THE IPCRESS FILE

Raskošna ekranizacija Deightonovog IPCRESS FILE koju je priredio ITV, podstakla me je da repriziram izvorne filmske avanture Harry Palmera.

Poznato je da mi je BILLION DOLLAR BRAIN najdraži u ovom serijalu, i u njemu je Ken Russell otišao najbliže izgledu filma o agentu 007 da ga je režirao Emir Kusturica - da doduše kasnije nije sam Emir imao špijunsku dimenziju u MLEČNOM PUTU.

Ipak, Russellov film istovremeno je označio kraj ovog serijala i Caine će se vratiti Palmeru u dva kasnija manje upečatljiva DTV nastavka koja nisu ni bazirana po Deightonu. Očigledno je taj iskorak bio preekstravagantan za svoje vreme i trebalo je malo sačekati za osovinu Vaughn-Nolan da unese tu vrstu osveženja u špijunac.

Sidney J. Furie je režirao THE IPCRESS FILE stylish za popizdeti, snimao je češki veteran Otto Heller a montirao niko drugi do Peter Hunt, i svi oni koji pamte Furiea kao umornog britansko-kanadskog hacka koji snima drugorazrenne vehicle propalih glumaca osamdesetih treba da pogledaju ovaj film i vide kakav je to majstor bio.

Watkins i Hodge u šest epizoda nude još raskošniju razradu priče, i jasno je koliko je ona sabijena i svedena na esenciju u ovom filmu, ali i dalje u sebi sadržava ključni atribut Harry Palmera, a to je njegova pozicija angry young mana britanske špijunske produkcije, kako literarne tako i filmske. Ironija sa kojom Caine prilazi liku drugačija je od komocije i ironije koju nosi Bond. Prvo zato što su njegovi nadređeni i protivnici više lecarreovski nego flemingovski, sve je više sivo i dubinski dosetljivo nego što je crno-belo. Akcija je vrlo stylish ali u sebi nosi specifičnu dozu ironične trapavosti junaka, i neočekivane proboje brutalnosti naizgled "običnih" ljudi.

Psihodelični element razaranja velikih naučnih umova i ispiranja mozga, takođe je razrađeniji u seriji u kojoj nosi endgame, dočim ovde to ostaje najkrupnija mana ako gledamo iz okvira konvencije špijunskog filma - pretnja koju neprijatelj izvodi nije dovoljno razrađena i instrumentalizovana. Međutim, isto tako u toj lapidarnosti neprijateljeve namere leži i odstupanje od konvencije iz Bonda. U tom pogledu svakako repriziranje ovog filma posle nove serije otvara neke druge horizonte.

Harry Palmer je i nastao kao odgovor na Bonda, na Deightonovo loše iskustvo sa rada na FROM RUSSIA WITH LOVE i u tom pogledu svakako da se mora gledati kao reakcija, i veoma prikrivena parodija koja to u suštini nije.

* * * 1/2 / * * * *

OSS 117: ALERTE ROUGE EN AFRIQUE NOIRE

Jean Bruce jedna je od tragičnijih figura špijunskog žanra. Prvo, umro je vrlo mlad, ali je ipak dočekao da vidi uspeh Jamesa Bonda iako je Flemingov junak svoje ekranizacije koje su postigle globalni uspeh doživeo nešto posle prvih filmova o njegovom agentu OSS 117 kog možemo smatrati francuskim Bondom. Biznis sa agentom 0SS 117 se nastavio posle njegove smrti, supruga a potom i deca nastavili su da pišu romane, međutim sudbina se ponovo poigrala sa njim i ovaj agent doživljava globalni uspeh tek u formi parodije žanra.

Međutim, tu parodiju žanra izveo je Michel Hazanavicius, jedan od svakako najupečatljivijih francuskih reditelja u protekle dve decenije i možemo reći da su ti filmovi svakako doveli tu formu na jedan viši nivo. Ipak, ostaje pitanje, koliko je etično uzeti ozbiljno pisanog junaka jednog mrtvog pisca i od toga praviti parodiju. Ako je to prihvaćeno u pozorištu, zašto ne bi bilo i na filmu, uostalom i Flemingov CASINO ROYALE je poslužio za jednu od ranih parodija na Bonda, ali taj film je između ostalog poznat po tome što je Peter Sellers neprekidno želeo da Bonda igra ozbiljno i bio frustriran što su ga zvali za parodiju.

Otud, ostaje pitanje koliko bi Jean Bruce bio zadovoljan saznanjem da je njegov junak, koliko god petparački, danas poznat najširoj publici kao karikatura superagenta a u kanonskoj formi ga poznaju samo Eurospy kultisti.

