THE ROAD TO HONG KONG

Norman Panama režirao je poslednji film u ROAD serijalu koji je izašao 1962. godine, posle duže pauze.

Reč je o filmu THE ROAD TO HONG KONG u kom se Bob Hope i Bing Crosby upliću u špijunsku intrigu na Dalekom Istoku.

Uprkos tome što je film producirala ista kuća kao i Jamesa Bonda, i priča ima u sebi elemente koji će sa Bondom postati osnov blokbastera tog a i svakog drugog doba, a to je špijunska intriga sa velikim planom da se ovlada svetom iza kog stoji neki megaloman, ovaj film zapravo nema veze sa Flemingom i celom tom franšizom jer je izašao pre DR NOa.

Film je doduše sniman u Britaniji, u Sheppertonu i uvek postoji mogućnost da se naslućivalo koja moda sledi u bioskopskom filmu.

Elem, Hope i Crosby ovde sarađuju sa Joan Collins koja sveža i u punoj formi i Robertom Morleyem koji je odličan kao flegmatični megaloman negativac.

Humor je starinski, kakav smo i navikli da nam oni pružaju.

Ipak, ako bismo se držali teme egzotične parodije na špijunski film sa elementom putovanja u kosmos, istakao bih da je Bob Hope snimio superiornu verziju toga kasnije u filmu CALL ME BWANA Gordona Douglasa.

Međutim, ovaj film je prosto baziran na jednoj razgaženoj rutini, raznim formama probijanja "četvrtog zida" i svemu što uz to ide, i uz konvenciju snimanja svega u studiju, vrlo je korektan.

Ako bih želeo ovaj tip komedije na ovu temu, birao bih pomenuti Douglasov film, ali nećete pogrešiti gledajuči i ovaj.

Razne slavne ličnosti imaju cameo uloge ali dve najjače su ostavljene za Chairmana i Dina.

* * * / * * * *

ONCE UPON A SPY

ONCE UPON A SPY je bio pilot za seriju koja nije zaživela i onda nam je ostao televizijski film.

Jedan od autora je legendarni Jimmy Sangster, a režirao je Ivan Nagy, plaćenik koji je kasnije ne samo radio pornografiju već bio i protagonista afere Heidi Fleiss kao njen saučesnik.

Ted Danson igra kompjuteraša kog zapošljava NASA ali silom prilika sa tajnom agenticom mora da izađe na teren i pronađe ukradeni superkompjuter svog mentora.

Ispostavlja se da iza svega stoji negativac u kolicima kog igra Christopher Lee, sa sve zrakom koji može da minijaturizuje ljude i mašine, i specijalnim gedžetima, kod kojih doduše ne zaostaje ni agentica poslana da ga ulovi.

Ima nekih simpatičnih dizajnerskih rešenja. Ted Danson je perspektivan atipični akcioni junak carygrantovskog tipa. Međutim, ono što je Sangster napisao i ono što je Nagy režirao, nažalost ne dobacuju dovoljno daleko ni u jednom pogledu, pa ne čudi da ni serija iz ovoga nije zaživela, iako je svakako u Dansonu imala perspektivnog glumca

HOT ENOUGH FOR JUNE

HOT ENOUGH FOR JUNE Ralpha Thomasa je ekranizacija romana Lionela Davidsona i percipirana je kao parodija špijunskog filma, prevashodno Bonda. Scenario je pisao čuveni Lukas Heller koji je pisao razne važne Aldricheve naslove ali i temeljni naslov ovog žanra, IPCRESS FILE.

Dirk Bogarde u glavnoj ulozi je sjajan. Kada vidite Bogardea u jednoj par excellence mejnstrim ulozi, postaje jasno koliko je hrabra i samoubilačka bila njegova odluka da ne ode u Holivud ako je uslov za to da se pravi da je strejt. U ovoj ulozi, opet vidimo Bogardea sa jednom čarobnom harizmom. Problem je samo u tome što kao ostatak filma - nije naročito smešan.

HOT ENOUGH FOR JUNE je parodija koja nažalost ima problem u tome što nije baš parodična, ne vrši neku krupnu dekonstrukciju žanra, osim što kreće iz direktnog zezanja Bonda a onda se okrene nekim opštijim špijunskim tropima.

S druge strane, HOT ENOUGH FOR JUNE ima u sebi i dosta nekih konvencionalnih situacija iz špijunca, čak je na granici da u nekim segmentima bude i napet film, ali opet nije jer - nije ni pravljen da bude takav.

Na kraju, maltene, jedino što podseća da bi ovo moglo biti parodija jeste prolog koji je direktno zezanje Bonda - u formi scene koja, pogađate, NIJE SMEŠNA.

Kad se podvuče crta, HOT ENOUGH FOR JUNE deluje najpre kao hendikepirani, neuspeo špijunac, svakako pre nego neuspela parodija. Ipak, bio mi je zanimljiv za gledanje. Ralph Thomas se potrudio a Dirk Bogarde i Sylvia Koscina su uvek magnetičan par.

