u redu.

Nažalost, ono što nedostaju ovom nastavku je istinski dramski sukob i priča se ubrzo svede na seriju komičnih i akcionih sekvenci koje su povezane vrlo labavim narativom bez ikakvog dramskog zamajca. To je čest problem u filmovima ovog tipa ali bi se reklo da je u RED 2 taj problem prisutniji nego inače i da samim tim spektakularnost i duhovitost pojedinih scena ne uspevaju da prikriju tu ekstremnu olabavljenost strukture.

Otud, na kraju, to sve deluje kao istovremena krivica i Deana Parisota i scenarista Braće Hoeber. Iako je formalno problem scenaristički, rekao bih da Parisot nije dobro savladao celinu već da je trud mahom pokazao u detaljima. RED ima potencijala da se nastavi kao franšiza, ali bi od ključnog značaja bila zamena scenarističkog tima koji očigledno nema dovoljno veštine da ulije dovoljno energije u ove šematizovane forme.

* * 1/2 / * * * *

CLOAK AND DAGGER

Reprizirao sam CLOAK AND DAGGER Richarda Franklina, courtesy of Ginger.

Reč je o jednom od klasika mog detinjstva, briljantnoj integraciji špijunskog i dečjeg filma, sa obiljem citiranja Hitchcocka za odrasle, savršenim naslednikom u filmu MONSTER HOUSE Gil Kenana.

Franklin je pre svega, imao odličnu polaznu osnovu u izvanrednom scenariju Tom Hollanda, koji je ne samo jedan od ključnih scenarista osamdesetih već je i u nekoliko navrata pokazao kako ume da izvanredno integriše konvencije omladinskog filma sa tradicijama trilera i horora. U tom smislu naročito bih istakao Winnerov manje poznati film SCREAM FOR HELP.

U CLOAK AND DAGGER, Hollandov odličan, moderan koncpet u kome se starinska hitchcockocvska intriga meša sa klincima i novim tehnologijama biva realizovan u jednom pregnantnom hitchcockovskom maniru u kome se susreću ingeniozno osmišljeni mininalizam inscenacije u skladu sa svim konvencijama suspensea sa izlivima najmračnijih podsvesnih strahova.

Primer maestralno postavljene hitchcockovske scene je situacija u kolima kad se otkrije da su baba i deda negativci. To je stvarno majstorski postavljena i realizovana situacija, odličan rad kakav se retko sreće.

U tom smislu je šteta što CLOAK AND DAGGER još uvek nije uvršten u panteon klasika osamdesetih.

* * * * / * * * *

KNIGHT AND DAY

Pogledao sam sinoć u Koloseju KNIGHT AND DAY Jamesa Mangolda, sa Cruiserom i Cameron Diaz. Moram da priznam, spadam među one koji misle da Cruisera nikada ne treba otpisati ali ovaj film bi se mogao smatrati njegovim najvećim promašajem u karijeri. Kad kažem promašajem, ne mislim da mu je ovo najgori film, daleko od toga, čak moda neće biti komercijalno najpropaliji, no bez ikakve sumnje ovo će biti u kreativnom smislu najimpotentnije delo koje je snimio od trenutka kada j postao jedna od najvećih zvezda u istoriji Holivuda.

Još od kraja osamdesetih, Cruise je snimao filmove koji su bili event movies prvog reda, uvek sa zanimljivim konceptom ili rediteljem, jasnom ambicijom da se izdvoje po nečemu od ostatka ponude a KNIGHT AND DAY pre svega ne nudi ništa od toga. Štaviše ove godine, ima i rivala Luketicev KILLERS sa Ashtonom i Katherine koji je paradoksalno maltene duplo jeftiniji i bolji, iako nije ništa naročito.

KNIGHT AND DAY ni u jednom svom aspektu osim kastovanja Cameron Diaz koja izgleda zaista zastrašujuće nije partikularno loš, iako se Diazici po problematičnosti približavaju akcione sekvence koje su u najboljim deonicama neupačetljive a u najlošijim toliko opterećene CGIijem da devalvuiraju čak i neke dobro zamišljene ideje.

Cruise je u principu kroz ceo film na nivou, i šteta je što ne igra u nekom boljem materijalu jer iako ne pokazuje ništa novo, ovaj film pokazuje da i ono što je njegov uobičajni schtick još uvek može da prođe ako je smešteno u dobar materijal.

Ipak, manje važan apsekat filma KNJIGHT AND DAY je to što je bezveze, suvišan, nekonkurentan.

Mnogo je zanimljivije to kako se Cruise opredelio da baš njega radi i kako je u izboru između SALTa, LOST FOR WORDS i ovoga izabrao. SALT je takođe sada u bioskopima, i baš me zanima kako će stajati u poređenju sa KNIGHT AND DAY (inače sudeći po trejleru oba filma imaju jedan potpuno identičan stunt). Kakav god bio, što ću znati uskoro, SALT deluje kao potentniji high concept od ovog ponovnog tumačenja MR AND MRS SMITHa.

Kao što me Cruiser čudi, čudi me i studio koji je sa ovakvim nekonkurentnim filmom ušao u letnju arenu koja je donela dosta mlake filmove i samo nekoliko pravih hitova (mahom namenjenih deci) ali i poneke kao što je INCEPTION koji su se značajno izdvojili kvalitetom, pa na kraju i gledanošću.

Besmislenost ovog filma u najavi se ne može prikriti čak ni time što ga je režirao James Mangold koji spada među "ozbiljne reditelje" ali je među njima ipak drugopozivac i teško je verovati da je Cruiseu na bilo koji način impozantno da radi sa njim, naročito kad je do sada već overio Kubricka, Scorsesea, Stonea i Tony Scotta.

No, najtužnije od svega, iako nije reč o nekom sramotnom ostvarenju, narod je masovno izlazio sa ionako prilično prazne projekcije, i to koliko mi se čini bez namere da se vrate unutra. To me je malo zbunilo jer film uprkos svemu nije dosadan, nepodnošljiv i sl. ali verovatno je bio do te mere rutinski publici da su morali da odreaguju i odu da rade nešto zanimljivije.

* * / * * * *

JACK RYAN: SHADOW RECRUIT

Pogledao sam JACK RYAN: SHADOW RECRUIT koji je Kenneth Branagh proizveo tokom apsurdnog ulaska u domen visokoprofilnih holivudskih projekata iniciranog THORom. Nažalost, Branagh nije dovoljno osposobljen za režiranje ozbiljnog holivudskog akcionog trilera, i čini mi se da je odavno jasno kako on ipak nije novi Orson Welles kao što je delovalo onomad kada je snimio HENRY V i DEAD AGAIN, zanimljive filmove. SHADOW RECRUIT ne samo da nije dovoljno vešto realizovan niti spektakularan kako bi mogao da zauzme mesto čak i u domenu pojednostavljenih, rudimentarnih akcionih trilera kao što su TAKEN ili UNKNOWN već se radi o filmu koji maltene ne dobacuje ni do DTV nivoa.

Ako imamo u vidu da su filmovi o Jacku Ryanu bili vrlo ambiciozni, da je barem jedan od njih RED OCTOBER Johna McTiernana, klasik i remek-delo, onda razočarava ovako mlaka, gotovo televizijska ekranizacija Toma Clancyja.

Jasno je da DTV primedba zvuči preterano, ali to je nažalost istina o ovom filmu. Za početak, Branagh ne pokazuje poznavanje ritma kojim bi barem elementarno sugerisao u kojoj se fazi priče nalazimo što većina holivudskih reditelja zna. Jedna od karakteristika holivudskog filma između ostalog jeste to što na nivou ritma gledalac može da prepozna u kojoj se fazi priče nalazi. Čak i kada nije gledao film od početka, listajući po televizijskim kanalima, kada se uključi u sred filma, gledalac mož da prepozna da li je negde pri početku ili je u finalu.

