THE BOURNE LEGACY

Pogledao sam THE BOURNE LEGACY Tony Gilroya. U ovom filmu, celu priču preuzimaju novi ljudi - scenarista serijala Tony Gilroy preuzima režiju od Greengrassa a Jeremy Renner sa svojim junakom Aaronom preuzima poziciju glavnog junaka. THE BOURNE LEGACY se dešava u isto vreme kada i THE BOURNE ULTIMATUM, tako da bi bilo dobro pre gledanja odnoviti Greengrassov film, premda može da se isprati i bez toga. Jedna od stvari koje su mi najviše smetale u ULTIMATUMu bilo je to što film nije mogao da se razume bez gledanja SUPREMACYja. LEGACY u principu može da se pogleda i bez gledanja ranijih delova jer Gilroy je dosta jasno postavio priču i novi junak je uveden.

I Gilroy i Renner pokazuju da su dorasli zadatku i obojica su različiti u odnosu na Greengrassa i Damona. Gilroy bazira film na snažnim dramskim scenama, ne beži od dijaloga i cerebralnijih razmena, ali kad se lati akcije to je sve na visokom nivou i tradicionalno se završava velikom poterom, ovog puta na ulicama Manile. Gilroyev film je iznenađujuće bliži drami nego akciji, ali sada ima i podelu, negativce koje igraju Edward Norton i Stacy Keach koji to mogu da isprate.

Renner je drugačiji od Damona, njegov junak nije tako hladan i sofisticiran, glumac unosi snažnu blue collar dimenziju, i emituje više nesigurnosti.

Akcija je izvanredna. Pomoćnik je kao i u ranijim filmovima bio Dan Bradley, ali je koncept kadriranja nešto konzervativniji nego kada je film slikao Oliver Wood pošto je DP Robert Elswitt koji je slikao neke dobre akcione trilere ali nije specijalista za taj žanr, u osnovi.

Ako je serijal filmova o Bourneu mogao da se definiše taglineom KO NEMA U GLAVI IMA U NOGAMA, LEGACY je nešto drugačiji, mada je opet dovoljno isti da zadovolji fanove. U sebi sadrži i neka neobična rešenja na nivou strukture kakva su imali SUPREMACY i ULTIMATUM. Ipak, po autonomiji celine bliži je IDENTITYju nego SUPREMACYju. S druge strane, nije onoliko groundbreaking kao što je bio SUPREMACY. Ipak, ohrabruje činjenica da četvrti film u nekom serijalu nudi dosta intrigantnih i svežih elemenata.

* * * / * * * *

HOBBS & SHAW

HOBBS & SHAW Davida Leitcha je spin-off serijala FAST & FURIOUS u kome na jedan čudan način sama franšiza odlučuje da se potpuno odvoji od onoga što je dovelo do njene reafirmacije. Naime, FAST & FURIOUS je uspela da doživi revival tako što je plasirala evidentno old school koncept akcione extravaganze, sa automobilima i drugim motornim vozilima na tržište koje bilo zasićeno SF derivatima akcije i superherojskim filmom.

Međutim, HOBBS & SHAW iako je imao predispozicije da bude razvijanje "zdravog tkiva" franšize, dva najzanimljivija glumca sa najautentičnijim akcionim vajbom, i reditelja kome je akcija osnovna vokacija, pretvorio se bukvalno u superherojski film.

Uz redovnog scenaristu serijala Chrisa Morgana, kao pisac se pojavljuje i Drew Pearce koji je doneo EXTREMIS storyline u Shaneovog IRON MANa, i ovde se praktično ponovo bavi EXTREMISom u formi eliksira koji čini negativca kog igra Idris Elba. Naime, Idris igra negativca koji je polumehanizovani polu bio-unapređeni super-čovek sa evidentnim nadljudskim moćima i pripadajućim kostimom.

Dakle, FAST & FURIOUS koji je bio relaksacija od zamora superherojima sada donosi film koji je zapravo superherojska varijacija na temu sa dva najpotentnija lika iz serijala. Kao što su oskarovke Charlize Theron i Helen Mirren dosta negližozno tretirane u serijalu ranije, ovde Ryan Reynolds dobija prošireni cameo kao Rockov budući saborac u filmu RED NOTICE a Kevin Hart jedan manji, kao njegov prošli iz buddy filma CENTRAL INTELLIGENCE kao i reboota JUMANJIja.

Sama akcija je sporadično zaista vrhunska. Finale je usiljeno, i cartoonish na loš način, ali kad je akcija potentna i kad se Leitch bavi onim što zna, a to su pre svega tuče i surov stuntwork u automobilskim sceanama onda HOBBS & SHAW dobacuje do onih dementnih vrhunaca serijala.