Hazanavicius i scenarista Halin su takođe došli u neko kreativno razilaženje u pripremi trećeg dela, mada iz ove vizure čini se da nije bilo previše razloga za to. Hazanaviciusova vizija ostarelog agenta OSS117 i ceo afrički milje i dalje postoje, samo ne u tako radikalnoj formi, no srećom Nicolas Bedos je dostojno zamenio svog velikog prethodnika i snimio veoma uspeo treći deo.

Ono što je zanimljivo jeste da unutar serijala postoje dva nivoa ironije prema epohi. Prvo, imamo ironiju prema prošlosti u kojoj se dešava film, s tim što je zbog protoka vremena između drugog i trećeg dela, OSS 117 iz šezdesetih sada dočekao početak osamdesetih, a zatim imamo i ceo #MeToo i Woke momenat koji se desio u sadašnjosti u kojoj se snimaju filmovi, pa onda ima referenci i na to, a ko je za to bolji od OSS 117. Dok smo videli kako se u novom Bondu, agent 007 trapavo snalazi u novim konvencijama, one su pak idealne za ovu parodiju, no mnogima će i dalje biti smešniji Bondov ovogodišnji rastanak sa Bond-devojkom u Havani od bravura sekvence Hubertovog dolaska na posao posle novogodišnjih praznika u Bedosovom filmu.

U svakom slučaju, svako ko voli agenta OSS 117 ne mora da brine. Hazanavicius je otišao ali je Dujardin ostao u sigurnim rukama.

* * * / * * * *

NO TIME TO DIE

Jednim velikim delom trenutno stanje franšize James Bond može se objasniti odstupanjem porodice Broccoli od koncepta da filmove režiraju njihovi porodični poslušnici koji ako se baš ne greju pored kontejnera, svakako da nemaju neku karijeru mimo Bonda.

Najbolje filmove o Bondu snimili su reditelji kojima su to istovremeno i najvažniji radovi, i od te ekipe je eventualno Lewis Gilbert ostavio dublji trag mimo ovog serijala. Poslednji od te kanonske faze bio je John Glen koji je bio montažer i za kog bez posete IMDBu realno niko ne zna ni da li je danas živ.

Uostalom, reditelj po mnogim anketama najboljeg Bonda je Peter R. Hunt, takođe montažer sa serijala, sa nešto boljom ali opet ne spektakularnom karijerom mimo ovoga, ali isto tako i ogromnim značajem za montažna rešenja u savremenom akcionom filmu.

Posle Glena, pošto više nije bilo ni traga nečega što liči na studio sistem i za zeleno svetlo su bili potrebni ljudi koji imaju neko ime, porodica se opredeljivala za prekaljene profesionalce kao što je Martin Campbell ili pale anđele poput Leeja Tamahorija, ljude koji opet čak i u to vreme mimo Bonda nemaju preveliko ime, ali imaju neke reference. Ako pogledamo šta su radili Apted ili Spottiswoode u vreme kad su snimali Bonda videćemo da je tu bilo štošta, i na televiziji i na filmu, ali svakako ni približno u tako visokoj produkciji.

Da ne govorimo o starim rediteljima gde je prvi u serijalu Terrence Young, samo petnaest godina posle THUNDERBALLa snimao film koji je finansirala verska sekta Sun Myung Moona.

Međutim, posle Campbellovog precenjenog CASINO ROYALE koji je ipak bio kakav-takav film u odnosu na ono što dolazi posle QUANTUM OF SOLACE, izgleda da je Daniel Craig počeo da zahteva da neko dolazi da ga "režira", da se bavi njime.

Nedavno  preminuli Roger Michell, Craigov rediteljski otac, je prvi pozvan za taj zadatak ali "pročitao" ih je i u spoju sa svojim srčanim problemima našao je način kako da se izvuče iz projekta. Naime, on je shvatio da se od njega očekuje da snimi film koji će imati integritet ali da počne da ga snima bez gotovog scenarija, samo sa idejom gde će se dešavati akcione scene. Vremenom je Michellovo nezadovoljstvo tokom priprema umanjeno u tom narativu a uvećavana je uloga njegovih zdravstvenih tegoba.

Dok se Marc Forster dobro snašao u tom zamešateljstvu, sledeći na redu bio je Sam Mendes, čovek kog bi otpustili iz BEOGRADSKE HRONIKE jer bi snimajući prilog o krađi sijalica iz haustora, zaboravio da snimi prazna sijalična grla. Međutim, čini se da je tada Craigovo zadovoljstvo u radu dostiglo zenit jer je konačno imao nekoga da ga "režira", da se bavi njime, da diskutuju o liku, promišljaju, i da se oseća kao DiCaprio sa Scorseseom jer kontinuirano radi sa "oskarovcem".

