DEN DEMOKRATISKE TERRORISTEN

Pogledao sam DEN DEMOKRATISKE TERRORISTEN Pelle Berglunda iz 1992. godine. Ovo je ekranizacija romana o Hamiltonu u kojoj glavnog junaka igra Stellan Skasgaard koji ga je ovekovečio dva puta. Ovo mu je drugi film iz te faze, i bavi se Hamiltonovom infiltracijom među najnoviju generaciju pripadnika RAFa u Nemačkoj. Guillou je profilisao Hamiltona kao levičara koji je bio član Komunističke partije i simpatizer je PLOa i ovde upravo taj aspekt Hamiltonove ličnosti igra izuzetno važnu ulogu pošto se baš na osnovu toga infiltrira u RAF.

Berglund je prilično old school reditelj i njegov film iz 1992. deluje kao neki Euro rad iz sredine osamdesetih. Međutim, Berglund je prilično solidno dočarao živopisnu atmosferu Reperbana i Hamburga u celini i napravio je prilično ubedljiv milje kroz koji se Hamilton kreće. U odnosu na ostale glumce koje sam do sada gledao u ulozi Hamiltona, Skarsgaard je daleko najekspresivniji i uspeva da istovremeno deluje i kao heroj i da se u dovoljnoj meri razlikuje od Bonda, odnosno ne odlazi u ekstreme kao Sauk koji je anti-Bond ili Presbrandt koji je kao Bourne.

Sudeći po tome da nisam uspeo da lociram titlove za preostala dva Skarsgaardova rada u ulozi Hamiltona, ovaj naslov je verovatno najreprezentativniji za ovu fazu ekranizacija Guillouovog serijala.

* * 1/2 / * * * *

PATE ODDELENI

Pogledao sam PATE ODDELENI Jindricha Polaka čehoslovački hladnoratovski triler, premontiran i nahsinhronizovan za zapadno tržište, na engleski i distribuiran pod naslovom AGENT FOR PANIC. Otud u stvari za ovo što sam gledao pre možemo reći da je AGENT FOR PANIC nego PATE ODDELENI. Čini mi se da AGENT FOR PANIC nimalo ne liči na ono što je Polaku bilo dozvoljeno da snimi, u nekoliko navrata u dubu ima replika koje mi ne deluju nimalo verovatno da su Česi snimili za svoje tržište, a sam kraj donosi hepiend za zapadnog agenta koji je dotle u filmu pretežno tretiran kao negativac. Siguran sam da u čehoslovačkom filmu taj agent nije imao takav kraj, odnosno da je ovaj kraj u najmanju ruku premontirao i preformulisao utisak Polakovog materijala.

PATE ODDELENI je film iz 1960. godine a po nekim podacima AGENT FOR PANIC prikazan je 1964. godine. Dakle, snimljen je pre Bonda ali je na Zapadu eksploatisan posle i ne bi me čudilo da je upravo izlaztak prvog Bonda uticao da distributeri kupe i adapotiraju ovaj čehoslovački film.

U pogledu vizuelnog izraza i inscenacije, Polak se prilično dobro snalazi u crno-beloj tehnici. Međutim, ono u čemu ima probleme jeste pre svega vođenje likova. AGENT FOR PANIC od tipičnog "varšavskog" problema a to je prikaz kolektiva koji u duhu punog razumevanja rešava slučaj. Bez mogućnosti da se stvori konflikt između operativca i starešine, da se gledalac identifikuje sa teškoćama koje heroj iz službe bezbednosti ima sa nadređenima, ne može da se postigne ni onaj propagandni efekat svojstben američkom policijskom ili špijunskom filmu. Otud na kraju negativac-individualac u sebi nosi više herojskog nego agenti koji ga jure, pa ni ne čudi da je film verovatno lako premontiran u ovu formu.

Nisu česti filmovi o Hladnom ratu koji su nastali na drugoj strani, otud je AGENT FOR PANIC značajan za sve ljubizelje ovog podžanra.

* * 1/2 / * * * *

THE NOVEMBER MAN

Pogledao sam THE NOVEMBER MAN Rogera Donalsona, prilično slab pozni film ovog novozelandskog veterana koji je donedavno imao vrlo pristojne radove u raznim žanrovima. Nažalost NOVEMBER MAN ima sve odlike malo ambicioznijeg DTV filma. U njemu nema one Donaldsonove preciznosti i sigurnosti koja ga je krasila.