Da nisam znao koliko traje film, od akcionog finala koje je Branagh snimio pomislio ih da je reč o nekakvom "akcionom zagrevanju" iz prve trećine filma. Isto važi i za razvoj likova, na kojima on insistira. Likovi se nesporno menjaju, ali ne tako što ih neki događaj izmeni već tako što se obraduju svakoj promeni okolnosti i zdušno je prihvate.

Neke scenarističke konvencije su toliko pojednostavljene i potezi su očigledni da izazivaju nelagodu.

Glumačka podela je zanimljiva ali nažalost sporedni (mada ne i epizodni) likovi koje igraju Kevin Costner i Keira Knightley su tri klase iznad Chrisa Pinea i Kennetha lično koji je sebi dodelio pozivnicu za šmiru u ulozi ruskog negativca.

Hladni rat je podstakao nastanak nekih sjajnih filmova. SHADOW RECRUIT ozvaničava početak novog Hladnog rata u to nema nikakve sumnje. Nažalost, voleo bih da je bolji film iskorišćen za objavu novog Hladnog rata.

* 1/2 / * * * *

CENTRAL INTELLIGENCE

Pogledao sam CENTRAL INTELLIGENCE Rawson Marshall Thurbera, drugu ovogodišnju akcionu komediju o mismatchovanom paru superšpijuna i običnog građanina. Nažalost, GRIMSBY je bio potpuni promašaj, iako je daleko zanimljiviji od CENTRAL INTELLIGENCEa. To ne znači da je CENTRAL INTELLIGENCE nezasluženo hit. Naprotiv, Thurber je snimio film koji na vrlo korektan način sprovodi u delo jednu dobro oprobanu premisu, sa grupom velikih zvezda. Međutim, problem CENTRAL INTELLIGENCEa je u tome što je iole nagledanoj publici sve jasno unapred, ne samo na nivou priče već i na nivou gegova. To ne mora biti problem u ovoj vrsti filma, ali mu definitivno oduzima onu svežinu koju ima GRIMSBY sa svojim ponekad šokantnim, zbunjujućim, neobuzdanim humorom. Ipak, CENTRAL INTELLIGENCE je evidentno pravljen za publiku koja nije gledala mnogo filmova a Rock je ponovo izvanredan u glavnoj ulozi, kao komičar Arniejevskog profila. Sada se sigurno obistinila vizija Petea Berga iz filma WELCOME TO THE JUNGLE o tome kako je Arnie predao štafetu Rocku, ali isto tako čini mi se da je Rock naučio sve lekcije iz Arniejevih staza i bogaza i da svoju karijeru usmerava znatno obazrivije i preciznije.

Teza da je ovo film koji je pravljen za publiku sa omanjim gledalačkim stažom dovodi do još jednog poređenja sa GRIMSBYjem koji ima paklen tempo između ostalog i zato što zna da će gledalac lako prepoznati razne žanrovske žargone. CENTRAL INTELLIGENCE u pojedinim fazama ide potpuno obrnutim putem i pokušava da nam do detalja proda premisu kao da u njeno ispunjenje sumnjamo. Otud je prilično rastegnut na početku.

Inače, zanimljivo je da se film bavi pitanjem autsajdera koji dolaze u centar pažnje, zamenom uloga i rušenjem stereotipa i to kroz neverovatno reafirmaciju istih tih stereotipa, podsmevajući se istim stvarima koje su smešne negativcima u filmu. Za film koji je toliko opterećen tematizovanjem životnih vrednosti, izuzetno je vrednosno konfuzan.

Kevin Hart se kod mene još nije dovoljno dokazao kao komičar ali u ovom filmu je korektan. Ipak, čini mi se da je Thurber bio nekonzistenatn u načinu na koji ga je režirao pa se tako smenjuju precizno skriptovane scene sa nekim pokušajima improvizacije koji u potpunosti menjaju ritam filma. Thurberov rediteljski postupak je u tom pogledu bio znatno superiorniji u naprosto bitno duhovitijem filmu WE’RE THE MILLERS.

Glavne probleme filma ipak moram vezati za scenario. Prosto scenario za flm ovako visokog profila morao je biti svežiji i samim tim duhovitiji. Humor koji je ovde ponuđen izrazito je predvidljiv, kao i tretman premise koji je izuzetno konvencionalan. U pojedinim slučajevima čak i ortodosniji žanrovski filmovi koji se ne dotiču parodije nude nešto iščašeniji pogled na određene zaplete, kao što su recimo tajni agenti ili terorističke pretnje. No, s druge strane, CENTRAL INTELLIGENCE je strukturalno jako precizan pa u tom smislu uspeva da dobije prelaznu ocenu kao scenaro.

Film je umnogome oslonjen na Rockova pleća, i ona su prilično jaka. Ipak, kada se sve sabere, CENTRAL INTELLOGENCE jeste film koji nije bolji od njegove role. U tom smislu, ovo je svakako par u odnosu na Thurberov prethodni film ali i dalje on izgleda kao reditelj na kog se može računati u budućnosti. 

* * 1/2 / * * * *

JASON BOURNE

Pogledao sam JASON BOURNE Paula Greengrassa. Greengrass i Damon su se u ovom filmu vratili u franšizu koju su u ULTIMATUMu već apsolvirali, i pretpostavljam da je povratak motivisan svim onim što se desilo u međuvremenu, tu pre svega mislim na Assangea i Snowdena. U tom pogledu, film je vrlo zanimljiv jer dosta otvoreno iznosi neke “teorije zavere” koje često padaju na pamet, plus dodatno rasvetljava cyber aktivnosti američkih obaveštajnih službi na skoro pa dokumentaran način.

Kad je reč o akciji i strukturi, Greengrass je malo umirio svoj stil. Sada je tu manje rezova, malo više kontinuiranih kadrova, ali zamisli u pogledu akcije su praktično prenete iz ranijih nastavaka - tu je jurnjava kolima u finalu, ovog puta u Las Vegasu, slabija od one u Moskvi u SUPREMACYju ali bolja od one u ULTIMATUMu, tu je ponovo razmena podataka na javnom mestu, kao u ULTIMATUMu, tu je ponovo koda sa par dramskih scena posle akcionog finala.

Za razliku od ranijih Greengrassovih filmova koje je snimao Oliver Wood, ovaj je snimao Barry Ackroyd, DP kome akcija nije pod A. Ne mogu sada njega okriviti za pitomost dešavanja, ali mislim da je Wood bio stabilniji izbor što je uostalom pokazao kasnije snimajući Espinosin SAFE HOUSE. Ipak, akcija u JASON BOURNEu je na nivou, a set-piece na atinskom Trgu Sintagma spada među upečatljivije u serijalu.

Ono što je najbitniji doprinos petog filma serijalu jeste uvođenje Alicije Vikander koja je maestralno odigrala ulogu agentice CIA zadužene za cyber pitanja koja prepoznaje da Bourne nije baš tako jednostavna figura kako ga njeni šefovi prepoznaju. Ako se serijal bude nastavio, a nema razloga da se to ne desi, nadam se da će Alicia Vikander ostati integralni deo tih budućih nastavaka. 

* * * / * * * *

ATOMIC BLONDE

ATOMIC BLONDE Davida Leitcha iznova pokazuje žestoku rediteljsku limitiranost ovog bivšeg kaskadera. Nažalost, posle ovog filma sve mi više deluje da on nije pravo rešenje za novog Deadpoola jer u njemu su ipak karakteri bili ključni element. Leitch nažalost ima paradoksalan put u karijeri. Naime, u dosadašnjim režijama, dakle i JOHN WICKu i ATOMIC BLONDE imamo glavnog junaka u naslovu, ali paradoksalno najslabiji element njegovih filmova su upravo karakteri.

