THE ROAD TO HONG KONG

Norman Panama režirao je poslednji film u ROAD serijalu koji je izašao 1962. godine, posle duže pauze.

Reč je o filmu THE ROAD TO HONG KONG u kom se Bob Hope i Bing Crosby upliću u špijunsku intrigu na Dalekom Istoku.

Uprkos tome što je film producirala ista kuća kao i Jamesa Bonda, i priča ima u sebi elemente koji će sa Bondom postati osnov blokbastera tog a i svakog drugog doba, a to je špijunska intriga sa velikim planom da se ovlada svetom iza kog stoji neki megaloman, ovaj film zapravo nema veze sa Flemingom i celom tom franšizom jer je izašao pre DR NOa.

Film je doduše sniman u Britaniji, u Sheppertonu i uvek postoji mogućnost da se naslućivalo koja moda sledi u bioskopskom filmu.

Elem, Hope i Crosby ovde sarađuju sa Joan Collins koja sveža i u punoj formi i Robertom Morleyem koji je odličan kao flegmatični megaloman negativac.

Humor je starinski, kakav smo i navikli da nam oni pružaju.

Ipak, ako bismo se držali teme egzotične parodije na špijunski film sa elementom putovanja u kosmos, istakao bih da je Bob Hope snimio superiornu verziju toga kasnije u filmu CALL ME BWANA Gordona Douglasa.

Međutim, ovaj film je prosto baziran na jednoj razgaženoj rutini, raznim formama probijanja "četvrtog zida" i svemu što uz to ide, i uz konvenciju snimanja svega u studiju, vrlo je korektan.

Ako bih želeo ovaj tip komedije na ovu temu, birao bih pomenuti Douglasov film, ali nećete pogrešiti gledajuči i ovaj.

Razne slavne ličnosti imaju cameo uloge ali dve najjače su ostavljene za Chairmana i Dina.

* * * / * * * *

ONCE UPON A SPY

ONCE UPON A SPY je bio pilot za seriju koja nije zaživela i onda nam je ostao televizijski film.

Jedan od autora je legendarni Jimmy Sangster, a režirao je Ivan Nagy, plaćenik koji je kasnije ne samo radio pornografiju već bio i protagonista afere Heidi Fleiss kao njen saučesnik.

Ted Danson igra kompjuteraša kog zapošljava NASA ali silom prilika sa tajnom agenticom mora da izađe na teren i pronađe ukradeni superkompjuter svog mentora.

Ispostavlja se da iza svega stoji negativac u kolicima kog igra Christopher Lee, sa sve zrakom koji može da minijaturizuje ljude i mašine, i specijalnim gedžetima, kod kojih doduše ne zaostaje ni agentica poslana da ga ulovi.

Ima nekih simpatičnih dizajnerskih rešenja. Ted Danson je perspektivan atipični akcioni junak carygrantovskog tipa. Međutim, ono što je Sangster napisao i ono što je Nagy režirao, nažalost ne dobacuju dovoljno daleko ni u jednom pogledu, pa ne čudi da ni serija iz ovoga nije zaživela, iako je svakako u Dansonu imala perspektivnog glumca

ARGYLLE

Matthew Vaughn je KINGSMANom umnogome pružio ono što je nedostajalo Bondu u Craigovoj eri i podsetio na to kako bi agent 007 mogao da izgleda. U određenom smislu, neku drugu dimenziju toga dao je i u svom superherojskom masterpisu FIRST CLASS i generalno je zaista posvetio špijunskom filmu, crossoverujući iz stripa proteklih deset godina svoje karijere.

Sve do Vaughnove produkcije ROCKETMAN Dextera Fletchera sa kojim je prethodno već uspešno uoblićio i EDDIE THE EAGLE, kuća Marv je zaista bila praktično nepogrešiva. Otkrivala je nove talente poput Tarona Egertona i gajila ih, nalazila kvalitet u Millarovim stripovima i izvlačila vrhunske istinite priče, ali onda od trećeg KINGSMANa pa potom sa TETRISom kreće pad.

ARGYLLE je bio Appleova produkcija od 200ak miliona dolara koju je Universal pustio u bioskope u sporoj sezoni i film je imao tu satisfakciju da bude prvi na box officeu kada niko nije išao da gleda filmove, ali je to bio promašaj kolosalnih razmera ako gledamo koliko je novca "vraćeno sa blagajni".

Naravno, Apple pravi filmove za sebe, ne za bioskop, ali ARGYLLE je ona vrsta promašaja koja bi dovodila do smena u studiju i pitanje je da li je svojom zaradom pokrio trošak distribucije.

Nažalost, razlozi za to leže u samom filmu koji nije uspeo. Ono što mu se ne može osporiti jeste da Vaughn ovde zaista čini sve da napravi nešto "posebno". Ovo je sve sem nekog rutinskog strimerskog naslova koji ponavlja već poznate obrasce iz bioskopske produkcije. Naprotiv. ovde je Vaughn želeo da napravi jedan meta-špijunski akcijaš ali Jason Fuchs kao scenarista nije uspeo da smisli dovoljno inteligentan predložak.

Postoji roman Elly Conway ARGYLLE koji je u suštini merch koji prati film, jedan straight špijunac napisan pod pseudonimom koji je "kao" običan roman o tom junaku. A film je metafikcija u kojoj je glavna junakinja književnica koja piše o Argylleu i onda biva uvučena u špijunski zaplet i suočava se sa time da možda njene fikcije nisu izmišljene već su sećanja na nešto itd.

Dakle, ovde imamo spisateljicu bondovskog romana koja se nađe u bourneovskoj situaciji, sve to izvodi reditelj u kingsmaničnom maniru, ali ono što nedostaje jeste ubeđenje i inteligentna rešenja.

Ceo metafikcijski deo je prosto mehanički. Nema suštinskog nekog prepoznavanja nijansi. Ovo je film o špijunskim romanima i špijunaži koji tom svetu prilazi na jedan generic način, bez onog dubinskog poznavanja žanra koje je Vaughn pokazivao u ranijim pokušajima, naročito FIRST CLASSu i prvom KINGSMANu. Ovo je mogao biti film i o spisateljici romantičnih romana, i kuvara, potpuno je svejedno.

Kad se na to doda da je ono što gledamo kao fikciju u njenom romanu namerno prenaglašeno i naivno, i prazno, kao recimo u uvodu, i da je nedovoljno duhovito, a traje skoro deset minuta, onda otprilike naslućujemo problem filma.

Naime, i sam film je nekako čudno "šupalj", trom, nedovoljno se razlikuje u onome što je treš fikcija i realnost, kako priča odmiče ti "polovi" se približavaju sa tom razlikom što Vaughn u završnici ulazi u stilski ubedljiviju realizaciju slične vrste persiflaže.

Međutim, kad Vaughn počne da pravi nešto što liči na njega, i to ne samo da je too little too late već bi se moglo reći da je bajato i naprosto već viđeno u KINGSMANu samo je tad bilo sveže i neuporedivo bolje.

Film traje neumerenih 140 minuta bez ikakvog razloga izuzev što eto blokbasteri danas toliko traju. Taj obim filma u spoju sa utiskom da Vaughn prosto nema više šta da nam kaže na ovu temu, čini da ARGYLLE deluje još promašenije.

Bryce Dallas Howard je promašaj u glavnoj ulozi spisateljice jer naprosto ne uspeva da se izbori sa materijalom. Njena junakinja nikada istinski ne doživi transformaciju uprkos transformacijama koje doživljava kroz razne melodramske preokrete. Ne kažem da problem možda nije i u scenariju ali Bryce naprosto nije uspela da iz ovoga izvuče lik koji bih rado gledao toliko dugo.

