HEART OF STONE

HEART OF STONE je pokušaj Netflixa da izgradi bondoliku franšizu oko Gal Gadot. Zamisao je dobra, Gal Gadot itekako može da bude nosilac franšize mada njena uključenost u više njih može dovesti do izvesne potrošenosti u tom pogledu. 

Ovog puta filmski i strip scenarista Greg Rucka napisao je scenario koji koncipira priču o supranacionalnoj tajnoj službi sastavljenoj od najsposobnijih agenata čiju pripadnicu igra Gal Gadot. Zadatak njene službe je da se bavi protivnicima kojima "obične" tajne službe nisu dorasle, i ona je infiltrirana u MI-6. Kada se ekipa kojoj je dodeljena suoči sa neuspehom na zadatku ali i sa mladom indijskom hakerkom koja je opasnija od ikoga koga su dotle sreli, ispostavlja se da je glavni negativac jedna "krtica" iznutra.

Film je režirao Tom Harper kome je calling card verovatno bio precenjeni AERONAUTS, iako iza sebe ima nesumnjivo upečatljiv rad na televiziji i serijama kao što su MISFITS. U rediteljskom pogledu ovo deluje kao ispisivanje vizit-karte za novog Bonda. Da li ju je Harper ispisao? Tehnički, da ali suštinski ne. Svakako da ovde možemo da vidimo dva set-piecea koji jesu Bond-like, mada ipak ne na onom nivou logističke složenosti koja karakteriše filmove o agentu 007. I činjenica je da to sve izgleda kako treba, ali ne i mnogo više od toga.

Harper uspeva da stvori svet koji je relativno konzistentan, i u kom postojanje junakinje koja je superagent i izgleda kao Gal Gadot ima smisla. Ipak, nije uspeo da me ubedi u karakter te supranacionalne službe za koju radi, taj element je vrlo generic, glumačka podela oko Gal je vrlo mlaka, pristojna u mogućnostima ali sa vrlo malo ili nimalo upečatljivosti i harizme.

Otud, HEART OF STONE na kraju sve vreme šalje neki opšti vajb knock-offa koji jako liči na Bonda pa i MISSION: IMPOSSIBLE ali nije to-to i uprkos tome što ovde nema one patologije preozbiljnosti iz Craigove inkarnacije lika i ovo je definitivno kopija "zdravog" Bond-tkiva, najjednostavnije rečeno ovaj film ne uspeva da ga odmeni. I to je nekako na kraju krajeva neki zapravo i krajnji zaključak. I osnovna mana. HEART OF STONE zapravo ne uspeva da bude zamena, metadonska terapija za 007-zavisnike.

Film je pritom u pogledu tretmana likova urađen u maksimalnom odbojnom franchise-filmmaking stilu. Znači naglašava se kako počinje serije.

Kao da zaboravljaju da serija ne kreće od želje producenata nego od želje gledalaca. Međutim, istini za volju, i u pravu su - na Netflixu franšiza jeste više piranje dobre volje ove korporacije nego gledalaca.

* * / * * * *

MADAME SIM

Barry Shear nije mnogo pisao ali jeste bio kreator ovog pilota koji nije usvojen ali je u Americi prikazan kao TV film nedelje a van SAD išao u bioskope.

Međutim, ovaj televizijski film on nije režirao. Taj posao je obavio David Greene, reditelj za kog sam se zainteresovao posle filma SEBASTIAN.

Ovog puta Greene se kreće klasičnijim bondovskim stazama. Robert Wagner igra rogue secret agenta kome po uzoru na američke private dickove nije ni do čega ali protiv svoje volje biva uvučen u zaveru nekih bizarnih high tech negativaca koje predvodi naslovna Madame Sim, ženska verzija Fu Manchua koju igra Bette Davis.

Ponovo je Greeneova inscenacija stylish i otvaranje u parku je u najboljem duhu tadašnjih para-Bond filmova u pogledu spoja špijunske intrige i psihodeličnog humora.

U središnjem delu, kada Madame Sim krene da kuva svoj plan sa otmicom Polaris podmornice, stvar ulazi u određenu repetitivnost i ne eskalira dovoljno u pogledu akcije, ali Greene je i dalje neprekidno stylish i to mu se ne može poreći.