Pierce Brosnan je bleda senka Bonda, a njegov Bond je generalno imao dosta elemenata blede senke, i ovog puta on nudi solidnu ulogu tajnog agenta na pola puta između Bonda i Osnarda iz TAILOR OF PANAMA, međutim nema tu ničeg što bi moglo da ga usmeri put franšize, ili nekakvog TAKENastog uskrsnuća.

Brosnan u svom najzvezdanijem izdanju ne deluje kao neko ko nam je naročito nedostajao. On nije profil zvezda koja može da ode van fokusa pa da se vrati, bnaročito jer je posle Bonda puno radio na tome da se odmakne od tajnih agenata. U tom smislu, NOVEMBER MAN deluje kao pokušaj da Brosnan uz Donaldsonovu pomoć napravi sebi neku bioskopsku franšizu kao produžetak Bonda drugim sredstvima ali ovo naprosto nije taj film. U epohi BOURNEa ili TAKENa i rip-offova koji su usledili, NOVEMBER MAN nema šta da traži.

Na adaptaciji Grangerovog romana radio je osrednji Michael Finch i iskusni Karl Gajdusek koji već neko vreme balansira između ozbiljnih projekata i polu-DTV produkcije, ali u aradnii sa dobrim rediteljima, kao što je bio OBLIVION uspeva da se izvuče jer njegove generičke postavke talentovaniji ljudi uspevaju da plasiraju sa punim ubeđenjem.

Za THE NOVEMBER MAN se ne može reći da je na potpunom auto-pilotu, ali je strukturalno dosta sumnjivo postavljen, sa starim agentom u centru priče i mladim koga on pokušava da prevede sa tamne strane na sranu Dobra, što sve liči na zametak neke buddy franšize. Ne kažem da Luke Bracey kome Brosnan ovde namešta loptu neće nekada postati zvezda ali u svakom slučaju će ovaj film više biti rani kuriozitet nego hit koji ga je afirmisao.

Ipak, ono što je nama najzanimljivije jeste činjenica da se THE NOVEMBER MAN dešava u Beogradu. U THREE DAYS TO KILL imali smo početak filma sniman i smešten kod nas, a ovde je to praktično ceo film. U tom pogledu, mi smo nešto kritičniji gledaoci jer nam prepoznavanje lokacija odvraća pažnju, a uočavanje geografskih nedoslednosti nam stvara utisak grešaka u continuityju iako ih zapravo nema.

No, da je film bolje realizovan i da nas bolje vezuje za likove i priču, svakako da bismo zaboravili gde je sniman.

Međutim, ono što jeste zanimljivo upravo je to pitanje gde se dešava. Beograd je prikazan kao regionalni centar CIA odakle se vode operacije protiv Rusije, a sam grad je poprište vrlo intenzivne akcije, bez ikakvih snaga reda, sa dobro organizovanom, glamuroznom i neprikrivenom prostitucijom, sa američkim obaveštajcima koji nekažnjeno krše saobraćajne propise, nose oružje i ubijaju ljude.

Ni u jednom trenutku se ne pojavljuje policija ili bilo kakav predstavnik lokalne vlasti koji bi se na bilo koji način umešao u delovanje stranih službi, barem kao komično odmorište ili smetnja. Rečju, Srbija je prikazana kao zemlja bez suvereniteta u kojoj stranci mogu da rade šta hoće.

Naravno, ovo je sve fikcija, nije ovo dokumentarni prikaz Srbije, ali je vrlo sličan istini. Naime, Srbija je prikazana kao neka neozbiljna Rusija koja ima sve predispozicije slovenske despotije kojom hode ratni zločinci i bivše i buduće žrtve trgovine belim robljem, samo bez despota.

U Srbiji kakva postoji u NOVEMBER MAN nema čak ni korumpirane vlasti niti klišea u kome se lokalci spore sa strancima oko jurisdikcije. Postoji samo jedan višak istorije, i stranci koji se u korist tajnih službi i nevladinih organizacija bave svojim poslom.