Sam Rockwell iako karakterni glumac može da izvuče personality acting kad treba i on iako je jednodimenzionalan lik, barem je simpatičan za praćenje. Ostali u suštini nisu vredni pomena, naročito Sam Jackson i Bryan Cranston koji su dobili najmanje maštovite likove i ambijente za igru.

Vaughn je u filmu ARGYLLE hteo da se ponovi a opet malo i da uči druge kako se pravi film. To čini ovaj promašaj još gorčim. Ali, opet s druge strane, ovo je 140 minuta Vaughnovog filma od 200ak miliona. Dakle, tu uvek ima šta da se vidi.

Osećaj promašenosti svakako proističe iz toga što izgleda kao da je Vaughn ovde želeo da apsolvira bondovski film, da ga toliko prevaziđe da mora biti meta, da bi na kraju ostao iznova prepakujući best of momente iz KINGSMANa.

ARGYLLE je skupa škola i za Apple i za Vaughna. Nadajmo se da će dati dobre đake.

* * / * * * *

MADAME SIM

Barry Shear nije mnogo pisao ali jeste bio kreator ovog pilota koji nije usvojen ali je u Americi prikazan kao TV film nedelje a van SAD išao u bioskope.

Međutim, ovaj televizijski film on nije režirao. Taj posao je obavio David Greene, reditelj za kog sam se zainteresovao posle filma SEBASTIAN.

Ovog puta Greene se kreće klasičnijim bondovskim stazama. Robert Wagner igra rogue secret agenta kome po uzoru na američke private dickove nije ni do čega ali protiv svoje volje biva uvučen u zaveru nekih bizarnih high tech negativaca koje predvodi naslovna Madame Sim, ženska verzija Fu Manchua koju igra Bette Davis.

Ponovo je Greeneova inscenacija stylish i otvaranje u parku je u najboljem duhu tadašnjih para-Bond filmova u pogledu spoja špijunske intrige i psihodeličnog humora.

U središnjem delu, kada Madame Sim krene da kuva svoj plan sa otmicom Polaris podmornice, stvar ulazi u određenu repetitivnost i ne eskalira dovoljno u pogledu akcije, ali Greene je i dalje neprekidno stylish i to mu se ne može poreći.

Po ovome što sam video deluje da je Wagnerov lik trebalo da bude nešto kao Bond a Bette Davis nešto kao Moriarty i da bi taj rivalitet trajao kroz celu seriju. Sa ovakvom ekipom je to bilo održivo.

Nema sumnje da sam gledao bolje televizijske filmove u ovoj epohi, ali isto tako Greene je bez sumnje postigao pravi film look i evocirao utisak zanimljivog filma u svom kadriranju.

TENET

Postoje oni čarobni trenuci u jugoslovenskom fudbalu kada neki igrač krene u dribling i čuvar zaista ne može da se snađe i ne zna gde je pošao, ali to ne zna ni sam dribler. E taj magični trenutak je Christopher Nolan uspeo da zarobi i produži na dva i po sata u svom novom filmu TENET.

Poput šibicara koji se toliko zaneo da ne zna više ni on sam gde je kuglica, Nolan u ovom filmu igra jednu od svojih partija u kojima obično - kao kod vrsnog šibicara - kuglice ni nema.

TENET je razočarao Nolanove fanove ali je odabrao sve nas koji to nismo jer je ovo krenulo kao pokušaj pametnog filma za glupe ljude, formata u kome se ovaj autor afirmisao i obogatio a završio je kao jedna salata od jako zanimljivih scena koje ni policija ne može da razjasni, ali koje ostaju povezane nekom opštom idejom i smerom u kom se kreće priča.

Nolanovi fanovi nisu dobili svoju porciju high concepta koji im je otvorio vidike, jednim delom jer se Nolan toliko zaneo da je izgleda malo i samom sebi otvarao vidike tokom ovog filma. Međutim, ono što jesmo dobili je divlja nekontrolisana globtroterska parafraza Bonda, bitno energičnije izvedena u inscenacijskom i rediteljskom pogledu od Nolanovih dosadašnjih radova, sa nekoliko kapitalnih scena koje treba videti.

Palindromi, momenti iz žanra “Ana voli Milovana” ali i tipičan Nolanovski “idi mi dođi mi” su na delu. Glumačka ekipa je jaka na svim mestima a Denzelov sin u glavnoj ulozi pokazuje svest da svaki dinar mora da se zaradi. Elizabeth Debicki je sjajna, Kenneth Branagh se ponaša kao da mu nije dosadilo što Xti put igra ruskog negativca a Robert Pattinson donosi neku zanimljivu debonair atmosferu britanskog agenta koji više deluje kao OUR MAN IN PANAMA nego Bond.

Ključne Nolanove inovacije u odnosu na Bond formulu su vezane za unutrašnji život megalomana negativca. Branagh igra junaka koji je delom tipičan Bond-negativac iz udžbenika, sa sve nezadovoljnom ženom koja neće sina Bajazita već Obilić junaka, ali u svemu tome se snalazi na zanimljiviji način jer se cela stvar igra sa više ubeđenja.

Glavni junak je bondovska figura koja prolazi kroz proces sazrevanja, dokazivanja, suočavanja sa zadatkom od kog zavisi sudbina sveta gde prema toj temi ime nekakav dublji odnos, ali ne predubok, no ipak jači od “još jednog dana na poslu” agenta 007.

Konačno, taj psihodelični momenat iz filmova o Bondu, taj momenat izmenjene percepcije realnosti itd. ovde dolazi do većeg izražaja. U tom smislu, osetan je kontinuitet psihodelije iz 60s i 70s bondolikih filmova gde su prvo sami filmovi o agentu 007 imali oniričke figure negativaca, neke često arhetipske situacije iz snova u svom imaginariju, a zašto ne reći i same kenadamovske scenografije su delovale kao prostori iz podsvesti.

Setimo se da je lično Ken Russell režirao filma BILLION DOLLAR BRAIN sa Harry Palmerom, Caineovim bondovskim junakom a da je Pinter pisao QUILLER MEMORANDUM. Dakle, realizam već preko pola veka ne živi u špijunskom filmu ali mu se povremeno vraća i to ne nužno u formi visokooktanskog akcionog eksapizma.

U TENETu se dešava upravo to - priča o uništenju sveta pod okriljem novog Hladnog rata, mistifikovana do krajnje granice i dignuta na metafizički nivo gde samim tim zakoni mehanike ustupaju mesto kvantnim.

U tom pogledu, ako izuzmemo zaista vrlo malo Nolanovog fušerenja (primer je scena na kraju koja je negde da nivou srpskih serija) ovo je maštovit i energičan film. Nolan ima taj nerv reditelja emisije iz kulture na RTSu koji stavi vazu u kadar da se zna da se priča o nečemu važnom, pa tako i ovde, svemu je data doza elitizma i prestiža, kako bi se upakovao treš u sve to.

Nekoliko scena su kako rekoh antologijske, naročito ona uvrnuta borba u magacinu u Oslu a neke scene su bizarne u postpuku ali efektne.

Recimo primer klasičnog nolanizma koji se slučajno ispostavio kao uspešan je završni obračun u sovjetskom zabranjenom gradu gde imamo desant junaka pod maskama u istovetnim uniformama, među kojima su i trojica protagonista - takođe pod maskama i u uniformama. To naravno zvuči kao moronska greška kada se prepriča, obično se junaci malo diferenciraju, ali kod Nolana ne. Međutim takav faul ovde deluje sveže i još više odmiče film od konvencije.