Međutim, banter je jednoličan i stupidan, a finale nas podseća na sve ono od čega smo umorni u savremenom Holivudu. Nažalost, čini mi se da je ideja Hobbs & Shaw spin-offa bila pogrešno shvaćena, pa samim tim face poput Ryan Reynoldsa i Eize Gonzales deluju protraćeno.

Ni otvaranje filma nije stratosfersko ali je dovoljno jako da franšiza nastavi da gazi.

* * / * * * *

THE TROUBLE WITH SPIES

THE TROUBLE WTIH SPIES ili kako na špici piše TROUBLE WITH SPYS je režija Burta Kennedyja, reditelja koji je obeležio detinjstvo moje generacije SF akcijašem SUBURBAN COMMANDO sa Hulkom Hoganom, a inače je značajan reditelj vesterna i scenarista klasika ovog žanra Budda Boettichera.

Burt Kennedy je snimio neke filmove i u Jugoslaviji gde su ga potpisivali kao ko-reditelja sa Nikšom Fulgosijem kao što se i Kirk Douglas potpisao sa Zoranom Čalićem. Najpoznatiji je po srednjebudžetnim vesternima, često sa komičnom dimenzijom, kao ključna dela prepoznaju se recimo filmovi sa Jamesom Garnerom SUPPORT YOUR LOCAL GUNFIGHTER i SUPPORT YOUR LOCAL SHERIFF.

TROUBLE WITH SPIES je špijunska komedija koju je snimio kada je imao 65 godina, i ima nešto staračko u sebi. Reč je o adaptaciji romana Marka McShanea o agentu britanske tajne službe kog igra Donald Sutherland, kao ful Amerikanac, i njegovj misiji da na Ibici razjasni nestanak prethodno poslatog britanskog agenta poslatog da istraži sovjetski šverc narkotika i prodaju britanskim vojnicima.

Međutim, kada se nađe u jednom pansionu i kada usledi serija pokušaja da ga ubiju, agent shvata da je okružen zanimljivom družinom.

U pojedinim momentima, Sutherland svojom harizmom i Kennedy svojom mišićavom režijom uspevaju da malo pokrenu film, ali nažalost THE TROUBLE WITH SPIES nije dovoljno duhovit, niti dovoljno kiseo niti dovoljno dinamičan da bi u potpunosti profunckionisao.

Verujem da je i Kennedy želeo da napravi neku špijunsku satiru kao što je bio S.P.Y.S. Irvina Kershnera sa Sutherlandom i Gouldom, nešto malo “odraslije” i “otrovnije” spram špjiunskog žanra a dobili smo na kraju pitomu špijunsku komediju koja ne samo da nije dobra nego nije ni dovoljno loša da bi bila upečatljiva. 

* * / * * * *

GOLDENGIRL

Pogledao sam interesantan iako ne baš dobar film GOLDENGIRL Josepha Sargenta. Reč je o vrlo bizarnom ostvarenju koje je prvobitno bilo koncipirano kao mini-serija ali je onda cuttovano u regularan film zbog bizarnog spleta okolnosti da se film dešava na Olimpijadi u Moskvi 1980. i govori o američkim sportistima tamo, što je delovalo kao dobra ideja za vreme snimanja, a na kraju su međutim SAD bojkotovale ovu Olimpijadu i obesmislile takav zaplet.

Međutim, pored tog zapleta sa Olimpijadom, na granici krajnje apsurdnog je i osnovni zaplet koji govori o bivšem nacisti, genetičaru koji je usvojio devojčicu i uz terapiju je pretvorio u ultimativnu atletsku šampionku. Međutim, u pozadini ovog dosta prenaglašenog zapleta krije se zapravo jedan od prvih filmova koji ne samo da problematizuje sport nego otvara pitanje dopinga na suštinskom nivou i kontemplira o tome koliko su sami sportisti spremni da žrtvuju vlastito zdravlje radi zarade.

Ako imamo u vidu da je ovo film iz 1979. godine kada komercijalizacija sporta još nije bila na ovom nivou na kom je danas, i kada su atlete sa spektakularnim rezultatima, poput Marka Spitza još uvek bile slavljene zbog svojih sportskih dostignuća koja su se kretala u domenu ljudskog a ne nadljudskog, onda je GOLDENGIRL kroz svoju prenaglašenost zapravo anticipirao period trkačica iz DDRa ili današnjih šampiona kao što je Michael Phelps.

To da je film isceđen iz mini-serije oseća se na planu razvoja likova, pre svega naslovne junakinje, koja se povremeno ponaša kao robot a povremeno, ima i dileme, pa čak i nagoveštenu, ali ne i sasvim razvijenu romantičnu vezu sa svojim agentom kog igra James Coburn.