Zanimljivo je da se Roger Donaldson opredelio za veliki broj regionalnih glumaca - recimo Lazar Ristovski (koji je overio Bonda na Craigovom početku) igra ruskog negativca, i gine na isti način kao u VIZANTIJSKOM PLAVOM, metak lutalica ga stigne na crnogorskom primorju, Amila Terzispahić ima markantnu rusku plaćenicu ali nažalost nema jedan-na-jedan akcije kao u GOLDENEYE između Brosnana i Famke Janssen a lokalaca ima i u drugim ulogama.

Olga Kurylenko je zabrinuta ceo film a njen erotski aspekt je prvo potisnut a posle iskorišćen u komične svrhe.

Donaldsonova realizacija nije ni približna njegovim najboljim filmova i THE NOVEMBER MAN izgleda tek nešto bolje od ČETVRTOG ČOVEKA. Gotovo je neverovatno da je ovaj film stigao do američkih bioskopa i tamo čak zaradio neku crkavicu.

Našim lokacijama je zapala reciklaža holivudskog otpada. Stigli su minorni delova i zvezda ranijih Bondova ali u srpskom pogonu nije sklopljen kvalitetan polovnjak.

* * / * * * *

ШПИОН

Pogledao sam ШПИОН Alekseja Andrijanova, ekranizaciju romana Borisa Akunjina u produkciji Nikite Mihalkova. Kao celina, ШПИОН ima dosta problema, pre svega na nivou dramaturgije, možda zato što je uporedo sa filmom nastajala i televizijska serija. Od dramaturških problema najviše se ističe antiklimaktično finale u kome se bez velike tenzije prepliću Akunjinovo paraistorijsko tkanje i istorijske činjenice.



Ono što je međutim sveže i dobro u ovom filmu dovoljno je jako da se nametne kao prilično atipičan WW2 film. Aleksandrovljeva režija je vrlo korektna, daleko od spektakularne ali dovoljno mišićava i efikasna, i uglavnom uspešno priktiva televizijske korene ovog projekta. Zatim, Danila Kozlovski je izvanredan u glavnoj ulozi boksera-tajnog agenta Dorina a Fjodor Bondarčuk je prilično solidan kao njegov starešina i sidekick.


Ipak, naročitu pažnju u okviru žanra zalsužuje maštoviti detalj da se u filmu pojavljuju aparati bondovskog tipa kakvi u vreme dešavanja nisu postojali, ali jesu mogli postojati, neke instalacije poput televizije zatvorenog kola i neke kenadamovske instalacije. Nažalost, ta dimenzija se u filmu ne razvija ali je to detalj koji se nije javljao često kroz tradiciju filmova o Drugom svetskom ratu, a naročito je redak u savremenim filmovima. Da je ШПИОН prerastao u bondovsku franšizu, verovatno bi se taj element više razrađivao.


Pored poigravanja tehnikom kroz koje se ШПИОН približava savremenoj publici, svakako je zanimljivo i ideološko poigravanje. Naime, u mihalkovljevskom stilu mešaju se belogardejska i staljinistička tradicija, a Staljnove čistke date su diskretno, kao jedno sporedno obeležje vremena. Štaviše, jedna čistka koja kaći glavne junake proizilazi iz dezinformacije koju Staljinu plasiraju strani agenti.


To istorijsko pomirenje dato je u stilizovanoj, žanrovskoj celini i šteta je što ШПИОН nije imao kapacitet za internacionalni crossover.


* * 1/2 / * * * *

THE SAINT

Pokušaj da se obnovi serija THE SAINT po Charterisovom dugovečnom junaku mobilisala je Simona Westa i Ernije Barbarsha da snime dve epizode, ali to je završilo u obliku sklepanog televizijskog filma sa nekakvim zaokruženim story arcom. Simon West je u svoje vreme bio reditelj koji je mogao da režira Bonda i neobično je kako je skončao režirajući zaista loš, pa i prilično nevešt reboot Sainta, na kraju u podeli sa posla sa jednim od manje veštih Van Dammeovih hackova.



U kameo ulozi pojavljuje se Roger Moore, najpoznatija glumačka inkarnacija Simona Templara koji je bio među producentima ovog promašaja. Nažalost, ako je Moore imao nameru da ovu produkciju ostavi u amanet svojoj porodici, nije mu uspelo.


THE SAINT reboot je u ovoj varijanti veći promašaj od Noyceovog filma iz sredine devedesetih.