Problem sa fazom kada film totalno zaluta jeste u tome što se povremeno oseća da Nolan ima potrebu da ga nekako vrati na kolosek i da publika uhvati priključak. Međutim, ovaj film ne pati od strukture kompjuterske igre kao INCEPTION gde posle svakog nivoa imamo tutorial. Naprotiv, ovde imamo tutorial koji je bitno reduciran što znači da je u nekom trenutku i sam Nolan shvatio da se publika ne može vratiti punom razumevanju zbivanja. Da je bio opušteniji ne bi bilo ni ovih infodumpova i to bi svakako osetno približilo film statusu remek-dela. 

Warner je precenio TENET i njegovu moć da vrati publiku u bioskope. Nolanov kult evidentno jeste dovoljno jak da privuče publiku da rizikuje život u bioskopima ali očigledno nije uspeo da napravi dovoljnu trakciju u bioskopima. Međutim, ako je za utehu ono što je ponuženo publici jeste film koji je atipičan, sa snažnim autorskim pečatom, upravo u domenu kršenja konvencija, a opet i sa fizionomijom blokbastera. Evidentno ovo nije film koji je obavio posao ali ima poetske pravde u tome što je to baš sa ovim filmom pokušano i što to nije bio neki bezličan blokbaster.

Ako INCEPTION nije bio dovoljan showcase za Nolana u pokušaju da snimi Bonda, i jasan znak da ga on može uvesti u 21. vek onda TENET svakako jeste.

* * * 1/2 / * * * *

I SPY RETURNS

I SPY RETURNS Jerry Londonda snimljen 1994. godine, dobrih četvrt veka posle serije I SPY koja je išla tri sezone i na komičan način prikazivala zgode dvojice američkih špujuna koji su globtrotovali i rešavali slučajeve prerušeni u teniski dubl.

Ova ekipa je posebnog značaja za mene jer su to bili Bill Cosby i Robert Culp koji su kasnije igrali u filmu HICKEY AND BOGGS koji doduše nema nikakve veze sa serijom I SPY po žanru a tek periferno po nekim članovima ekipe.

Elem, I SPY RETURNS je nažalost prilično loš reunion u kom Culp i Cosby nemaju sa čim da rade a ni iskusni Jerry London ne uspeva da u sve unese nimalo ozbiljnog kvaliteta.

Scene u Americi su jako slabo urađene a dešavanja u Beču nažalost ne uspevaju da iskoriste evropske lokacije. Akcija je slaba, komedija je neuspela, sve je nažalost veoma slabo.

THE BOURNE LEGACY

Pogledao sam THE BOURNE LEGACY Tony Gilroya. U ovom filmu, celu priču preuzimaju novi ljudi - scenarista serijala Tony Gilroy preuzima režiju od Greengrassa a Jeremy Renner sa svojim junakom Aaronom preuzima poziciju glavnog junaka. THE BOURNE LEGACY se dešava u isto vreme kada i THE BOURNE ULTIMATUM, tako da bi bilo dobro pre gledanja odnoviti Greengrassov film, premda može da se isprati i bez toga. Jedna od stvari koje su mi najviše smetale u ULTIMATUMu bilo je to što film nije mogao da se razume bez gledanja SUPREMACYja. LEGACY u principu može da se pogleda i bez gledanja ranijih delova jer Gilroy je dosta jasno postavio priču i novi junak je uveden.

I Gilroy i Renner pokazuju da su dorasli zadatku i obojica su različiti u odnosu na Greengrassa i Damona. Gilroy bazira film na snažnim dramskim scenama, ne beži od dijaloga i cerebralnijih razmena, ali kad se lati akcije to je sve na visokom nivou i tradicionalno se završava velikom poterom, ovog puta na ulicama Manile. Gilroyev film je iznenađujuće bliži drami nego akciji, ali sada ima i podelu, negativce koje igraju Edward Norton i Stacy Keach koji to mogu da isprate.

Renner je drugačiji od Damona, njegov junak nije tako hladan i sofisticiran, glumac unosi snažnu blue collar dimenziju, i emituje više nesigurnosti.

Akcija je izvanredna. Pomoćnik je kao i u ranijim filmovima bio Dan Bradley, ali je koncept kadriranja nešto konzervativniji nego kada je film slikao Oliver Wood pošto je DP Robert Elswitt koji je slikao neke dobre akcione trilere ali nije specijalista za taj žanr, u osnovi.

Ako je serijal filmova o Bourneu mogao da se definiše taglineom KO NEMA U GLAVI IMA U NOGAMA, LEGACY je nešto drugačiji, mada je opet dovoljno isti da zadovolji fanove. U sebi sadrži i neka neobična rešenja na nivou strukture kakva su imali SUPREMACY i ULTIMATUM. Ipak, po autonomiji celine bliži je IDENTITYju nego SUPREMACYju. S druge strane, nije onoliko groundbreaking kao što je bio SUPREMACY. Ipak, ohrabruje činjenica da četvrti film u nekom serijalu nudi dosta intrigantnih i svežih elemenata.

* * * / * * * *

HOBBS & SHAW

HOBBS & SHAW Davida Leitcha je spin-off serijala FAST & FURIOUS u kome na jedan čudan način sama franšiza odlučuje da se potpuno odvoji od onoga što je dovelo do njene reafirmacije. Naime, FAST & FURIOUS je uspela da doživi revival tako što je plasirala evidentno old school koncept akcione extravaganze, sa automobilima i drugim motornim vozilima na tržište koje bilo zasićeno SF derivatima akcije i superherojskim filmom.

Međutim, HOBBS & SHAW iako je imao predispozicije da bude razvijanje "zdravog tkiva" franšize, dva najzanimljivija glumca sa najautentičnijim akcionim vajbom, i reditelja kome je akcija osnovna vokacija, pretvorio se bukvalno u superherojski film.

Uz redovnog scenaristu serijala Chrisa Morgana, kao pisac se pojavljuje i Drew Pearce koji je doneo EXTREMIS storyline u Shaneovog IRON MANa, i ovde se praktično ponovo bavi EXTREMISom u formi eliksira koji čini negativca kog igra Idris Elba. Naime, Idris igra negativca koji je polumehanizovani polu bio-unapređeni super-čovek sa evidentnim nadljudskim moćima i pripadajućim kostimom.

Dakle, FAST & FURIOUS koji je bio relaksacija od zamora superherojima sada donosi film koji je zapravo superherojska varijacija na temu sa dva najpotentnija lika iz serijala. Kao što su oskarovke Charlize Theron i Helen Mirren dosta negližozno tretirane u serijalu ranije, ovde Ryan Reynolds dobija prošireni cameo kao Rockov budući saborac u filmu RED NOTICE a Kevin Hart jedan manji, kao njegov prošli iz buddy filma CENTRAL INTELLIGENCE kao i reboota JUMANJIja.

Sama akcija je sporadično zaista vrhunska. Finale je usiljeno, i cartoonish na loš način, ali kad je akcija potentna i kad se Leitch bavi onim što zna, a to su pre svega tuče i surov stuntwork u automobilskim sceanama onda HOBBS & SHAW dobacuje do onih dementnih vrhunaca serijala.