U ATOMIC BLONDE imamo Charlize Theron a ona je toliko filmična, da je ona sama po sebi film. Uostalom u Millerovom FURY ROADu koji je više bio cirkus nego film, upravo je ona bila sidro koje je to delo ipak učinilo filmom sa nekakvim likom u centru. Nažalost, kod Leitcha, Charlize Theron ne uspeva da "usidri" ništa jer je neozbiljna priča vuče tamo-vamo kao stihija, a ona se pojavljuje u nizu potpuno ravnih, često maltene narativno ispražnjenizh scena ispresecanih scenama tuče u kojima je Leitchu bitno da pokaže kako je to Charlize kicking ass i to je hvale vredno, ali struktura i milje kojih se poduhvatio prosto vape za nešto ozbiljnijim pripovedanjem.

ATOMIC BLONDE je imao zanimljivo polazište. Reč je o ekranizaciji stripa smeštenog u vreme Hladnog rata sa dosta stripovske stilizacije ili persiflaže, ali Leitch nažalost nema istančan rediteljski nerv da to izgura kako treba. Kada svemu tome dodamo da je format od dva sata apsolutno neprilagođen ovakvom sadržaju ili stilizaciji, rezultat je veliko razočaranje.

Leitch je pekao zanat kao Van Dammeov dubler i film ima par upečatljivih akcionih scena, pa svakako da fanovi akcije treba da ga vide. Međutim, materijal koji se obrađuje imao je veće mogućnosti a Leitch ih nije ni načeo.

* * / * * * *

THIS MEANS WAR

Posle wall-to-wall akcione opere TERMINATOR SALVATION, McG je pokušao da snimi svoj TRUE LIES, kao što je uostalom i Jim snimio TRUE LIES posle T2. U tom cilju, na filmu THIS MEANS WAR MfcG je rarađivao sa Cameronovim DPjem Russelom Carpenterom koji je snimao upravo TRUE LIES. Nažalost, THIS MEANS WAR uprkos All-Star glumačkoj podeli koju čine Chris Pine, Tom Hardy i Reese Witherspoon, jako slab film.

Scenario Timothyja Dowlinga i Simona Kinberga je vrlo mehanički, baziran je na potentnom high conceptu kome onimeđutim nisu dodali ništa sveže. Ipak, možda je najveće iznenađenje to što film zapravo jako loše izgleda. U dramskim scenama, estetika je više televizijska nego filmska. Film pomalo bolje izgleda kada krenu akcione scene ali ni tu nema nekog velikog bnapretka, i kada se sve uzme u obzir rekao bih da je ovo film koji je najslabiji upravo u onom domenu u kome bi McG trebalo da je najjači, ali isto tako i u onom domenu u kome se Kinberg prilično dokazao u filmu MR AND MRS SMITH. Dakle, sa sve Russ Carpenterom na poziciji DPa kao veteranom TRUE LIESa, neverovatno je da su svi ti ljudi podbacili baš u onome što su im dosta jake reference.

Par godina kasnije, u TAKEN-derivatu 3 DAYS TO KILL, McG je položio popravni, ali THIS MEANS WAR je svakako bio ozbiljnija prilika koja se ne otvara često.

* 1/2 / * * * *

OPERATION ENDGAME

Pogledao sam OPERATION ENDGAME Fouada Mikatija, jedan izuzetno grozan i bezmalo negledljiv film koji će možda imati mali theatrical run ali je realno pravi DTV. Možda je u nekoj fazi svog nastanka ova produkcija Richarda Kellyja, autora kome promašaji ne da nisu strani, nego čine veći deo njegove karijere, imala neke bioskopske ambicije, ali na kraju je završila kao i većina preambicioznih All-Star extravanzi.

OPERATION ENDGAME je akciona komedija, smeštena u kamerni prostor nekakvog tajnog CIA štaba u kome se najtajniji opd svih tajnih agenata skupljaju da rade najprljavije stvari za državu. Te agente glume likovi poput Jeffrey Tambora, Rob Corddryja, zacha Galifianakisa, maggie Q i Ellen Barkin, dakle komičari koji najveći akcenat stavljaju na OFFICE-like atmosferu u tom kao špijunskom gnezdu.

Akcija je energična i dosta krvava, bazirana na upotrebi kancelarijskog materijala kao oružja (da, vrlo jasna metafora) ali je isto tako jednolična i nema naročitu težinu jer likovi ne komuniciraju su publikom.

Scene razvoja karaktera postavljene su između akcionih i baziraju se na beskrajnim glupim dijalozima punim ispraznih vulgarnosti.

Podela puna manjih ili većih zvezda potpuno je ispuštena i protraćena, a jedina vredna pažnje je Ellen Barkin koja je već respektabilan GILF.

U svakom slučaju, OPERATION ENDGAME je onoliki užas koliki bi se i očekivao od filma sa ovoliko zvezda za koji niko nije čuo. To je sada i verifikovano.

Inače zanimljivo je da je Chadwick Clough sa sajta Script Pimp potpisan kao izvršni producent. Dakle moguće je da se radi o scenariju sa nekog od njhovih godišnjih takmičenja.

3 DAYS TO KILL

McG se odlično snašao na Bessonovoj TAKEN teritoriji i pokazao je kako može da se snađe sa manjim budžetom, i snimi akcionu komediju sa akcentom na karakterima. 3 DAYS TO KILL je daleko od velikog filma, međutim reč je o jednom prijatnom retro ugođaju za ljubitelje akcionog trilera i komedije osamdesetih, sa junacima koji su istovremeno brutalni operativci ali i očevi disfunkcionalnih porodica. Glumačka podela predvođena Kevinom Costnerom je sjajna, a nukleus porodice čine još Connie Nielsen i Hailee Steinfeld, par iz bessonovske tradicije "gledaj majku, biraj ćerku" koji može da parira duetu Famke Jensssen-Maggie Grace iz TAKENa. Ipak, koliko god 3 DAYS TO KILL delovao kao Costnerov TAKEN, u samoj svojoj suštini ovaj film je anti-TAKEN.

Ovde porodica ne samo da nikada nije u opasnosti već je osnov priče pokušaj glavnog junaka da nikada ne upozna porodicu a naročito ne ćerku sa pravom prirodom svog posla, odnosno da uporedo sa svojom tajnom aktivnošću obnovi porodične odnose.

Besson na tom putu smenjuje akcione situacije koje su više brutalne na nivou međuljudskih odnosa i nihilizma nego same fizičke egzekucije i porodične scene u kojima, naravno, špijunska profesija glavnog junaka u jednom trenutku postaje element zbližavanja sa porodicom. Film je relaksiran i prilično šarmantno uspeva da dotakne sve obavezne figure bessonovskog internacionalnog trilera ovog profila.

McGjeva egzekucija je sigurna. Nema nikakve probleme da se prilagodi manjem budžetu kada je reč o akciji. Jasno je da ovaj film ne donosi wall-to-wall akciju i visoku estetizaciju kao TERMINATOR SALVATION ali donosi poštene doze bone crunching gušanja, automobilskih potera i pucnjava u skučenim prostorima.

U jednoj od scena, obračun agenata CIAe i trgovaca ilegalnim nuklearnim materijalima dokrajčuje Hotel Jugoslaviju, onaj deo koji NATO nije srušio bombama. Lepo je što je film i smešten u Beograd, a ne samo sniman kod nas zbog jeftine radne snage.

3 DAYS TO KILL nije ni približno ponovio uspeh TAKENa što pre svega znači da je Neeson vrlo bitan faktor u uspehu te franšize i da samo njegovi rip-offovi mogu da naprave novac. Međutim, uz EXTRACTED i UNKNOWN i 3 DAYS TO KILL spada među najbolje filmove proistekle iz komercijalne mustre koja je nastala iz tog filma. Sa odličnom glumačkom podelom i punokrvnim comebackom Kevina Costnera u leading man formu, McG pokazuje da je našao kreativni impuls čak i u Srbiji gde reditelji obično dolaze da umru.