Coburnov lik je vrlo interesantan pošto anticipira Jerry Maguirea. On je cinični agent željan novca koji ipak želi samo da zastupa sportiste čije motive razume, makar oni bili i čista pohlepa. Njegovu sumnju u Goldengirl budi činjenica da njene motive sasvim ne razume što je i prirodno jer je njeno telo kreirao ex-Nazi usvojitelj a psihu stručni psiholozi. Njegova ideologija je dakle nešto što bi se uslovno moglo nazvati "kapitalizmom sa ljudskim likom", uživanje u besramnom interesu dok god se razumeju njegovi psihološki motivi.

Sargentova režija je kompetentna, rekonstrukcije takmičenja su prilično dobre i vešto su kombinovani televizijski snimci i rekonstrukcije, kao i vizuelna upotreba televizijskog prenosa kao segmenta sporta.

U svakom slučaju, GOLDENGIRL je baš fusnota ali mislim da može biti zanimljiv ljubiteljima sportskog filma kao primer treš postavke koja se na kraju desila u stvarnosti, i još uvek traje.

* * / * * * *

MEN IN BLACK: INTERNATIONAL

MEN IN BLACK: INTERNATIONAL nije previše obećavao u trejlerima ali se ispostavio kao zreo reboot serijala koji su nekoliko decenija držali Will Smith i Tommy Lee Jones. Ove imamo praktično pomeranje fokusa da ove dvojice agenata na nove junake, u istom svetu sa kojim dele šeficu O koju igra Emma Thompson. Dakle, Sony se nije sasvim odrekao mogućnosti da se Big Will ili Tommy opet pojave, ali svakako da nema potrebe za njima jer Chris Hemsworth i Tessa Thompson donose zaista izuzetan smisao za humor, harizmu i hemiju koji čine da ovaj film bez problema ubedi čak i skeptičnog gledaoca da za novi MIB ima mesta. 

F. Gary Grey je već celih dvadeset godina reditelj kog Holivud - ne bez razloga groomuje kao rukovodioca projekata od preko 100 miliona dolara i na tom putu on ima promenljive rezultate i filmove razlitičitih dometa. Međutim, ono šo je nesporno jeste da Grey sada u comfort zoni franšiza manje-više isporučuje to što se od njega traži. Pa ipak, postoji jedna bitna stvar koja je prisutna na nivou nijanse ali je ipak vidljiva kada posmatramo MIB: INTERNATIONAL. Grey nije CGI reditelj i u nekim scenama njemu manjka nužne veštine u rešavanju takvih scena. To su detalji koje “obična” publika ni ne zapaža, ali ulice bez statista ili saobraćaja tokom akcionih scena, reakcije statista koje nisu savršeno sinhronizovane sa animiranim detaljima, to su sve neki sitni detalji u kojima recimo PIKACHU zbog backgrounda svog reditelja briljira.

PIKACHU i MIB INTERNATIONAL u suštini nude sličnu vrstu ugođaja, to je effects heavy komedija sa dosta animiranih junaka, humora, ali i akcije, i PIKACHU ima tu jednu dozu više uverljivosti filmskog prizora iako je daleko stilizovaniji. Rekao bih da je Grey ipak reditelj koji ima više dara i interesovanja za neke “realističnije” ili “utemeljenije” eskapizme. MIB INTERNATIONAL je tehnički i dizajnerski solidan ali daleko je od toga da unosi svežinu u serijal čije je postojanje odavno dovedeno u pitanje dugim pauzama između nastavaka.

Na pitanje ima li i dalje interesovanja za MIB publika u Americi odgovorila je sa “ne baš” i rezultati sa blagajni su daleko od impresivnih, a to je šteta jer Hemsworth i Thompsonka su sjajan filmski par koji ima šta da pruži. Njihov odnos ima screwball energiju sa naznakama romantičnog razvoja koji se vrtlože ispod površine ali nikada ne izbijaju na površinu, i ovde nemamo slučaj klasičnog zamenjivanja muškog junaka ženskim u periodu diversityja.

Ovo su različiti junaci od onih iz Sonnenfeldovih filmova. Hemsworthov lik je na liniji britanskog tajnog agenta bondovskog tipa specijalizovanog za vanzemaljce, blago neodgovornog ali beskrajno šarmantnog a Tessa jegeek čije sećanje nije adekvatno obrisano kad je bila mala i posvetila je život da postane deo MIB strukture.

Sam zaplet sa vanzemaljskim oružjem koje se obrelo na Zemlji je solidan vehicle za ono što ovaj film treba da bude. Donosi neke preokrete koji se vide iz daljine ali to ne smeta i tako treba, donose dobro zamišljene akcione setpieceove u kojima se Grey snalazi, a Chris i Tessa imaju šta da pokažu.