Međutim, banter je jednoličan i stupidan, a finale nas podseća na sve ono od čega smo umorni u savremenom Holivudu. Nažalost, čini mi se da je ideja Hobbs & Shaw spin-offa bila pogrešno shvaćena, pa samim tim face poput Ryan Reynoldsa i Eize Gonzales deluju protraćeno.

Ni otvaranje filma nije stratosfersko ali je dovoljno jako da franšiza nastavi da gazi.

* * / * * * *

THE TROUBLE WITH SPIES

THE TROUBLE WTIH SPIES ili kako na špici piše TROUBLE WITH SPYS je režija Burta Kennedyja, reditelja koji je obeležio detinjstvo moje generacije SF akcijašem SUBURBAN COMMANDO sa Hulkom Hoganom, a inače je značajan reditelj vesterna i scenarista klasika ovog žanra Budda Boettichera.

Burt Kennedy je snimio neke filmove i u Jugoslaviji gde su ga potpisivali kao ko-reditelja sa Nikšom Fulgosijem kao što se i Kirk Douglas potpisao sa Zoranom Čalićem. Najpoznatiji je po srednjebudžetnim vesternima, često sa komičnom dimenzijom, kao ključna dela prepoznaju se recimo filmovi sa Jamesom Garnerom SUPPORT YOUR LOCAL GUNFIGHTER i SUPPORT YOUR LOCAL SHERIFF.

TROUBLE WITH SPIES je špijunska komedija koju je snimio kada je imao 65 godina, i ima nešto staračko u sebi. Reč je o adaptaciji romana Marka McShanea o agentu britanske tajne službe kog igra Donald Sutherland, kao ful Amerikanac, i njegovj misiji da na Ibici razjasni nestanak prethodno poslatog britanskog agenta poslatog da istraži sovjetski šverc narkotika i prodaju britanskim vojnicima.

Međutim, kada se nađe u jednom pansionu i kada usledi serija pokušaja da ga ubiju, agent shvata da je okružen zanimljivom družinom.

U pojedinim momentima, Sutherland svojom harizmom i Kennedy svojom mišićavom režijom uspevaju da malo pokrenu film, ali nažalost THE TROUBLE WITH SPIES nije dovoljno duhovit, niti dovoljno kiseo niti dovoljno dinamičan da bi u potpunosti profunckionisao.

Verujem da je i Kennedy želeo da napravi neku špijunsku satiru kao što je bio S.P.Y.S. Irvina Kershnera sa Sutherlandom i Gouldom, nešto malo “odraslije” i “otrovnije” spram špjiunskog žanra a dobili smo na kraju pitomu špijunsku komediju koja ne samo da nije dobra nego nije ni dovoljno loša da bi bila upečatljiva. 

* * / * * * *

GOLDENGIRL

Pogledao sam interesantan iako ne baš dobar film GOLDENGIRL Josepha Sargenta. Reč je o vrlo bizarnom ostvarenju koje je prvobitno bilo koncipirano kao mini-serija ali je onda cuttovano u regularan film zbog bizarnog spleta okolnosti da se film dešava na Olimpijadi u Moskvi 1980. i govori o američkim sportistima tamo, što je delovalo kao dobra ideja za vreme snimanja, a na kraju su međutim SAD bojkotovale ovu Olimpijadu i obesmislile takav zaplet.

Međutim, pored tog zapleta sa Olimpijadom, na granici krajnje apsurdnog je i osnovni zaplet koji govori o bivšem nacisti, genetičaru koji je usvojio devojčicu i uz terapiju je pretvorio u ultimativnu atletsku šampionku. Međutim, u pozadini ovog dosta prenaglašenog zapleta krije se zapravo jedan od prvih filmova koji ne samo da problematizuje sport nego otvara pitanje dopinga na suštinskom nivou i kontemplira o tome koliko su sami sportisti spremni da žrtvuju vlastito zdravlje radi zarade.

Ako imamo u vidu da je ovo film iz 1979. godine kada komercijalizacija sporta još nije bila na ovom nivou na kom je danas, i kada su atlete sa spektakularnim rezultatima, poput Marka Spitza još uvek bile slavljene zbog svojih sportskih dostignuća koja su se kretala u domenu ljudskog a ne nadljudskog, onda je GOLDENGIRL kroz svoju prenaglašenost zapravo anticipirao period trkačica iz DDRa ili današnjih šampiona kao što je Michael Phelps.

To da je film isceđen iz mini-serije oseća se na planu razvoja likova, pre svega naslovne junakinje, koja se povremeno ponaša kao robot a povremeno, ima i dileme, pa čak i nagoveštenu, ali ne i sasvim razvijenu romantičnu vezu sa svojim agentom kog igra James Coburn.

Coburnov lik je vrlo interesantan pošto anticipira Jerry Maguirea. On je cinični agent željan novca koji ipak želi samo da zastupa sportiste čije motive razume, makar oni bili i čista pohlepa. Njegovu sumnju u Goldengirl budi činjenica da njene motive sasvim ne razume što je i prirodno jer je njeno telo kreirao ex-Nazi usvojitelj a psihu stručni psiholozi. Njegova ideologija je dakle nešto što bi se uslovno moglo nazvati "kapitalizmom sa ljudskim likom", uživanje u besramnom interesu dok god se razumeju njegovi psihološki motivi.

Sargentova režija je kompetentna, rekonstrukcije takmičenja su prilično dobre i vešto su kombinovani televizijski snimci i rekonstrukcije, kao i vizuelna upotreba televizijskog prenosa kao segmenta sporta.

U svakom slučaju, GOLDENGIRL je baš fusnota ali mislim da može biti zanimljiv ljubiteljima sportskog filma kao primer treš postavke koja se na kraju desila u stvarnosti, i još uvek traje.

* * / * * * *

MEN IN BLACK: INTERNATIONAL

MEN IN BLACK: INTERNATIONAL nije previše obećavao u trejlerima ali se ispostavio kao zreo reboot serijala koji su nekoliko decenija držali Will Smith i Tommy Lee Jones. Ove imamo praktično pomeranje fokusa da ove dvojice agenata na nove junake, u istom svetu sa kojim dele šeficu O koju igra Emma Thompson. Dakle, Sony se nije sasvim odrekao mogućnosti da se Big Will ili Tommy opet pojave, ali svakako da nema potrebe za njima jer Chris Hemsworth i Tessa Thompson donose zaista izuzetan smisao za humor, harizmu i hemiju koji čine da ovaj film bez problema ubedi čak i skeptičnog gledaoca da za novi MIB ima mesta. 

F. Gary Grey je već celih dvadeset godina reditelj kog Holivud - ne bez razloga groomuje kao rukovodioca projekata od preko 100 miliona dolara i na tom putu on ima promenljive rezultate i filmove razlitičitih dometa. Međutim, ono šo je nesporno jeste da Grey sada u comfort zoni franšiza manje-više isporučuje to što se od njega traži. Pa ipak, postoji jedna bitna stvar koja je prisutna na nivou nijanse ali je ipak vidljiva kada posmatramo MIB: INTERNATIONAL. Grey nije CGI reditelj i u nekim scenama njemu manjka nužne veštine u rešavanju takvih scena. To su detalji koje “obična” publika ni ne zapaža, ali ulice bez statista ili saobraćaja tokom akcionih scena, reakcije statista koje nisu savršeno sinhronizovane sa animiranim detaljima, to su sve neki sitni detalji u kojima recimo PIKACHU zbog backgrounda svog reditelja briljira.