* * * / * * * *

WHO?

Pogledao sam WHO? Jacka Golda, courtesy of Kunac. Konkretno zapravo pogledao sam verziju ovog filma zvanu ROBO MAN, no to ne nie menja stvari.

WHO? je jedan od najbizarnijh 70s špijunskih filmova i govori o američkom naučniku koga Sovjeti optimaju tokom kongresa u Istočnoj Nemačkoj gde je tobože imao saobraćajnu nesreću i vraćaju ga Amerikancima u formi kiborga.

Pošto ne mogu da verifikuju njegov identitet, Amerikanci započinju seriju ispitivanja ne bi li dokazali ko je on, a uporedo pratimo flešbek u kome se objašnjava šta je zapravo ruski plan.

Film je u formalnom smislu bizaran pošto priča jednu trilersku priču ali nema formalne karakteristike trilera već više stoji kao jedna drama koja povremeno nudi poneki revelation ali u suštini više se pripoveda negho što se dela. Međutim ta verifikacija karaktera u jednom trenutku postane sama sebi svrha i postaje kontemplativna. Uporedo, naravno, sovjetski deo priče nosi više uživanja.

Međutim, povrh svega, i pored ove nevešto postavljene ali interesantne priče, stoji sam vizuelni koncept filma u kome je naučnik vraćen Amerima sa gvozdenim licem. To je već bizar jer se ni u sećanjima na njegov život ne vidi njegovo lice, već jke sve vreme prisutan kao hromi čovečuljak sa gvozdenim licem. Ovo je pritom tretirano smrtno ozbiljno i ovo oddball rešenje ima poseban kvalitet.

Ako tome dodamo da šarmantni Elliott Gould igra glavnog agenta CIAe za verifikovanje naučnikovog identiteta, onda ovaj film stoji kao verovatno najekscentričnije ostvarenje u opusu Jacka Golda iskusnog britanskog rutinera koji je poznat po prilično rigidnim naslovima bez previše iznenađenja.

WHO? svakako jeste iznenađenje i film koji svojom ekscentričnošću nadoknađuje mnoge nedostatke.

* * 1/2 / * * * *

TOP SECRET

Pogledao sam TV film TOP SECRET iz 1978. godine u kome Bill Cosby igra tajnog agenta na zadatku u Italiji. Cosby je pre svega poznat kao komičar, premda je igrao u špijuna u relativno laganoj seriji I SPY, ali ja sam poznat kao fan njegovog "dramskog" rada u izvanrednom trileru HICKEY & BOGGS Roberta Culpa. TOP SECRET naravno nije na tom nivou ali ne spada ni u onu prvu ligu TV filmova sedamdesetih koji su u tom periodu dostigli svoj zenit. Cosby se prilično dostojanstveno snalazi u materijalu sumnjivog nivoa koji je krajnje rutinski režirao Paul Leaf, no ipak čudi da mu nije pruženo nešto zanimljivije imajući u vidu da je scenario pisao poznati pisac i producent David Levinson koji je aktivan i danas. Čini se kao da je TOP SECRET celovečernji pilot za neku seriju koji s pravom nije kupljen, uprkos potencijalu koji nosi Cosby i njegovoj sposbnosti da odvede materijal korak dalje.

Zanimljiv detalj u podeli jeste Gloria Foster koja će postati poznata kao Oracle u serijalu MATRIX.

THE SPY WITH MY FACE

Pogledao sam THE SPY WITH MY FACE Johna Newlanda, drug film izmontiran iz serije THE MAN FORM UNCLE. U ovom film, poet postoji jaki utisci da je reč o kompilaciji iz TV serije, ali drugačiji su nego u prvom filmu. Naime, prvi film je imao sveden broj lokacija, i dosta razrađene dramske situacije koje bi u bioskopskom filmu bile mnogo efikasnije i sažetije. U THE SPY WITH MY FACE, premisa je drugačija i u samom temelju je televizičnost. Naime, u THE SPY WITH MY FACE kako sam naslov kaže, Napoleon Solo biva zamenjen dvojnikom i dvojnik ima mnogo veći screentime nego Napoleon što sebi može da dozvoli samo TV serija. U filmu, čak i sa tom premisom, glavni junak ne bi mogao da se toliko udalji od centra pažnje i akcije dok je u seriji to prihvatljivo. Naravno, publika nije uskraćena za zvezdu, Robert Vaughn igra obojicu ali uskraćena je za svog omiljenog junaka.



Scenario je lucidniji i duhovitiji nego u prvom filmu a ovaj nastavak mnogo više objašnjava anatomiju televizijske serije jer se Napoleonu sada pridružio i Ilya a Leo G. Carroll igra šefa agencije Waverleya. Ni drugi film ne zaostaje u pogledu angažovanog “filmskog talenta”. Direktor fotografije je čuveni Fred Koenekamp a u filmu gostuje Senta Berger.


* * 1/2 / * * * *

THE SPY WHO DUMPED ME

THE SPY WHO DUMPED ME Susanne Fogel je jedna od onih akcionih komedija koje češće znaju da ne funkcionišu. Međutim, ovog puta, dobili smo film koji je vrlo efektan, podjednako u domenu komedije i akcije, i da nema poneke neizbrušenosti, ponekog stilskog disbalansa u odnosu komedije i akcije, govorili bismo o klasiku žanra.

Mila Kunis i Kate McKinnon igraju dve obične američke ženske, ne nužno priglupe, ali svakako limitirane koje upadaju u međunarodnu špijunsku intrigu kada se ispostavi da je momak jedne od njih dve bio internacionalni špijun. One polaze u srednju Evropu ne bi li isporučile nešto što je bila njegova želja na samrti i upadaju u kovitlac dešavanja u kome se preprliću humor EUROTRIPa i akcija na tragu TAKENa.

Ako je prošle godine HITMAN'S BODYGUARD bio to prijatno inenađenje u žanru akcione komedije, onda je to THE SPY WHO DUMPED ME ove godine, s tim što su u Hughesovom filmu igrale već išlifovane akcione zvezde. Mila Kunis i Kate McKinnon to nisu, one su komičarke ali Susanna Fogel prilično trelo uspeva da ih uklopi u dobru, čak prilično tvrdu akciju u kojoj istočnoevropski second unit iznova pokazuje da može da pruži jako puno lepih stvari. Komedija je unutar akcije fino uklopljena, smeh i krv idu vrlo dobro zajedno i iskreno se nadam da će ovaj film, uprkos tome što nije zapalio blagajne biti dobra referenca za dalje angažmane Susanne Fogel jer se ona u svemu ovome izuzetno dobro snašla.

Kada se na špici prepoznaju znalci poput Rona Howarda i Briana Grazera, naravno, ni ne treba da čudi da je film postigao dosta visok nivo. Jedan dosta bitan deo mlake recepcije ovog filma jeste i to što se od njega nije mnogo ni očekivalo, ali i činjenica da se po pravilu, barem kod kritike od ovakvih filmova ne očekuje mnogo. Tokom leta zagušenog blokbasterima, ostao je na ničijoj zemlji gde bi morala publika sama da ga otkrije. A danas, prosto nije vreme za ovakve filmove.

U svakom slučaju, u odnosu na SPY i slično smeće koje je i dobro prolazilo i bilo hvaljeno THE SPY WHO DUMPED ME je ozbiljna kinematografija i treba da ga pogledaju svi one koje ovi žanrovi zanimaju a naročito filmadžije koje takvi hibridi i kreativno privlače.