Reći da su glavni glumci dorasli zadatku zvuči kao faint praise. Ali zapravo nije jer MEN IN BLACK jeste franšiza starog kova u kojoj su glumci integralni deo high concepta što je izdvaja od onoga što su današnji blockbuster standardi gde se srazmerno mali broj glumaca nalazi u takvoj poziciji. Svako je zamenjiv sem par njih, tipa Ryan Reynolds u DEADPOOLu nije. Ali kada se spekulisalo da će Gunn staviti idrisa Elbu umesto Willa Smitha kao Deadshota u SUICIDE SQUADu, u suštini nije bilo nekih dramatičnih reakcije.

Međutim, u pojedinim momentima se čini da deo eskapizma koji čini MIB može biti okrnjen i time što je ova vrsta estetike na mnogim nivoima bila omniprezentna poslednjih godina. Tu su Gunnovi odlični GUARDIANSi i Bessonov VALERIAN koji je definitivno sniman “za večnost”, i publika slične sadržaje dobija na drugim stranama. MEN IN BLACK je bio revolucionarni blokbaster između ostalog jer je uleteo u prostor koji nije bio toliko ispunjen.

Stoga, MIB: INTERNATIONAL na neki način može pasti kao žrtva zamora publike i prevelike količine ove vrste filmova, a po pravilu to se upravo dešava onim naslovima koji to ne zaslužuju.

Dakle, don’t believe the hype, MIB je izabran da se na njemu slome kola a film je u stvari odličan.

* * * / * * * *

WAR INC.

Pogledao sam svoj nesuđeni holivudski debi, WAR INC. Kritika ga je unisono napušila, naravno, s pravom i sada se vidi da je Srđan bio u pravu kada je napusrtio projekat. Ipak, isto tako sasvim je jasno da su Cusack i kompanija bili u ozbiljnoj zabludi kada su se opredelili da pođu ovim putem i dopuste da Srđan ode, prepuštajući projekat u ruke Cusackovom jaranu Joshui Seftelu.

Prva Seftelova greška softverske prirode je u tome što je prihvatio apsolutno sve Cusackove kreativne težnje koje su krajnje ograničene u estetskom smislu, bez puno razdvajanja važnog od nevažnog.

Druga Seftelova greška je hardverske prirode a to je što se pomirio sa tehničkim standardima koje pruža Avi Lernerova bugarska posada. Srđan nije pristao na ta ograničenja pošto je shvatio da se sa njima teško može snimiti ambiciozan američki film smešten u izmaštanu blisku budućnost. Sa njima se mogao snimiti odličan film u koji bi reditelj uložio neku vrstu evropskog senzibiliteta kako bi dočarao zadatu priču i mislim da je Srđan bio sposoban za to. Nažalost, nisu se razumeli.

Na planu scenarija, ono što smo Srđan i ja napisali bilo je uzbudljivije i dramatičnije. Nije bilo tih flah plakatskih deonica sa kojima se američki reditelji inače loše snalaze.

Od naše ekipe najbolje se pokazao Zoran Popović Pop koji je radio kao DP. On je već postao ozbiljan DP u Americi, radio je neke zanimljive stvari i nadam se da će povremeno svoju ekspertizu pozajmljivati srpskim filmovima.

MANDRILL

Pogledao sam MANDRILL Ernesta Diaz Espinoze. Nažalost, u odnosu na MIRAGE MAN Espinoza i Zaror pokušavaju da napreduju na polju refrenci i izraza ali za to nemaju pokriće. Otud MANDRILL gubi svoju grassroots dimenziju filma za marginalce koji prave marginalci i pokušava da se uhvati u koštac sa sofisticiranijim formama.

Tako MANDRILL pokušava da se nastavi na 70s filmove o plaćenim ubicama ali Espinoza i Zaror uprkos šarmu nemaju kapacitete ni kreativno ni produkciono da na bilo koji suvisli način isprate tu viziju. Odmičući se od grind korena "uličarskog filma", u kome je Zarorovo fizičko prisustvo osnovno oruđe, otkriva se niz nedostataka.

Uprkos činjenici da Espinoza i Zaror imaju neke vrlo duhovite ideje, u gotov svakom pogldu MANDRILL zaostaje za filmove koje nastoji da reinterpretira. Kad je reč o Zaroru, nema nikakve sumnje da je on dorastao da se oproba i u višim akcionim ligama a rekao bih da je za Espinozu došao trenutak da se izmakne iz ovog miljea. Nisam toliko siguran u njegove potencijale kao u Zarorove ali nastavak ovog puta je poguban za njegovu poetiku.

* 1/2 / * * * *