STRATTON

Pogledao sam STRATTON Simona Westa, film koji bi trebalo da započne seriju ekranizaciju romana Duncana Falconera. Ovaj film je prvobitno trebalo da headlineuje Henry Cavill ali onda je napustio projekat neposredno pred snimanje jer niej bio zadovoljan direkcijom u kojoj sve ide. Cavill je poznat kao pravi naslednik Lewisa Collinsa kad je reč o militarizmu, i pokušaju da igra Bonda, ali mislim da u ovoj fazi svoje karijere Cavill ne mora da snima WHO DARES WINS što STRATTON u svojoj osnovi jeste.

Nažalost, za razliku od WHO DARES WINS koji je bio vrhunac pro-tačerističkog filma i apoteoza SAS, STRATTON ne uspeva da obavi isti zadatak za SBS, britansku verziju SEAL. Naime, do sada tradiconalno pouzdani West ovde radi sa scenarističkim materijalom koji je ispod nivoa a Dominic Cooper, inače dosta simpatičan i harizmatičan glumac ne uspeva da "izvuče" koherentan lik iz glavnog junaka.

Tako STRATTON ostaje bizaran mish-mash komadoskog akcijaša, tehnotrilera, War on Terror i hladnoratovske pretnje. Dešava se u Londonu, i samo podseća koliko je umnogome sličnu CRIMINAL Ariela Vromena superioran film. Lokacije van Londona su bitno slabije iskoriščene, uvodne scene u Iranu su na dubokom DTV nivou.

Na kraju, STRATTON i jeste skončao na DTVu ali verujem da to nije bila namera ove ekipe. Cavill je mudor izbegao ovaj brodolom, premda naravno nećemo znati koliko je njegovo odustajaje budžetski koštalo ovaj projekat.

Wst uspeva da napravi nekoliko podnošljivih akcionih set-pieceova i film nikada nije dosadan, ali nije ono što bi morao da bude kako bi lansirao ceo serijal ili opravdao reputaciju uključene ekipe.

* * / * * * *

ASSIGNMENT K

ASSIGNMENT K Vala Guesta je loopy 60s špijunac koji u sebi kombinuje elemente lecarreovske teskobe, bondovskog šarma i tempa i ponešto dramaturgije apsurda koja je u tom periodu bila vrlo moderna. Snimljen je po romanu Hartleya Howarda, škotskog pulp pisca koji je imao veliku popularnost u Nemačkoj, pa ne treba da čudi što odatle dolaze i koproducenti ovog filma. Važno je imati na uma da su tada moderni pozorišni pisci poput Harolda Pintera uzeli učešće u špijunskim filmovima poput QUILLER MEMORANDUMa.



Guestov film ima relativno straighforward priču kada se ona prepriča ali je ispripovedan na loopy način u kome su senzacije, kako na pplju vizuelnog, tako i u domenu fizičke radnje kudikamo bitnije od narativne efikasnosti. Priča prati vlasnika fabrike igračaka koji se zapravo bavi špijunažom i vodi lanac britanskih agenata u Istočnoj Nemačkoj. Neprijateljska špjinska ekipa želi da sazna ko su njegovi ljudi i tima mu devojku u nadi da će ga tako pritisnuti.


Guestov film prevashodno uživa u neprekidnim preokretima, u raznim manjim i većim izdajama, u sekvencama koje su često same sebi svrha. I to u većini sučajeva ne bi bila vrlina filma ali u ovom jeste jer Guest prilično dosledno subvertira žanrovska očekivanja. ASSIGNMENT K u nekoliko navrata postaje nešto teži za praćenje, ali nikada ne postaje dosadan niti prestaje da biva zanimljiv.


Fotografija Kena Hodgesa je u pogledu pokreta kamere i kadriranja vrlo dinamična, postavke svetla su vibrantne i ovo je jedan od Guestovih najbolje slikanih filmova. Hodges je bio saradnik u ranoj fazi Michaela Winnera pa ne treba da čudi što je u određenom smislu i ovaj film na liniji rada baš tog britanskog žanrovskog specijaliste.


ASSIGNMENT K danas ima status fusnote u istoriji špijunskog filma šezdesetih, ali ljubitelji žanra i te epohe, svakako treba da ga pogledaju.


* * * / * * * *