* * * / * * * *

BERSAGLIO MOBILE

U bogatstvu Eurospy produkcije teško je izabrati šta sledeće pogledati. Srećom ONCE UPON A TIME IN HOLLYWOOD se pojavio i dao par smernica. Jedan od glumaca po kojima je građen lik Ricka Daltona je i Ty Hardin, dobar znanac i u našoj kinematografiji, koji je 1967. snimio Eurospy film Sergia Corbuccija BERSAGLIO MOBILE, na engleskom poznat i po naslovima DEATH ON THE RUN i MOVING TARGET.

Kod Tarantina se pojavljuje automobilska potera iz ovog filma u Daltonovom Italo-špijuncu OPERATION DYN-O-MiTE, i ono preletanje kola na visećem mostu gde je strelicom označen Cliff je iz ovog filma.

Ty Hardin igra veštog američkog lopova koji u Atini upada u igru mačke i miša i dobija u ruke McGuffin za kojim tragaju tajne službe, podzemlje i lokalna policija.

Corbuccijev film je izgrađen oko akcionih set-pieceova i potera koji su solidni mada vrlo retko zaista spektakularni, a Atina je fino iskorišćena kao lokacija premda sve što nisu antičke iskopine i “stari grad” u principu deluje dosta derutno i arhitektonski degutantno. No, to sve daje neki trećesvetski vajb Atini.

Iste godine je Atinu zadesio puč ali će ona i potom slično Francovoj Španiji ostati lokacija za snimanje raznih exploitation filmova. Želja da se filmovi za bioskopsko tržište, da ne kažem Ameriku, snimaju u takvim režimima očigledno je bila opšta. 

* * 1/2 / * * * *

GOTCHA!

Pogledao sam GOTCHA! Jeff Kanewa, courtesy of Ginger, i mogu reći da sam dobio žanrovski derivat koji nisam očekivao. Naime, to je Universalov film iz 1985. sa glavnim junakom koji nosi Nike, dakle milje BACK TO THE FUTURE, međutim, film ne polazi iz te karakterne ravni, već pokušava da bude bliži, za nijansu serioznijem omladinskom filmu, na tragu Amy Heckerling, a da ga onda preplete sa špijunskom intrigom, pre svega na tragu Le Carrea gde je špijunska priča zapravo McGuffin za neke lekcije o životu i međuljudskim odnosima.

Iako junak ovog filma nominalno sazri kroz ovu priču, čime se gorenavedene poente postižu, i iako film nije dosadan, teško bih da mogao nazvati uspešnim, pošto pretnje nisu dovoljno razrađene da bi film bio triler a dešavanje nije dovoljno veselo da bi bio komedija. A u svakom slučaju, ni u jednom pogledu nije realistička drama.

Iako film ne mora da upada u neku određenu fioku da bi bio dobar, ovaj nedosledan melanž žanrova naprosto ostavlje gledaoca nezadovoljnim, i ne uspeva da bude podvljen čak ni relativno glatkim tokom filma, kao ni appealing rolama Anthony Edwardsa i Linde Fiorentino.

GOTCHA! je daleko od toga da je bio jedina prilika za ovu vrstu filma, međutim, zanimljivo kako nijedan teen spy film, iz osamdesetih, kao najpotentnije dekade teen filma nijse uspeo da bude potpuno zaokruženo iskustvo.

S druge strane, trebalo bi reprizirati par naslova poput IF LOOKS COULD KILL, koji se kao i GOTCHA! zapravo već pojavljivao na ovom topiku kada sam, čini mi se, pisao o STORMBREAKERu.

A ima beše i onaj sa Corey Haimom...

* * 1/2 / * * * *

MISSION IMPOSSIBLE: FALLOUT

FALLOUT je pripovedački i stilski produžetak ROGUE ANTIONa uprkos tome što ima veliki kapital Henry Cavilla u ulozi negativca. 2015. godine izašao je ROGUE NATION i bio žestoko zasenjen KINGSMANom i UNCLEom. Cavill je bio protagonista UNCLEa i šteta je što u FALLOUT za početak nije uveden kao Cruiseov naslednik već kao negativac. Iako u modernim serijalima, negativci nisu za jednokratnu upotrebu i umeju da se neočekivano vrate, Cavill je potrošen na pogrešan način.

S druge strane, Cruise u 55. godini sad već deluje pomalo bizarno. Njegovo nestarenje, a opet bez očiglednioh ožiljaka hirurških rezova deluje poprilično neprirodno, da ne kažem bizarno. To negde shvata i on, i pokušava da igra "svoje godine" ali telo ga izdaje jer paradkslano deluje vitalnije i mlađe nego što bi trebalo. Isto tako, Cruiseova fizička sprema je impresivna, i čini se da je MISSION IMPOSSIBLE serijal njegov način borbe sa krizom srednjih godina kroz neumerenu fizičku aktivnost.

Ovde se opet krećemo od set-piecea do set-piecea, ali su oni ovog puta toliko pretenciozni, i u postavci i u realizaciji da to zaista smeta. Imamo tuču ali sa velikim T, imamo jurnjavu ali sa velikim J, imamo poteru helikoptera sa velikim P, i sve tako. Neki od tih set-pieceova su vrhunski ali neki su poprilično podbacili.

McQuarrie ponovo režira dijaloške scene kao Paskaljević u pogledu kadriranja ali svakako sa bitno lošijom glumom. Ti mizansceni u kojima ljudi stoje i pričaju deluju potpuno parodično, više ni televizija tako ne izgleda, tamo ljudi barem hodaju kad razgovaraju.

Produkcioni dizajn je takođe vrlo oskudan. Scenografija je raskopšna ali izabrana i izgrađena bez ukusa, amorfna, klišeizirana, prazna za tako duge scene koje su u njoj smeštene. Isto važi i za kostim. Junaci su jednolično i neuverljivo obučeni, i retko kada sam sretao tako loše dizajniran film.

Scenario je u Marvelovom maniru modularan, ide se iz situacije u situaciju, bez mnogo namere da se pravi nekakva zaokružena celina na tom putu. Da li je FALLOUT najslabiji nastavak u serijalu ne znam, ali svakako da pokazuje dubok franchise fatigue, i samo sećanja na Cruiseove blokbastere još čini da se ovakvim radovima prilazi sa nekom vrstom radoznalosti.

* * / * * * *

EIGER SANCTION

Pogledao sam EIGER SANCTION, ortodoksnim pajkicevcima poznat i kao KAZNA NA PLANINI AJGER, zahvaljujuci big daddy gingeru koji je imao dovoljno energije da iskopa ovaj klasik.

Rec je o opskurnom filmu iz opusa Clinta Eastwooda u kome je on pokusao i nije uspeo da zapocne svoju bondovsku fransizu.

Ako izuzmemo WHERE EAGLES DARE, Eastwood nije imao mnogo srece u pokusajima da se bavi obavestajnim filmom (setimo se FIREFOX, recimo).

Medjutim, EIGER SANCTION je zanimljiv kao neka vrsta Eastwoodovog HUDSON HAWKa, velikog vanity projekta koji je u sebi sadrzao niz atipicnih elemenata za njegov opus, i proizveden u jednom evidentnom produkcionom grcu, a da se sve to posle ispostavilo kao bitan film u zvezdinom opusu.

Produkcioni grc se najpre oseca u tome sto je scenario pisalo nekoliko ljudi od kojih su Whitaker i Murphy stare akcione face a Hal Dresen je pisao MASH i niz drugih satiricnih tekstova, cime preuzima Daniel Watersovu ulogu u Silver-Willisovoj podeli duznosti iz HUDSON HAWKa. Otud se oseca da je jedna prilicno labava i linearna struktura rewriteovana u ironicnom, noir kljucu sa obiljem vrlo uspelih kalambura.