PIKACHU i MIB INTERNATIONAL u suštini nude sličnu vrstu ugođaja, to je effects heavy komedija sa dosta animiranih junaka, humora, ali i akcije, i PIKACHU ima tu jednu dozu više uverljivosti filmskog prizora iako je daleko stilizovaniji. Rekao bih da je Grey ipak reditelj koji ima više dara i interesovanja za neke “realističnije” ili “utemeljenije” eskapizme. MIB INTERNATIONAL je tehnički i dizajnerski solidan ali daleko je od toga da unosi svežinu u serijal čije je postojanje odavno dovedeno u pitanje dugim pauzama između nastavaka.

Na pitanje ima li i dalje interesovanja za MIB publika u Americi odgovorila je sa “ne baš” i rezultati sa blagajni su daleko od impresivnih, a to je šteta jer Hemsworth i Thompsonka su sjajan filmski par koji ima šta da pruži. Njihov odnos ima screwball energiju sa naznakama romantičnog razvoja koji se vrtlože ispod površine ali nikada ne izbijaju na površinu, i ovde nemamo slučaj klasičnog zamenjivanja muškog junaka ženskim u periodu diversityja.

Ovo su različiti junaci od onih iz Sonnenfeldovih filmova. Hemsworthov lik je na liniji britanskog tajnog agenta bondovskog tipa specijalizovanog za vanzemaljce, blago neodgovornog ali beskrajno šarmantnog a Tessa jegeek čije sećanje nije adekvatno obrisano kad je bila mala i posvetila je život da postane deo MIB strukture.

Sam zaplet sa vanzemaljskim oružjem koje se obrelo na Zemlji je solidan vehicle za ono što ovaj film treba da bude. Donosi neke preokrete koji se vide iz daljine ali to ne smeta i tako treba, donose dobro zamišljene akcione setpieceove u kojima se Grey snalazi, a Chris i Tessa imaju šta da pokažu.

Reći da su glavni glumci dorasli zadatku zvuči kao faint praise. Ali zapravo nije jer MEN IN BLACK jeste franšiza starog kova u kojoj su glumci integralni deo high concepta što je izdvaja od onoga što su današnji blockbuster standardi gde se srazmerno mali broj glumaca nalazi u takvoj poziciji. Svako je zamenjiv sem par njih, tipa Ryan Reynolds u DEADPOOLu nije. Ali kada se spekulisalo da će Gunn staviti idrisa Elbu umesto Willa Smitha kao Deadshota u SUICIDE SQUADu, u suštini nije bilo nekih dramatičnih reakcije.

Međutim, u pojedinim momentima se čini da deo eskapizma koji čini MIB može biti okrnjen i time što je ova vrsta estetike na mnogim nivoima bila omniprezentna poslednjih godina. Tu su Gunnovi odlični GUARDIANSi i Bessonov VALERIAN koji je definitivno sniman “za večnost”, i publika slične sadržaje dobija na drugim stranama. MEN IN BLACK je bio revolucionarni blokbaster između ostalog jer je uleteo u prostor koji nije bio toliko ispunjen.

Stoga, MIB: INTERNATIONAL na neki način može pasti kao žrtva zamora publike i prevelike količine ove vrste filmova, a po pravilu to se upravo dešava onim naslovima koji to ne zaslužuju.

Dakle, don’t believe the hype, MIB je izabran da se na njemu slome kola a film je u stvari odličan.

* * * / * * * *

WAR INC.

Pogledao sam svoj nesuđeni holivudski debi, WAR INC. Kritika ga je unisono napušila, naravno, s pravom i sada se vidi da je Srđan bio u pravu kada je napusrtio projekat. Ipak, isto tako sasvim je jasno da su Cusack i kompanija bili u ozbiljnoj zabludi kada su se opredelili da pođu ovim putem i dopuste da Srđan ode, prepuštajući projekat u ruke Cusackovom jaranu Joshui Seftelu.

Prva Seftelova greška softverske prirode je u tome što je prihvatio apsolutno sve Cusackove kreativne težnje koje su krajnje ograničene u estetskom smislu, bez puno razdvajanja važnog od nevažnog.

Druga Seftelova greška je hardverske prirode a to je što se pomirio sa tehničkim standardima koje pruža Avi Lernerova bugarska posada. Srđan nije pristao na ta ograničenja pošto je shvatio da se sa njima teško može snimiti ambiciozan američki film smešten u izmaštanu blisku budućnost. Sa njima se mogao snimiti odličan film u koji bi reditelj uložio neku vrstu evropskog senzibiliteta kako bi dočarao zadatu priču i mislim da je Srđan bio sposoban za to. Nažalost, nisu se razumeli.

Na planu scenarija, ono što smo Srđan i ja napisali bilo je uzbudljivije i dramatičnije. Nije bilo tih flah plakatskih deonica sa kojima se američki reditelji inače loše snalaze.

Od naše ekipe najbolje se pokazao Zoran Popović Pop koji je radio kao DP. On je već postao ozbiljan DP u Americi, radio je neke zanimljive stvari i nadam se da će povremeno svoju ekspertizu pozajmljivati srpskim filmovima.

THE BOURNE ULTIMATUM

Pogledao sam THE BOURNE ULTIMATUM Paul Greengrassa, courtesy of Ginger & mrkoye.

Kopija koju sam gledao je klasičan property DVD-rip i mogu reći da je relevantan za procenu filma.

ULTIMATUM je postavljen kao zakljucenje trilogije sa direktnim nadovezivanjem na SUPREMACY, i ne bi mnogo pogrešili ako bi rekli da film ne stoji samostalno, za razliku od SUPREMACY i ja to u principu uopšte ne volim,. Mnoge franšize sam gledao tek od drugog dela, recimo ALIENS i baš sam uživao u tome što sam mogao da ih shvatim i iz sequela. U ULTIMATUMu je to nemoguće i film jako teško stoji samostalno.

Kad je reč o scenariju, poseban kvalitet filma čini smrtno ozbiljan tretman priče. Najpre smrtno ozbiljna i u svemu tome vrlo uspešna postavka potpuno pulp priče u kojoj su neuverljivosti, kojih je ranije bilo, svedene na minimum. U filmu postoje samo dve situacije u kojima su se meni likovi ponašali neuverljivo ali čini mi se da to čak možda ostatak publike ne bi ni primetio.

U ULTIMATUMu štaviše, i glavni negativac, koji jeste sleazy bastard, ima jednu nekriminalnu nameru već naprosto rat protiv terora vidi kao borbu u kojoj sva sredstva mogu da se koriste, za razliku od ranijih junaka. Štaviše, u filmu postoji jedna situacija u kojoj on sa punim pravom planira da izvrši zločin.

Ceo rasplet Bourneovog lika je postavljen kao najklasičniji hitchcockovski McGuffin, i Greengrass upseva da vodi ceo film u najklasičnijem hitchcockovskom maniru, i što ja najvažnije da ga u finišu zaokruži bez patetike i da ga spoji sa prvim filmom čime ova trilogija dobija odličan smisao.

Na mikroplanu scene su koncipirane sa povišenim nivoom inteligencije junaka na tragu serije 24, i sa polemičkim dijalozima na tragu MUNICHa, tako da ULTIMATUM sve vreme odaje utisak jednog elitnog filma. I zaista, iako ne mislim da je reč o zahtevnom delu, čini mi se da ULTIMATUM pokušava da drži gledaoca uključenim u priču na jedan sofisticiraniji način.

U političkom smislu, iako Greegrass odbija da smesti Bournea u svoj politički korpus, ovaj film nosi jasne preokupacije. Pored svih sumnji u brutalnost američkog rata protiv terora, Greengrass jasno adresuje i pitanje CCTV kamera kojima je premrežena Britanija i koje postaju neizbežan deo svakog novog britanskog filma.