Po ovome što sam video deluje da je Wagnerov lik trebalo da bude nešto kao Bond a Bette Davis nešto kao Moriarty i da bi taj rivalitet trajao kroz celu seriju. Sa ovakvom ekipom je to bilo održivo.

Nema sumnje da sam gledao bolje televizijske filmove u ovoj epohi, ali isto tako Greene je bez sumnje postigao pravi film look i evocirao utisak zanimljivog filma u svom kadriranju.

BULLSEYE

Reprizirao sam BULLSEYE Michaela Winnera iz 1990. godine. Poznu produkciju Menahema Golana kada se već razišao od Globusa i vodio 21st Century, kuću koja nažalost nikada nije postala tako kultna i nije imala značajnije uspehe.

Ovaj film je spojio Michaela Cainea i Rogera Moorea u jednom komplikovanom, farsičnom i banalnom zapletu o dva naučnika koji izgledaju isto kao dva prevaranta i zameni identiteta dok se svetske sile bore za formulu koju su osmislili za pravljenje jeftine energije.

Uprkos tome što je ovaj film hteo da se podjednako obrati onima koji vole Bonda ali i Caineove heist komedije poput DIRTY ROTTEN SCOUNDRELS, ne funkcioniše ni na jednom nivou. Čak ni Winner ne uspeva da ga učini dinamičnim iako se trudi da se događaji barem relativno brzo ređaju.

Stoga, film mi je ostavio podjednako slab utisak kao kad sam ga gledao u detinjstvu na VHSu First Productiona.

MIDNIGHT IN SAINT PETERSBURG

MIDNIGHT IN SAINT PETERSBURG je drugi televizijski film o Harry Palmeru snimljen u Rusiji sredinom devedesetih. Režirao ga je Douglas Jackson i po atmosferi deluje da je sve snimano back to back. Nažalost, ovaj drugi film ima manje budžeta nego prvi, i Michaela Gambona je manje, kao i bilo kakvih drugih relevantnih glumaca sa Zapada. 

To ne bi bio problem jer Michael Caine je tu. A možda je i Jason Connery mogao da pripomogne, međutim, scenario je apsolutno šupalj. Ima priču koja se tiče trgovine plutonijumom koja možda misli da je sa naslovne strane tadašnjih novina a zapravo je šuplja i ne rezultira nikakvim uzbuđenjem.

Negativci koriste lenjingradski filmski studio kao svoju bazu ali ova ekipa čak ni takvu lokaciju ne uspeva da kapitalizuje. Veoma slab rad. Ispod proseka.

BULLET TO BEIJING

BULLET TO BEIJING Georgea Mihalke je britanski televizijski film o Harry Palmeru, snimljen po liku kog je osmislio Len Deighton, ali ne i po njegovom zapletu ili literarnom delu. Ovaj film je američka koprodukcija, za mrežu Showtime, ali i ruska jer je Lenfilm takođe pružio usluge i imao ulogu koproducenta.

Kao što su u Bond-filmovima, pa i u onim o Harry Palmeru, Zapad i SSSR u balansu, pa se često desi da zapadni protagonista spasava svet u saradnji sa nekom recimo agenticom KGB i sl. tako je izgleda i sa hladnoratovskim herojima.

Dakle, Lenfilm, studio u kom je Lungin osvojio nagradu u Kanu za TAXI BLUES a Sokurov počeo karijeru, u fazi neuspele privatizacje odlučuje da se izvlači iz stečaja preko Harry Palmera.

Palmer je od prvog do trećeg filma išao sve bliže Holivudu, i u trećem igraju holivudske zvezde kao što je Karl Malden, međutim nije dovoljno dobro prošao da bi dobio i četvrti planirani film.

Sad u ovom TV aranžmanu s Lenfilmom, Harry Palmer dobija tretman old school hladnoratovskog TV filma po priči odnosno posthladnoratovskog po produkciji. Dok je čuveni Ken Adam tražio načine kako da Istok rekonstruiše na Zapadu, ovde se i London snima u Lenjingradu, odnosno tada već Sankt Peterburgu, i George Mihalka kao prekaljen veteran uspeva da izvuče solidan bang for his buck.