Kada tome dodamo tipicno misicavu Eastwoodvu reziju, ostaje zal sto film nije za nijansu mastovitiji kako bi zaista bio klasik.

Ovako je to vrlo dobar film, nepravedno zanemaren u jednom impresivnom opusu.

IF LOOKS COULD KILL

Ponovo sam pogledao IF LOOKS COULD KILL Williama Deara, courtesy of Ginger. Ovo mi je bio jedan od najdražih filmova kada sam bio dete, i moram priznati da mi je i sada savršeno legao.

Kada se pogleda ekipa koja ga je radila, od ključnih saradnika preživeo je samo Darren Star i to zahvaljujći kasnijem radu na televiziji. Zvezda Richard Grieco je nestao, William Dear je radio još neko vreme mainstream pa je nestao a Fred Dekker je postao kultna figura ali bez veće prilike da radi.

Ipak, sam IF LOOKS COULD KILL je odličan film. Reč je o pastišu superagentske mitologije na tragu Bonda (sasvim su očigledne paralele sa CASINO ROYALE, FROM RUSSIA WITH LOVE i GOLDFINGERom) spojenom sa tinejdžerskom komedijom.

IF LOOKS COULD KILL je dakle adolescentska verzija već rađenih, i vrlo uspešnih kombinovanja tipa CLOAK AND DAGGER. Ovakvi miksevi su rađeni i kasnije s tim što navedeni naslovi stoje među superiornijim.

Pre svega Dear se vrlo potrudio da mu činjenica da je reč o komediji ne smeta previše u akcionom domenu. IF LOOKS COULD KILL nije Bond film, ali su akcione scene sasvim kompetentne a u konkretnom slučaju završnog obračuna sa helikopterom koji pada čak i inovativne ako imamo u vidu da je film sniman 1991. godine.

Štaviše, Dear u nekim aspektima uspeva da se nadoveže na DIE HARD i da prevaziđe koncept pastiša, plasirajući i originalna i savremena rešenja.

U tom smislu, IF LOOKS COULD KILL iznenađuje fleševima ambicije.

Iz današnje vizure, naravno, količina 80s dizajna i muzike čini da sve dobije još jednu naročitu notu. U svakom slučaju mislim da bi bilo lepo kada bi IF LOOKS COULD KILL doživeo revival kao naslov koji ima određenu težinu. Nažalost, ne čini mi se da je to izvesno, između ostalog i zato što je još u vreme premijere bio flop.

* * * / * * * *

THE QUILLER MEMORANDUM

Pogledao sam THE QUILLER MEMORANDUM Michaela Richardsona.




Reč je o ekranizaciji romana Trevor Dudley Smitha, po scenariju Harolda Pintera, u režiji Michaela Andersona koji je tada bio u naponu snage. Čini mi se da je THE QUILLER MOMRANDUM jako uticao na Greengrassov BOURNE SUPREMACY, ne samo po upotrebi lokacije Berlina već i po završnici u kojoj se posle velikog fizičkog obračuna produži melodramsko razrešenje koje traje duže nego uobičajena koda.




Pinterova egzekucija Smithovog romana je sjajna. Dijalozi i situacije u kojima se razmenjuju informacije su teatralni taman na onaj način koji je vrlo pozitivno uticao na britanski film. Za razliku od špijunskih filmova tog doba u kome su dijaloške scene imale tendenciju da budu naporne i statične, Pinter i Anderson ih postavljaju u okolnosti koje osvežavaju te neizbežne iako često pogubne scene.




Suspense situacije su takođe maestralno rešene, sa odlično napisanim situacijama i Andersonovom realizacijom koja generiše suspense delimično ignorišući hitchcockov princip da gledalac zna više o junaka, ali sa dobro uspostavljenim konceptom preokreta za koji se oseća da čeka iza ugla i da samim tim junak mora da se pazi. Sama završnica je baš intenzivna.




Anderson je sasvim očigledno želeo da snimi film koji će publici pružiti nšto drugačije od onoga što su nudili filmovi o Bondu. Sličnim putem pošao je i Greengrass u svojim Bourne filmovima. U tom smislu, THE QUILLER MEMORANDUM se nameće kao jedan od najzanimljivijih špijunskih filmova šezdesetih.




Ono što je najvažniji Andersonov doprinos je činjenica da atmosfera neonacističke zavere u (tada) savremenom Berlinu i suspense funkcionišu i danas, iako je QUILLER MEMORANDUM kao uzor generalno obesmišljen brojnim epigonima.




U svakom slučaju, ovaj film i dan danas stoji kao primer respektabilnog oldtimerskog filmmakinga koji je istovremeno star i poučan i za današnje generacije.




* * * 1/2 / * * * *

OPERATION CROSSBOW

Reprizirao sam OPERATION CROSSBOW Michaela Andersona.




Reč je o jednom od kultnih WW2 trilera koji nažalost ne uspeva da odoli zubu vremena. Slično HEROES OF TELEMARKu, ovaj film u suštini prati više misija i stilski je neujednačen. Počinje kao špijunska intriga u kojoj paralelno pratimo nemački razvoj bespilotne bombe i britanski pokušaj da ih otkriju, zatim se pretvara u gotovo vodviljsku intrigu prilikom infiltracije agenata kod Nemaca i konačno zavšava se kao rutinska priča o uništenju nemačkog postrojenja iza neprijateljskih linija.




Ovi razni prilazi ne čine film raznovrsnijim već upravo razbijaju gledaočev fokus, a uprkos tome što su dobro realizovani pojedinačno, ne postoji nikakva vezanost za likove koja bi događajima dala težinu. Iako je film za svoje vreme vrlo spektakularan, on danas zaista ne može da drži pažnju na nivou tehničke senzacije, i tu se nedostaci likova ispostavljaju kao još očigledniji problem.




Ja inače jako volim Michael Andersona kao reditelja, i mislim da je jedan od najpotcenjenijih ljudi u istoriji filma. U tom smislu OPERATION CROSSBOW svakako spada među njegove značajnije projekte pošto uprkos tome što ne funkcioniše kao celina ima jako dobro i pažljivo realizovane segmente. U tehničkom smislu, iako povremeno ima ubacivanja dokumentarnih materijala, deluje kao jedan od ambicioznijih WW2 naslova svoje epohe.




Posebno zanimljiv touch je kenadamovsko scenografsko rešenje nemačke tajne fabrike. Upliv scenografskih rešenja koja su već tada a naročito kasnije krasila Bonda daju filmu naročito zanimljivu stilizaciju koja je retka unutar ovog žanra.




U svakom slučaju, OPERATION CROSSBOW je obavezna literatura za fanove žanra pošto uprkos nedostacima nudi dosta svežih rešenja. Isto tako, išao bi kao dobar double bill uz HEROES OF TELEMARK kao još jedan akcjaš o prečavanje Nemaca da dođu do detternt weapona.




* * * / * * * *

DEATH DIMENSION

Sinoć sam hteo da pogledam BURN AFTER READING. međutim, posle pet minuta sam shvatio da će mi biti potrebno previše energije kako bih ga svaladao te sam se latio Al Adamsonovog DEATH DIMENSIONa.

DEATH DIMENSION je opskuran exploitation film sa kraja sedamdesetih u kome igraju opiljci najvećih exploitation hitova te dekade. Glavnu ulogu igra Jim Kelly, crnac iz ENTER THE DRAGON, što se mene tiče, posle Jim Browna, najbolji blaxploitation glumac koji nažalost izuzev BLACK BELT JONESa nije uspeo da ima puno major naslova, zatim George Lazenby, jedan odličan Bond koji je nažalost snimio samo jedan film a posle otišao u Hong Kong da radi sa braćom Shaw, i konačno Harold Sakata, poznatiji kao Odd Job iz GOLDFINGERa, možda i najčuveniji henchman u seriji.