Kad je reč o egzekuciji, film se odmiče od SUPREMACYjeve agresivnosti i bliži je mešavini MUNICHa i UNITED 93. Greengrass u trećem filmu još više podvlači borbu za goli život i više ga zanimaju iznenadni, vrlo realistični izlivi nasilja i oružane borbe nego razvijeni set-pieceovi.

Isto tako, postoji nekoliko situacija prenetih iz SUPREMACYja u kojima Bourne drugačije reaguje nego u drugom filmu i dugačije ih rešava čime se pokazuje evolucija lika i što je najvažnije od svega, to uglavnom nije patetično.

U filmu je prisutan jasan retro design. Greengrassova Evropa izgleda fenomenalno, i njena filmičnost je još jasnija kada akcija na kraju dođe u Ameriku i kada te smore već milijardu puta viđene lokacije i uniformisani automobili za razliku od evropske raznovrsnosti. Retro momenat je najvidljiviji u kostimu, politički novinar u kožnjaku je pravi Euro chic iz sedamdesetih, recimo.

Neuralgične tačke prva dva filma, a to su bile statične scene u štabu sa nejasnim protokom vremena u odnosu na Bornov svet koji ima jasnu dinamiku su sada izlečene, delimično uz upotrebu stilskih rešenja uzvežbanih u scenama kontrole leta u UNITED 93. Očigledno je Greengrass imao veću kontrolu u trećem nego u drugom filmu i to je dalo rezultate.

ULTIMATUM je ovu formu priče o Ludlumovom junaku doveo do maksimuma i svi dalji koraci bi bili suvišni, nadam se da su toga svesni i autori i da će svi eventualni dalji nastavci biti snimni sa novom i svežom ekipom.

* * * / * * * *

WILD WILD WEST

Bio sam jedini koji je u vreme premijere voleo WILD WILD WEST Barry Sonnenfelda, i sada kada sam ga sa strepnjom reprizirao, moram priznati da sam bio u pravu. Činjenica jeste da ja volim i JONAH HEXa, ali za njega uprkos tome što ga volim znam i da je loš film, a WWW je jedan jako dobar film, sa odeđenim problemima koji nisu isključivo estetski već su vezani i za horizont očekivanja.

Naime, ja ne znam tačno šta su ljudi očekivali od nove saradnje Will Smitha i Barry Sonnenfelda posle MEN IN BLACK koji je meni takođe super, ali realno osnov uspeha tog filma bilo je to što je zatekao filmsku javnost nespremnu. U tom smislu, WWW je bio film od koga su svi očekivali nešto, pa kad je pružio možda čak i više od MIB, to nije bilo dovoljno.

WILD WILD WEST je maštovita reinterpretacija stare vestern serije u kojoj se dobu neposredno posle Građanskog rata prilazi iz steampunk vizure, u žanru akcione komedije koja je na razmeđi bondovskog filma i parodije, sa ozbiljnim motivima koji su tu zapapre stvari, a tu pre svega mislim na rasizam.

Otud je lik Will Smitha u potpunosti integrisan u scenario na nivou podele i činjenica da je reč o crnom superstaru ima ulogu u odnosu na zalet sa Konfederalcima negativcima. Iako se za Kevin Klinea može reći da možda nije dosrastao za sparing sa Smithom po tipu komedije kojim se bavi, njih dvojica imaju izvesnu hemiju a Kline ima naročit metafilmski potencijal kroz omaž Reitmanovom DAVEu u gegovima sa Artemus Gordonovim prerušavanjem u predsednika.

Inače, zanimljivo je da JONAH HEX i WWW kao filmovi istog studija, imaju praktično identične zaplete sa južnjačkim supernegativcima koji žele da unište SAD i promene njen politički sistem.

Naravno, WWW je ipak pravljen za širu publiku i dostupan je mlađim gledaocima što međutim ne znači da ne nudi neke prilično nasilne prizore i iznenađujuće groteskna rešenja. Štaviše, rekao bih da je jedan od osnovnih problema u recepciji ovog filma bila grotesknost Arlissa Lovelessa - ekstremno hendikepiranog i izopačenog Južnjaka koji uprkos tome što je izgubio pola tela ne prestaje da gaji snažnu i izopačenu seksualnost dovodeći do paroksizma tradicijou bondovskih blofeldastih junaka.

Otud se može reći da je u izvesnom smislu WWW odveo maštovitost korak dalje od onoga što je bilo prihvatljivo publici.

Slično kao i u MEN IN BLACKu, Sonnenfeld drži tempo u jednom cartoonish naponu, ali u nekoliko situacija pravi i punokrvne, razvijene set-piece situacije. Ono što njemu ide od ruke to su vizuelna rešenja spojena sa akcijom, u čemu je veštiji od Tim Burtona recimo, i iz ove vizure teško je reći koliko bi sa ovakvim stepenom dizajna uopšte mogao da se snimi dramatičniji film.

Neko zloban bi mogao reći da su JONAH HEX i WILD WILD WEST savršeni double-bill. Ja to mogu da kažem bez trunke zlobe.

* * * / * * * *

RED

Nisam uspeo da odolim curenju DVD screenera i pogledao sam RED pre dolaska u bioskope koji jste uskoro (na Cinemaniji) ali opet ne dovoljno blizu da bi se izdržalo breme istorije.

Na svu sreću, film Roberta Schwentkea je takav da ću ga sigurno overiti i u bioskopu.

Fanovi izvornog stripa, kojih na svu sreću, pretpostavljam, nema previše jer ovo je ipak Ellisov minor work, u startu ne treba ništa da očekuju. Od Ellisovog REDa ostala je samo izvorna premisa o penzionisanom agentu koga Služba pokušava da ukloni. Sve ostalo je manje-više izmenjeno, i na planu konkretnog zapleta i suštinski. Tako umesto prenaglašenog frankmillerovskog hardboileda dovedenog do granice samoparodije u stripu, i kakav recimo imamo u JONAH HEXu, ovde gledamo akcionu komediju u 80s, pa čak možda i 70s stilu, zašto da ne.

Film ima vrlo laid-back tempo. Priča se razvija bez iakve agresije u rediteljskom postupku i RED je film koji zaista uspeva da razvije svoje likove i kao akcione i kao komične figure. Mary-Louise Parker je apsolutno dorasla partnerima sa kojima je uparena, među kojima nema greške - Bruce Willis je svoj na svome kao hladnokrvni ubica, Helen Mirren, Morgan Freman, John Malkovich i Brian Cox ne propuštaju da se zabave u štivu kakvo ne igraju često ili ne sa ovom intonacijom u krajnjoj liniji.

Schwentke se u ovom filmu ne drži stripa i scenaristi Jon i Erch Hoeber zaista zaslužuju da budu doživljeni kao autori originalnog materijala. Međutim, RED sjajno funkcioniše upravo kao prototip comic book movieja, odnosno rekao bih da bi ovakav ton svakako trebalo da bude preporučljiv comic book filmovima pošto on istovremeno uspeva da izmesti stripovsku priču u stvarnost ali da stvarnost sasvim dovoljno stilizuje kako bi ona u sebi sadržala neke elemente stripovskog na planu dizajna ambijenata, kostima i junaka. Da RED nije snimljen po stripu, svakako bi bio opisivan kao film sa stripovskom stilizacijom.