Naravno, režija nije ni približno stylish, ali ima par akcionih scena koje su sasvim korektno izvedene za televizijske standarde.

Ideja da veći deo filma Palmer i ekipa putuju transsibirskom železnicom u pokušaju da se dokopaju formule za biološko oružje razvijano u eri SSSRa je zanimljiva ali nije naročito vešto izvedena. I to je šteta jer je u njoj mogla da se evocira uspomena na prvi serijal, kroz veštije, pronicljivije pisanje i hrabriju režiju.

Jason Connery, tada u fazi kad igra Iana Fleminga u nekoj sličnoj produkciji, i u generalnom pokušaju da eksploatiše očevo slavno prezime, igra Palmerovog ruskog pomoćnika koji mu je možda i sin začet sa KGBovskom honey trap ženskom. 

Kasnije, kada je Putin došao na vlast, poredili su ga sa nepriznatim sinom kog je Bond dobio sa nekom od svojih brojnih ruskih partnerki, ali ovaj film ni to pomnije ne razrađuje.

Na kraju, čini se da problem nisu ni dominantno ruske lokacije, ni televizijska umesto filmske realizacije (premda je tehnički gledano film rađen “filmski”, da ne bude zabune - nije reč o studijskoj TV drami koja se miksuje), već scenario. Čak ni obezbeđen cameo Sue Lloyd koja je igrala Jean u IPCRESS FILE, Michael Gambon kao glavni negativac, pa i legendarni Bart Kwouk kao kineski general, nisu dovoljno iskorišćeni u tekstu.

Godinu dana kasnije, u istom aranžmanu izašao je još jedan TV film o Palmeru.

SPY STORY

SPY STORY Lindsaya Shonteffa, kanadskog hacka koji se bavio britanskim niskobudžetnim filmovima ekranizacija je romana Lena Deightona u kom se pojavljuju sporedni likovi iz serijala o Harry Palmeru ali ne i on sam.

Nažalost, ekranizacija je skromno i ne naročito vešto snimljena, sa pričom koja je potpuno nerazumljiva. Da li je Shonteff otišao preduboko u neku kriptičnost špijunske komunikacije ili je naprosto snimio nerazumljiv film možemo polemisati ali rezultat je nesporno jako slab.

Iako formalno spada u serijal o Palmeru, ovaj roman nije bio predviđen za realizaciju u Salzmanovoj produkciji sa Caineom. BILLION DOLLAR BRAIN je trebalo da bude ispraćen jednim drugim filmom, sa sličnim settingom.

* 1/2 / * * * *

FUNERAL IN BERLIN

FUNERAL IN BERLIN Guya Hamiltona, ima reditelja iz Bonda, dakle fuzioniše se 007 stilski sa onim što je izdvajalo Harry Palmera i definitivno ovo je pitomiji film od Furiejevog. Otto Heller i dalje snima, i dalje tu ima zanimljivih pokreta kamere i avangardnih kompozicija koje svakako ne bismo mogli sresti u Bondu, ali priča je nažalost dosta "obična" i ovog puta je Palmer umešan u jednu relativno rutinsku "idi mi - dođi mi" akciju na razmeđi Zapadnog i Istočnog Berlina, sa prebezima iz KGBa i nacistima koji rade za Britance.

Od Deightona bi se očekivalo nešto na nivou QUILLER MEMORANDUMa ali ipak to nismo dobili. Dobili smo samo za nijansu maštovitiji hladnoratovski triler sa Harry Palmer koji je i dalje angry young man špijunca šezdesetih i vrlo malo toga po čemu bi se sve ovo izdvojilo.

Ima zanimljivih karaktera i lokacija, Guy Hamilton nije reditelj bez dara, uostalom to je Berlin, tamo je teško naći nešto što nije koloritno, tako da je FUNERAL IN BERLIN daleko od slabog filma, ali svakako je najniža tačka u amplitudi u ovoj prvoj trilogiji.

Zanimljiv detalj je da je Peter Medak režirao drugu ekipu. I njegovo ime izađe u veoma uzbudljivoj i duhovitoj prvoj sekvenci koja obećava nešto što je inspirisalo MAN FROM U.N.C.L.E. Ipak, na kraju, radije bih reprizirao Ritchieja.

* * * / * * * *