Kada se svemu tome doda da je film režirao Al Adamson (relativno skoro sam gledao i njegovu saradnju sa Kellyjem u filmu BLACK SAMURAI), reditelj sa dna exploitationkace, onda bi se moglo reći da je DEATH DIMENSION prijatno iznenađenje.

Sva akcija i zaplet su pali na Kellyjeva pleća, Lazenby je samo epizoda a čak se ni ne tuče sa Kellyjem već ga ubije Myron Bruce Le, jedan od bootleg dvojnika Bruce Leeja, s tim što je sama pogibija senzacionalna-Lazenby upada u bazen držeći se za strujni kabl.

S druge strane, bez šešira sa oštrim obodom Odd Job je samo još jedan rvač sa Havaja, tako da je njegova tuča sa Kellyjem prilično konvencionalna.

Međutim, pre toga Kelly ima sasvim dovoljno priika da pokaže svoje chop socky kvalitete a Adamson donosi dve začuđujuće spektakularne i sasvim solidne scene sa helikopterom i avionom.

U svakom slučaju, iako DEATH DIMENSION ne isporučuje clash između exploitation ikona koji se očekivao, stoji kao simpatična B-podukcija s kraja sedamdesetih.

* * / * * * *

BILLION DOLLAR BRAIN

Pogledao sam BILLION DOLLAR BRAIN Kena Russella. Ovo je film iz serijala o tajnom agentu Harry Palmeru, o kome je pisao Len Deighton. U kanonskoj fazi, snimljena su tri filma o njemu, a pored Russella režirali su Sidney J. Furie i Guy Hamilton.

Kasnije su snimljena i dva DTV nastavka u kojima je igrao Caine.

BILLION DOLLAR BRAIN je svakako najbolji u seriji. Tokom šezdesetih vrlo često su avangardni filmmejkeri radili špijunske filmove. Već sam pominjao QUILLER MEMORANDUM koji je pisao Harold Pinter i koji vrca od off the wall rešenja.

Međutim, kao reditelj, Russell dovodi celu art priču do totalnog ekscesa. BILLION DOLLAR BRAIN je više Russellov film nego što je klasičan repertoarski naslov. Unutar samih scena na nivou mizanscena, Russell je potpuno raspojasan, u celu priču ubacuje dosta arty slapsticka, ali isto tako svojim vrlo zanimljivim kadriranjem oplemenjuje neke od tipičnih situacija iz ove vrste filmova.

Ukoliko ponekad zamišljamo, kako bi recimo izgledao neki Bond film kada bi ga radio neko tipa Kuste u najboljoj formi, onda je BILLION DOLLAR BRAIN odgovor na to pitanje.

Ono što je još luđe jeste da BILLION DOLLAR BRAIN koliko god ekscentričan jeste zapravo jedan od politički najinteresantnijih filmova u svom žanru. Naime, negativac u ovom filmu je američki penzinoisani general koji je postao naftni magnat i sada pokušava da sruši SSSR tako što će izazvati secesiju Letonije, uz pomoć tamošnjih disidenata od kojih su neki, međutim, ranije bili simpatizeri nacista.

Zvuči poznato?

Tokom Palmerovog susreta sa svojim ruskim kolegom, ovaj mu kaže "Možda želiš da nam neko uništi državu, ali ne želiš da to bude neka banda..." Za razliku od nekih zapadnih vlada kasnije, Harry Palmer se složio sa dežmekastim Sovjetom, i stao je na put ratnom pohodu teksaškog naftnog magnata.

Stoga, kao što su neki autorski filmovi Kena Russella istali večito aktuelni, tako se čini da je imao tu sreću da mu i film, koji bi se mogao smatrati "tezgom" bude aktuelan i dan-danas, i da se jedna hiperstilizovana vizija ispunila u stranosti.

* * * / * * * *

THE ASSASSINATION BUREAU

Potpuno neočekivano naišao sam na film THE ASSASSINATION BUREAU Basila Deardena, prekaljenog žanrovskog reditelja koji je u svom bogatom opusu potpisao i neke značajne filmove, ali se ne može u punoj meri smatrati klasikom.

Ovaj film se može smatrati izvorom iz koga su napravljeni Millarov a još više Bekmambetovljev WANTED. Štaviše, prvih 20 minuta ovoga filma su suštinski osnov filma WANTED, čak i izvesni elementi scenografije pored sličnosti u priči povezuju ove naslove. Čudno je da na neki način ako već nisu potpisali Jack Londona kao pisca po čijem je delu nastao film, barem scenaristu Michaela Relpha nisu potpisali na Bekmambetovljevom filmu. Uostalom, ova sličnost između WANTEDa i ASSASSINATION BUREAU ne samo da je ogromna nego je primećena i ranije kod onih koji su pre WANTEDa gledali ovaj film.

Ono što je posebna draž jeste to što se postmoderni pristup svojstven savremenom stripu ne završava samo na tome da je WANTED aproprorao segmente ASSASSINATION BUREAUa već i po tome što je sam ovaj film sklon tome da se poigrava istorijom i tradicionalnim književnim prikazima određenih lokacija i ličnosti.

Film govori o tajnoj organizaciji Assassination Bureau Ltd. koja se bavi ubianjem ljudi po narudžbi, i za novac, ali pod uslovom da naručilac može da obrazloži zašto da žrtva zaslužuje da umre. Londonska novinarka početkom XX veka, odnosno pred WW1 istražuje tu priču i sama odlučuje da naruči ubistvo. Kada konačno ode u Biro, tamo upoznaje trenutnog šefa Biroa, potomka ruskog emigranta koji je osnovao tu kuću i od njega naručuje njegovo vlastito ubistvo pod optužbom da je naručivao i izvršvao ubistva drugih ljudi. On prihvata narudžbu vlastitog ubistva jer i sam smatra da je Biro izneverio svoju izvornu funkciju i poziva svoje saradnike iz upravnog odbora da ga likvidiraju, u protivnom oni sami će biti likvidirani. Međutim, jedan od njih ima svoj veći plan-planira da ubije celu Evropu i da započne Veliki rat.

Oliver Reed igra Ivana Dragomirova, ruskog potomka koga je otac odgajio da ga nasledi (senka WANTEDa ali i BALKANSKIH PRAVILA ) dok Diana Rigg igra novinarku. Ovaj par je fenomenalan. Moram priznati da su meni i Oliver i Diana među dražim glumcima. Diana naravno zbog Emme Peel a Oliver zbog BROODa (premda znam da je to dosta neobičan film kako bi ikoga zavoleo kao zvezdu ali eto, ja i Kurta Russella pre svega volim zbog USED CARS). Njih dvoje su ekstremno harizmatični, i energični, prava je šteta videti koliki potencijal je Reed potom popio i srozao se do projekata koji su bili ispod njegovog nivoa. Što se Diane tiče, ona ne samo da je šarmantna već u ovom filmu gotovo da uspeva da me ubedi u priče starih filmofila kako su stare dive koje su manje pokazivale bile senzualnije od današnjih, raspoloženih na sve.

Negativce takođe igra vrhunska ekipa. predvode ih Telly Savalas i Curt Jurgens, draga imena iz te epohe. Svi sem Reeda iz ove postave su pre ili kasnije overili Bonda. Sam Basil ga nije overio ali što se tiče ovog filma, po rediteljskom umeću koje je pokazao, sigurno je imao predispozicije i da snimi neki film u toj seriji.

Dearden je vrlo dinamično inscenirao priču smeštenu na početak veka, sa odličnim tempom, kadriranjem i glumačkom igrom koji su podržani maštovitom scenografijom koja takođe dosta podseća na strip i odmiče se od istorijske preciznosti ka nekoj vrsti vrlo funkcionalne stilizacije. Dearden je sasvim dorastao Relphovom scenariju koji je maštovito razvio Londonovu premisu, i odlično je održao ravnotežu između akcije i komedije.