U tom smislu naročite pohvale zaslužuju stripovska scenografija i još više stripovski kostimi koji su dobro integrisani u "realnost", uz glumačku igru i iunutar budžeta od 60 miliona dolara koji čine da RED bude jeftiniji od filmova ovog tipa, ali da istovremeno ne izgleda jeftinije.

Kad je reč o stripovskoj stilizaciji, RED se najpre može staviti u liniju sa KICK-ASSom. Za razliku od Vaughna, Schwentke nema toliko izraženmu potrebu da bude cool, njegov film je više eskapizam za ljubitelje 80s akcijaša, fanove filmova poput LONG KISS GOODNIGHT i sličnog štiva, i sada ćemo na blagjnama videti koliko ih ima.

Poređenja sa EXPENDABLES su neumitna i ja se nadam da će ga RED prevazići na box-officeu. Što se mene tiče, više bih voleo da je EXPENDABLES ovako izgledao. Naravno, kad kažem "ovako izgledao" ne mislim bukvalno, već da je prosto na isti način i sa istom količinom inspiacije i smisla za humor realizovan.

Drugo poređenje je LONG KISS i u tom poređenju Harlinov film je svakako moćniji kao film, ali ako imamo na umu da je RED ipak throwback a ne film iz originalne ere, za to što jeste stoji izuzetno dobro.

Schwentke je uspeo da napravi dobar balnas između akcije i humora. Akcija je vrlo efektno realizovana, sa dosta dobre koreografije, nema nikakvioh random detalja, sve je osmišljeno, a Bruno ima pravu bravuru, solo ariju, u situaciji kada se šiba sa Karlom Urbanom u kancelariji, i što je najvažnije u ovoj sceni se biju kao iskusni stari kadar i mlađi tip-naslednik, dakle karakteri su očuvani u obračunu.

Marvel jeste postavio neke nove standarde sa filmovima po svojim stripovima, ali rekao bih da je DC u izvesnom smislu sa naslovima poput LOSERSa, JONAH HEXa ili REDa na određeni način očuvao pulp duh stripova na filmu. Koliko god BATMAN Chrisa Nolana išao tim mejnstrim putem Marvel ekranizacije, ovi naslovi su zadržali svoj izvodni šund-zabavljački ton a RED je to sproveo i kroz sasvim konsekventan film.

* * * 1/2 / * * * *

THE PRIZE

Pogledao sam THE PRIZE Marka Robsona, izvanrednu adaptaciju romana Irvinga Wallacea koju je napisao Hitchcockov scenarista Ernest Lehman, svakako jedna od interesantnijih figura u istoriji ove profesije. Robson je snimio neke solidne filmove u svojoj karijeri ali nikada nije uspeo da prevaziđe status pouzdanog plaćenika, međutim THE PRIZE je jedan od onih filmova u kojima je pokazao izvanrednu veštinu i sposobnost da napravi izvanredan film kada ima dobar materijal u scenariju i ispred kamere. To nažalost nije uvek bio slučaj, a prerana smrt negde u vreme kada je bio na pragu veteranskog statusa čini da se njegov opus i može i ne može lako sagledati.

No, THE PRIZE je vrhunac njegovog rada i zbilja inspirisan komični triler koji je izašao ispod Hitchcockovog šinjela s tim što nije toliko fokusiran na hladnokrvno stvaranje suspensea koliko na šarm Paula Newmana koji u jednu carygrantovsku ulogu donosi virilnost Method Actinga. Dok je Cary Grant bio poznat po prividnoj lakoći svoje glumačke izvedbe, Newman tom tipu uloge dodaje nervozu Method Actinga i u određenom smislu je modernizuje.

Isto tako, okolnosti u kojima se priča dešava nisu onoliko rigidno suprotstavljene junaku kao što bi se desilo kod Hitchcocka a Robson za razliku od njega dosta koristi i povoljan efekat proistekao iz snimanja na lokaciji.

Švedska nudi vrlo dobar ambijent za dešavanje hladnoratovskog trilera kao neutralno čvorište koje je geografski podesno za razne mahinacje, ali pored toga Robson i Lehman maksimalno koriste i neke od tipičnih "predrasuda" onog vremena koje su činile imidž Švedske kao što je recimo mit o seksualnim slobodama. Tako Šveđanka koju igra Elke Sommer kaže Newmanovom liku koji dolazi sa reputacijom ženskaroša, "Compared to an average Scandinavian, you are a mere amateur." Zatim, postoji prilično duhovita sekvenca junakovog skrivanja na skupu nudista.

Uvod u kome se predstavlaju brojni protagonisti priče koji će zaigrati svoju ulogu u toku komplikovanog zapleta realizovan je na vrlo duhovit i vešt način koji je svojstven scenaristima koji su sarađivali sa Hitchcockom i može da posluži kao školski primer za tu vrstu poetike.

U tom smislu, Hitchcoskova senka se nadvija nad THE PRIZE ali je zanimljivo da je ovo bolji film od TORN CURTAINa koji je sam Hitchcock (na relativno sličnu temu) snimio sa Paul Newmanom.

Newman u ovom filmu ima posla sa nekoliko žena a najviše sa glamuroznom Nemicom Elke Sommer. Zanimljivo je da je ona iste godine igralča u jugoslovenskoj koprodukciji OSTRVA Jovana Živanovića sa Peter Van Eyckom, dakle snimala je jugoslovenski film na vrhuncu svoje internacionalne slave. Živanović je imao lepa sećanja na nju, govorio je da je bila mnogo kooperativnija od Van Eycka i pomogla da se film uspešno realizuje.

Prošlo je pedeset godina od filma THE PRIZE i sada srećom postoji i vrlo dobro remasterovano izdanje Warner Archivesa. Svojevremeno je na TCMu ovaj film bio često prikazivan.

* * * * / * * * *

RED 2

Pogledao sam RED 2 Deana Parisota. Za početak, lepo je što se Dean Parisot vratio posle teške porodične tragedije i snimio film koji pokazuje da spada u red vizuelno pismenijih reditelja komedija koji nemaju problem sa tim da se late i fizičke akcije ako zatreba. Glumačka ekipa je takođe na okupu, lokacije su vrlo zanimljive i ton filma je sasvim u redu.

Nažalost, ono što nedostaju ovom nastavku je istinski dramski sukob i priča se ubrzo svede na seriju komičnih i akcionih sekvenci koje su povezane vrlo labavim narativom bez ikakvog dramskog zamajca. To je čest problem u filmovima ovog tipa ali bi se reklo da je u RED 2 taj problem prisutniji nego inače i da samim tim spektakularnost i duhovitost pojedinih scena ne uspevaju da prikriju tu ekstremnu olabavljenost strukture.

Otud, na kraju, to sve deluje kao istovremena krivica i Deana Parisota i scenarista Braće Hoeber. Iako je formalno problem scenaristički, rekao bih da Parisot nije dobro savladao celinu već da je trud mahom pokazao u detaljima. RED ima potencijala da se nastavi kao franšiza, ali bi od ključnog značaja bila zamena scenarističkog tima koji očigledno nema dovoljno veštine da ulije dovoljno energije u ove šematizovane forme.

* * 1/2 / * * * *

CLOAK AND DAGGER

Reprizirao sam CLOAK AND DAGGER Richarda Franklina, courtesy of Ginger.

Reč je o jednom od klasika mog detinjstva, briljantnoj integraciji špijunskog i dečjeg filma, sa obiljem citiranja Hitchcocka za odrasle, savršenim naslednikom u filmu MONSTER HOUSE Gil Kenana.