* * / * * * *

KISS THE GIRLS AND MAKE THEM DIE

Redak je slučaj da isti reditelj radi i holivudske originale i italijanske knock-offove ali to se upravo desilo Henry Levinu, reditelju dela serijala o Mattu Helmu kada je dobio da snimi KISS THE GIRLS AND MAKE THE DIE, produkciju Dina De Laurentiisa koja je pokušala da se plasira na američkom tržištu kao Bond-spoof.

Međutim, film je nedovoljno smešan da bi bio spoof a zaplet je do te mere sličan Bondu da ćemo ga bukvalno imati koju godinu kasnije u MAJESTY'S SECRET SERVICE gde negatiac planira sterilizacju čovečanstva.

U tom smislu, do te mere je teško shvatiti da je ovo trebalo da bude komedija da se zaista pre može reći da je ovo pre knock-off Bonda. Međutim, tu tek ne funkcioniše jer u filmu bukvalno nema akcionih scena.

Stoga ovo je jedno granično gledalačko iskustvo iz 1966. bitno samo za ljubitelje i poznavaoce Bonda.

THE MINISTRY OF UNGENTLEMANLY WARFARE

U slučaju filma THE MINISTRY OF UNGENTLEMANLY WARFARE najviše me je razočarao Jerry Bruckheimer. Od njega sam očekivao da će svojim producentskim autoritetom uspeti da izvuče maksimum iz Ritchieja i napravi film dostojan čoveka koji je snimio THE MAN FROM UNCLE.

Nažalost, izgleda da Drugi svetski rat nije njegova jača strana, setimo se PEARL HARBORa, a izgleda da i kad se radi s manje novca, onda promašenost ide u pravcu oskudice a ne ekscesa kao kod Baya.

MINISTRY je film u kom zaista nije imalo šta da pođe naopako. Henry Cavill predvodi ekipu koja treba u Drugom svetskom ratu da izvrši diverziju. Guys on a Mission flick je stvarno forma koja nam je uvek pružala mnogo zadovoljstva, osim ako je svojom pretenzijom ne potopi Tarantino, i sve je delovalo dobro.

Nažalost, na kraju smo dobili film koji u povremenim beskrajnim dijaloškim scenama evocira neke od najgorih elemenata baš iz INGLOURIOUS BASTERDS, sa dosta kreveljenja pod teškom maskom, ali jasno je da su predznaci ovde ipak drugačiji.

Ritchie zbilja nije hteo da se pravi pametan već da snimi svoj doprinos ratnom Guys on a Mission žanru. Ali, za razliku od Tarantina koji je hteo isto to ali da se stavi veliko A u reč autor i da se isforsira maksimalna "masnoća" inkorporiranjem svega i svačega, pa i pogrešno shvaćene tradicije, ovde Ritchie kao da je uzor imao u onim manje poznatim generic naslovima tog tipa.

Ne samo da Ritchie ovde ne iskoračuje u neke pobočne tradicije tog tipa filma kao Tarantino sa Italijanima već kao da se potpuno obrnuto drži relativno slabog poznavanja žanra. MINISTRY ponajpre liči na neki marginalan film nekog poluuspešnog profija kao što je Val Guest u kom su se obreli David Niven, Roger Moore i Sophia Loren i proizveli neki napabirčen odgovor na nešto superiorno tog tipa.

Dakle, ovo ne deluje kao da je neko gledao DIRTY DOZEN ili WHERE EAGLES DARE, o KELLY'S HEROES da ne govorimo a tek ne o nekom iskopavanju Krvavca ili Castellarija.

S jedne strane, manjak filmofilakog znanja i referenci je mogao biti osvežavajući, da je bilo ičega autohtonog da se ponudi. Na kraju, ne da nije čudo šro ovaj film nigde ne ide u bioskope sem u SAD zbog ugovorne obaveze. Čudo je da su ga ozbiljni strimeri uopšte kupili.

Ritchie je posle THE MAN FROM UNCLE meni delovao kao frontrunner da režira Bonda. Ovde ima Iana Fleminga kao epizodnog junaka, i Henry Cavilla u ulozi čoveka koji je bio bitna inspiracija za Bonda. Nažalost, ni traga od reditelja koji je imao tako ozbiljnu kandidaturu pre manje od deset godina.

* 1/2 / * * * *

MISTER DEATHMAN

MISTER DEATHMAN je južnoafrički Blaxploitation koji je režirao poznati secund unit specijalista sa solidnim brojem solo režija - Michael D. Moore.

Moore je bio naročito bitan za karijeru Stevena Spielberga koji mu se odužio epizodom u seriji AMAZING STORIES.

Ipak, na ovom filmu se Mooreu niko nije odužio. Iako je David Broadnax solidan ali neupečatljiv lead, Stella Stevens u još jednoj ulozi lezbejke negativke (igrala je tako nešto i u jednoj od CLEOPATRA JONES pustolovina) naprosto nije dovoljan glumački sastav da bi stvar mogla da se održi.

Filmu fali para u budžetu ali mu pre svega fali još glumaca koji bi mogli da iznesu ovakvu sub-bondovsku priču. Naravno, podrazumeva se da priča i scenario proistekao iz nje nisu ni približno podnošljivom nivou.