* * * * / * * * *

THE MAN FROM HONG KONG

Reprizirao sam THE MAN FROM HONG KONG Brian Trenchard-Smitha, jedan od ključnih Ozploitation naslova koji je pozbnat kao jedna od tri saradnje Goldn Harvetsa sa George Lazenbyjem kog su stari HK eksploatatori ščepali čim je postao bivši Bond. Kada im je propao film u kome je trebalo da se sastave Bruce Lee, Street Fighter i Bond, Lazenby je snimio filmove za njih od kojih se kao najznačajniji nametnuo THE MAN FROM HONG KONG.

Ključni problem ovog filma svakako je uprcvo to što Lazenby više nije iskorišćen u akcionom smislu. Iako Lazenby nije lik koji preza od akcije, čak naprotiv, njegov kriminalni mastermind ima sklonost da uprlja ruke i da se potuče i to dosta muški. Pa ipak, čini se da je taj lik nedovoljno organski umešan u radnju.

Doduše, verovatno da je taj nedostatak proistekao i iz toga što je leading man bio Jimmy Wang Yu koji je danas gotovo zaboravljen HK glumac ali je tada bio zvezda u usponu. Otud od značajnih HK faca u filmu se jedino pojavljuje tada maltene golobradi Sammo Hung Kam Bo kao jedan sitni kurir i kao koreograf kung fu akcije.

Međutim, ono što je zapravo ključni adut Trenchard-Smitha jeste odnos prema akciji. Ne samo da sa Russel Boydom, čovekom koji je slikao Weirove klasike, nudi jako visok nivo egzekucije, sa osvežavajućim rešenjima u prikazivanju kaskaderskih akrobacija, sudara i sl. već u određenom smislu nudi specifična rešenja na nivou ritma i pruža akcione scene u jednom produženom, integralnom trajanju i dopušta im da u potpunosti pričaju priču.

Otud ovaj film u određenom smislu zaista uspeva da se nadoveže na najveće majstore 70s akcije, recimo najpre na Douglas Hickoxa u solidnim paraglajderskim scenama i na njegov SKY RIDERS ali i na mnoge druge reditelje.

S druge strane, Trenchard-Smithovi savremenici su znatno bolje vladali priču i njegove scene između akcionih set-pieceova zapravo više spadaju u domen nekog gotovo parodično swaggeringa nego bilo kakve vrste drame. Ipak, ako se sagleda kao celina, THE MAN FROM HONG KONG je najbolji u onim delovima koji su značajni za tu vrstu filma, i dan-danas je jasno zašto je ovo bitan Ozploitation naslov.

* * * / * * * *

MISSION IMPOSSIBLE: GHOST PROTOCOL

Brad Bird je konačno debitovao sa igranim filmom. To nije njegov film o zemljotresu 1906 koji je dugo očekivan već četvrti MISSION IMPOSSIBLE koji je posle De Palminog daleko najbolji u serijalu i poslužo je kao odličan poligon da nam pokaže po čemu se to Brad Bird izdvaja od drugih reditelja. Rad u serijalima ponekad podseća na sportsko takmičenja na kome nastupaju nacionalni timovi i onda se gleda kako koji ljudi u zavisnoti od svoje fizičke građe i mentaliteta pristupaju istom problemu. Bird unosi u svoj MI film pre svega pažljivo orkestriranu inscenaciju akcionih prizora i uopšte svih situacija na jednom čisto grafičkom nivou. U pojedinim situacijama on komponuje kadrove kao crteže u animiranom filmu i film je vrlo precizan po čemu Bird recimo dosta podseća na igrane filmove Franka Tashlina i Dušana Vukotića. Mehaničnost takvog rediteljskotg postupka do koje često dolazi, i izvesno odsustvo spontanosti do kog u takvim situacijama može doći, Bird nadoknađuje smislom za vizuelni, u ovom slučaju fizički humor koji je vrlo animatorski po svom pristupu.

Scenario koji su napisali Nemec i Applebaum ima mentalitet jako dobre akcione igre baziranhe na filmskoj franšizi. U pojedinim scenama osećao sam se kao da igram neku Bond igru tipa EVERYTHING OR NOTHING. Kao i kod Paul WS Andersona stvari su postavljene gejmerski, jasan je zadatak i šta treba da se uradi kako bi se postigao. Kod Andersona posle postavljanja zadatka sledi egzekucija, a kod Birda je egzekucija obogaćena smislom za humor i taj smisao za humor je upravo ono što nedostaje igrama. S jedne strane, scena upada u Kremlj sadži između ostalog i daljinski upravljan alončić kojim se ubacuje neki aparat kroz rešetke. Nemali broj puta smo imali posla s tim u igrama a u poteri kroz peščanu oluju u Dubaiju koja jako podseća na jedan nivo iz pomenute EVERYTHING OR NOTHING imamo situaciju da na mapi svog smartphonea, Hunt traži cilj koji ne vidi a na ekranu se očitava ikonicama koje su svojstvene igrama.

E sad, ono gde GHOST PROTOCOL nije igra jeste Birdov humor. Taman kada uspostavi mehaniku upotrebe gedžeta u pojedinim situacijama, oni počinju da otkazuju, i vrlo često se junak ne dočeka na način na koji je mislio. To j naročito izraženo u završnoj sekvenci one on one obračuna sa negativcem u mumbajskoj garaži koja je ingeniozna. Postavka je gejmerska - oni se biju na liftovima za spuštanje kola koje se mimoilaze ali kofer oko koga se otimaju ima kretanje kao u Pixarovom animiranom filmu i ova scena je po svojoj čistoj fuziji humora i fizičke akcije antologijska i u ravni klasika iz vremena nemog filma.

Isto tako i penjanje po soliteru je spektakularno, i potera u pustinjskoj oluji, i svaka od tih scena je zaista izvrsna.

Međutim, kada nije uvučen u ono po čemu pretenduje da se izdvoji, Bird je osvežavajuće old school, vrlo jednostavan u svom postupku, i može se pohvaliti time da vrlo solidno rukovodi glumcima. GHOST PROTOCOL nije glumački previše zahtevan film i u podeli su znalci, ali Bird ih vodi bez greške, solidno i precizno iako se lako moglo skliznuti u solističke arije.

Ono što me je malo zbunilo jeste odnos Tom Cruisea premma ovoj pojavi Ethan Hunta. U pojedinim scenama on se ponaša kao domaćin ostatku podele i kao da sebe namerno gura u drugi plan. Naravno, ključne sekvence su njegove ali ukupan utisak je da GHOST PROTOCOL od svih nastavaka najviše ostavlja utisak da je IMF zapravo tim sa autonomnim članovima.

Očigledno je da se Jeremy Renner priprema da peuzme mesto headlinera u serijalu, i to je u redu, ovde on nagoveštava veliki potencijal kao akcioni heroj sa ozbiljnim glumačkim potencijalom.

Za nas je zanimljivo to da se Srbi dosta pominju kao vinovnici događaja između dva filma i očigledno je njihova uloga bila blagotvorna čim je posle trećeg nastao GHOST PROTOCOL. Iz "regiona" je još prisutan i Zagreb kao lokacija gde su Srbi imali posla sa Huntom i Goran Navojec koji se maltene pojavi kao prvo lice u filmu u sceni bekstva iz ruskog zatvora. Navojec je inače trenutno prisutan u našim bioskopima sa PARADOM u kojoj igra "Roka", nažalost ne način koji bi obradovao Mehmeta i mene.

U svakom slučaju, GHOST PROTOCOL je classy ekstravagancija. Prvi MI je doneo nešto retro svežine u svoje vreme, četvrti donosi jedan svež rediteljski postupak.

* * * 1/2 / * * * *