Franklin je pre svega, imao odličnu polaznu osnovu u izvanrednom scenariju Tom Hollanda, koji je ne samo jedan od ključnih scenarista osamdesetih već je i u nekoliko navrata pokazao kako ume da izvanredno integriše konvencije omladinskog filma sa tradicijama trilera i horora. U tom smislu naročito bih istakao Winnerov manje poznati film SCREAM FOR HELP.

U CLOAK AND DAGGER, Hollandov odličan, moderan koncpet u kome se starinska hitchcockocvska intriga meša sa klincima i novim tehnologijama biva realizovan u jednom pregnantnom hitchcockovskom maniru u kome se susreću ingeniozno osmišljeni mininalizam inscenacije u skladu sa svim konvencijama suspensea sa izlivima najmračnijih podsvesnih strahova.

Primer maestralno postavljene hitchcockovske scene je situacija u kolima kad se otkrije da su baba i deda negativci. To je stvarno majstorski postavljena i realizovana situacija, odličan rad kakav se retko sreće.

U tom smislu je šteta što CLOAK AND DAGGER još uvek nije uvršten u panteon klasika osamdesetih.

* * * * / * * * *

KNIGHT AND DAY

Pogledao sam sinoć u Koloseju KNIGHT AND DAY Jamesa Mangolda, sa Cruiserom i Cameron Diaz. Moram da priznam, spadam među one koji misle da Cruisera nikada ne treba otpisati ali ovaj film bi se mogao smatrati njegovim najvećim promašajem u karijeri. Kad kažem promašajem, ne mislim da mu je ovo najgori film, daleko od toga, čak moda neće biti komercijalno najpropaliji, no bez ikakve sumnje ovo će biti u kreativnom smislu najimpotentnije delo koje je snimio od trenutka kada j postao jedna od najvećih zvezda u istoriji Holivuda.

Još od kraja osamdesetih, Cruise je snimao filmove koji su bili event movies prvog reda, uvek sa zanimljivim konceptom ili rediteljem, jasnom ambicijom da se izdvoje po nečemu od ostatka ponude a KNIGHT AND DAY pre svega ne nudi ništa od toga. Štaviše ove godine, ima i rivala Luketicev KILLERS sa Ashtonom i Katherine koji je paradoksalno maltene duplo jeftiniji i bolji, iako nije ništa naročito.

KNIGHT AND DAY ni u jednom svom aspektu osim kastovanja Cameron Diaz koja izgleda zaista zastrašujuće nije partikularno loš, iako se Diazici po problematičnosti približavaju akcione sekvence koje su u najboljim deonicama neupačetljive a u najlošijim toliko opterećene CGIijem da devalvuiraju čak i neke dobro zamišljene ideje.

Cruise je u principu kroz ceo film na nivou, i šteta je što ne igra u nekom boljem materijalu jer iako ne pokazuje ništa novo, ovaj film pokazuje da i ono što je njegov uobičajni schtick još uvek može da prođe ako je smešteno u dobar materijal.

Ipak, manje važan apsekat filma KNJIGHT AND DAY je to što je bezveze, suvišan, nekonkurentan.

Mnogo je zanimljivije to kako se Cruise opredelio da baš njega radi i kako je u izboru između SALTa, LOST FOR WORDS i ovoga izabrao. SALT je takođe sada u bioskopima, i baš me zanima kako će stajati u poređenju sa KNIGHT AND DAY (inače sudeći po trejleru oba filma imaju jedan potpuno identičan stunt). Kakav god bio, što ću znati uskoro, SALT deluje kao potentniji high concept od ovog ponovnog tumačenja MR AND MRS SMITHa.

Kao što me Cruiser čudi, čudi me i studio koji je sa ovakvim nekonkurentnim filmom ušao u letnju arenu koja je donela dosta mlake filmove i samo nekoliko pravih hitova (mahom namenjenih deci) ali i poneke kao što je INCEPTION koji su se značajno izdvojili kvalitetom, pa na kraju i gledanošću.

Besmislenost ovog filma u najavi se ne može prikriti čak ni time što ga je režirao James Mangold koji spada među "ozbiljne reditelje" ali je među njima ipak drugopozivac i teško je verovati da je Cruiseu na bilo koji način impozantno da radi sa njim, naročito kad je do sada već overio Kubricka, Scorsesea, Stonea i Tony Scotta.

No, najtužnije od svega, iako nije reč o nekom sramotnom ostvarenju, narod je masovno izlazio sa ionako prilično prazne projekcije, i to koliko mi se čini bez namere da se vrate unutra. To me je malo zbunilo jer film uprkos svemu nije dosadan, nepodnošljiv i sl. ali verovatno je bio do te mere rutinski publici da su morali da odreaguju i odu da rade nešto zanimljivije.

* * / * * * *

JACK RYAN: SHADOW RECRUIT

Pogledao sam JACK RYAN: SHADOW RECRUIT koji je Kenneth Branagh proizveo tokom apsurdnog ulaska u domen visokoprofilnih holivudskih projekata iniciranog THORom. Nažalost, Branagh nije dovoljno osposobljen za režiranje ozbiljnog holivudskog akcionog trilera, i čini mi se da je odavno jasno kako on ipak nije novi Orson Welles kao što je delovalo onomad kada je snimio HENRY V i DEAD AGAIN, zanimljive filmove. SHADOW RECRUIT ne samo da nije dovoljno vešto realizovan niti spektakularan kako bi mogao da zauzme mesto čak i u domenu pojednostavljenih, rudimentarnih akcionih trilera kao što su TAKEN ili UNKNOWN već se radi o filmu koji maltene ne dobacuje ni do DTV nivoa.

Ako imamo u vidu da su filmovi o Jacku Ryanu bili vrlo ambiciozni, da je barem jedan od njih RED OCTOBER Johna McTiernana, klasik i remek-delo, onda razočarava ovako mlaka, gotovo televizijska ekranizacija Toma Clancyja.

Jasno je da DTV primedba zvuči preterano, ali to je nažalost istina o ovom filmu. Za početak, Branagh ne pokazuje poznavanje ritma kojim bi barem elementarno sugerisao u kojoj se fazi priče nalazimo što većina holivudskih reditelja zna. Jedna od karakteristika holivudskog filma između ostalog jeste to što na nivou ritma gledalac može da prepozna u kojoj se fazi priče nalazi. Čak i kada nije gledao film od početka, listajući po televizijskim kanalima, kada se uključi u sred filma, gledalac mož da prepozna da li je negde pri početku ili je u finalu.

Da nisam znao koliko traje film, od akcionog finala koje je Branagh snimio pomislio ih da je reč o nekakvom "akcionom zagrevanju" iz prve trećine filma. Isto važi i za razvoj likova, na kojima on insistira. Likovi se nesporno menjaju, ali ne tako što ih neki događaj izmeni već tako što se obraduju svakoj promeni okolnosti i zdušno je prihvate.

Neke scenarističke konvencije su toliko pojednostavljene i potezi su očigledni da izazivaju nelagodu.

Glumačka podela je zanimljiva ali nažalost sporedni (mada ne i epizodni) likovi koje igraju Kevin Costner i Keira Knightley su tri klase iznad Chrisa Pinea i Kennetha lično koji je sebi dodelio pozivnicu za šmiru u ulozi ruskog negativca.

Hladni rat je podstakao nastanak nekih sjajnih filmova. SHADOW RECRUIT ozvaničava početak novog Hladnog rata u to nema nikakve sumnje. Nažalost, voleo bih da je bolji film iskorišćen za objavu novog Hladnog rata.

* 1/2 / * * * *