Pa ipak, B-reditelji sve to prevazilaze sa adekvatnim repromaterijalom a njega ovde naprosto nije bilo.

MR-9: DO OR DIE

Bangladeški reditelj Asif Akbar uspeo je da obezbedi prava na ekranizaciju Masuda Rane, lika kog je pre šezdesetak godina kao direktni rip-off Jamesa Bonda osmislio Qazi Anwar Hussain. O Masudu Rani izašlo je petstotinak knjiga, kako romana tako i priča i one su u najvećem broju slučajeva zapravo rip-offovi raznih iteracija Bonda, kako izvornog Fleminga tako i kasnijih romana koje su pisali Kingsley Amis ili Jack Gardner, a dosta je preuziman i Alistair MacLean, Clive Cussler i Frederick Forsyth. Da pradoks bude veći, prepisivane su i novelizacije filmova što je svakako ozbiljan kuriozitet.

Stepen prepisivanja je toliki da se neki romani mogu tretirati kao samo lokalizovane verzije popularnih originala a Masud Rana je samim tim kao junak prošao razne transformacije jer očigledno je iz pobrojanih imena pisaca da su to bili razni stilovi, pristupi žanru itd. Dakle, Masud Rana je kanonski gledano agent bangladeške tajne službe koji koristi posao privatnog istražitelja kao cover i rešava slučajeve širom sveta pokazujući veoma širok dijapazon kompetencija i suočavajući se sa veoma različitim zadacima i neprijateljima.

Zanimljivo je da Masud Rana u svojih petstotinak izdanja ima i knjigu tokom koje je bio dobrovoljac tokom rata u Bosni.

Asif Akbar je reditelj koji se kreće samim dnom američke DTV produkcije gde dijaspora dodiruje filmski biznis, gde se finansijeri nalaze u dilemi da li da otvore perionicu veša ili producentsku kuću, a njegove mogućnosti pokazuju da je možda neka druga oblast bila nešto za šta je talentovan.

Masud Rana je samo jednom ekranizovan za bioskop u prilično starom bangladeškom filmu koji ima sve klasične osobine tamošnje produkcije, kao što je trajanje od dva i po sata. Posle toga je bio jednom na televiziji i nigde više, a razlog za to je jasan - Masud Rana nema dovoljno originalnih elemenata kojima bi mogao da se nametne pored Bonda.

Pa opet, teško je uzeti jedan takav ne samo bangladeški već i regionalni bestseler i stub popularne kulture, i ne dirati ga. Zato je Asif Akbar uzeo da se okuša a Frank Grillo i Michael Jai White su angažovani da internacionalizuju celu stvar i izbace ovog junaka do globalne publike.

Nažalost, Asif Akbar nije uspeo da napravi film - barem u ovoj kraćoj verziji koja je izašla na Zapadu - u kom postoji išta novo. Ali, nije uspeo ni da dobaci do onog nivoa tehničke kompetencije projekata u kojima Grillo i White inače igraju kad rade u američkim produkcijama.

Otud, jedini adut koji M-9 nudi jeste izvesna arhaičnost bondaste avanture koja više ne postoji ni u filmovima o agentu 007, sa starinski izvedenom, i za svaki današnji standard naivnom akcijom koja povremeno doseže nivo parodije. Ipak, uglavnom je samo passe i nezanimljiva.

Da li u dužoj bangladeškoj verziji ima neke tamošnje etno-ornamentalistike,  ne znam, da li nekada junaci zapevaju, zaplešu i da li se desi nešto tako. Ipak, ako je suditi po ovoj internacionalnoj, uprkos arhaičnosti i naivnosti, film je umnogome ukorenjen u zapadnoj narativnoj konvenciji pa se plašim da je bangladeška verzija samo opširnija varijatna ovoga.

Bangladeški glumac ABM Sumon igra Masuda Ranu dostojanstveno ali nije mi se nametnuo kao glumac sa nekim značajnim globalnim dometom. On će tu ulogu ponoviti u još najmanje dva pokušaja za koja je prava obezbedio Asaf Akbar.

Ideja da se Masud Rana, uprkos derivativnosti samog IPa, privoli na veliki ili bilo kakav drugi ekran, imala je smisla jer je mogla da popuni prostor za špijunskim akcijašem kog uvek treba i da mu doda jednu specifičnu, pritom tradicijski utemeljenu etno-dimenziju pop kulture Trećeg sveta. Dok je Asif Akbar donekle i shvatio prvi sloj ovog potencijala, ovaj drugi svakako nije i u filmu nečeg bangladeškog ima vrlo malo. Ipak, osnovni problem ostaje što ono zapadno u celom projektu nije dobro izvedeno, a Grillo i White zaslužuju pohvale što su na zadatak izašli dosta raspoloženi i nisu odavali utisak neke teške tezge, pokazujući da već i u poodmaklim godinama znaju da svaki dinar mora da se zaradi. A bangladeška taka vredi otprilike koliko i dinar po današnjem kursu.