Mendesovi filmovi ne samo da su bili najslabiji u istoriji Bonda u pogledu dinamike i spektakla već su bili začuđujuće tupavi baš na nivou karakterizacije i same priče pošto su pokušavali da primene neke postulate realizma na nešto što je ne samo stilizovano već i kodifikovano da publika uživa u "poznatim ishodima". Tako recimo u SKYFALLu imamo sad već antologjskih 45 minuta gde mi kao ne znamo da li će Bond dobiti dozvolu da se vrati u akciju, a on se za to vreme oporavlja, krši prste i razmišlja o svemu...

Danny Boyle je angažovan potom i opet je došlo do slične situacije kao sa Michellom, do razlaza. I onda je pronađeno kompromisno rešenje u liku Caryja Fukunage koji nikada nije radio ovako ambiciozan film a opet je stekao autorsku reputaciju radeći TRUE DETECTIVE i nekoliko manjih nezavisnih filmova.

To naravno ne znači da Bond-filmovi nužno ne mogu da imaju autorski pečat, ali on će se pre javiti kada nastaju van Eonove mašinerije poput MAN FROM UNCLE Guya Ritchieja ili KINGSMANa Matthew Vaughna, pa čak i Nolanovih INCEPTIONa i TENETa - boljih Bondova od svakog Craigovog.

Međutim, u jednoj čudnoj mešavini produkcije koju strogo kontrolišu producenti kao čuvari porodične tradicije i krajnji tumači onoga što se pravi, sve moćnije zvezde kojima se mora ugađati i ispred i iza kamere, svakako je bolje imati reditelja koji može da se prilagodi takvim uslovima nego autora koji želi da nametne svoju viziju, ili barem izabrati autora sa adekvatnim znanjem i vizijom.

Izvor reditelja koje porodica simpatiše pritom nije presušio, ima ih još i rekao bih da su idealni za Bonda, recimo priča se da je Paul McGuigan rado viđen u tom domu, a on je taman dovoljno spreman da spakuje stvar dobro a da se ne pita mnogo oko stvari koje nisu njegove da o njima misli.

Ako se posle odlaska Craiga, Bond i u pogledu izbora reditelja vrati starim i proverenim načinima rada, može doći i do preporoda serijala.

No, pre toga morao je izaći NO TIME TO DIE da završi ovo što je započeto. Kako je ono što je započeto, od SKYFALLa naovamo bilo do te mere toksično, ne bi bilo pravedno da Fukunagin domet tumačimo mimo onoga što je zatekao.

Dakle, Fukunaga je sarađivao na scenariju sa 007 piscima Robert Wadeom i Neal Purvisom sa zadatkom da se nekako zaključi priča o Madeline, o Blofeldu, o svemu i svačemu i da se Bond izvuče iz stanja nesvakidašnje metaserijalizacije. Stoga, zadatak je težak i nezavidan jer ovaj film nije mogao postati nešto potpuno novo u odnosu na prethodna dva, a to su dva najgora filma u istoriji ove dugovečne franšize koja je imala i uspone i padove.

Pre svega, Fukunaga je filmu doneo jedan siguran rediteljski rukopis. Posle Mendesovog haosa u kome se statične dramske scene smenjuju sa nekim sterilnim second unit radom, kod Fukunage imamo konzistentan rediteljski rukopis sve vreme - barem na nivou inscenacije. Film je izveden precizno, visoko je estetizovan, pomalo koketira sa estetikom horora, premda kada naiđe akcija ona je urađena muški.

Kod Fukunage nema grešaka u pogledu dizajna, sve je doterano, našminkano, uzbudljivo, svaki kadar je pažljivo komponovan, pazi se gde se stavlja kamera, i od prve pre-credit sekvence nema sumnje da ove imamo posla sa školovanom rukom.

E sad, ovde imamo dve pre-credit sekvence pre nego što se dođe do špice i one vrlo labavo podsećaju na konvenciju koju smo navikli da pratimo a to je da imamo akcionu situaciju, maštovitu i napetu koja nam nagoveštava zaplet, mada i ne mora.

Ovde imamo baš krupno parče filma, krupno parče zapleta, krupno parče odnosa među likovima koje nam je dato pre špice, mali film-u-filmu pa nisam skroz siguran ni da li je ovo pre-credit sekvenca ili prosto deo filma koji ide pre špice.

Imamo isto tako jako duge deonice bez akcije u kojima Bond vrši istragu, prolazi kroz neku formalnu autokatarzu i rehabilitaciju na radnom mestu, pa maltene se gledalac upita da li je ušao na pravi film - jer ovde prosto nema akcije po kojoj je 007 poznat.

I onda imamo supernegativca koji je kao i pređašnja dva bled, s tim što Rami Malek igra za sve oskarovske pare, i što više šmira njegov negativac postaje sve bleđi i bleđi, no to opet nije samo pitanje igre već pre svega scenarija i relativno slabog protagonizma koji on ima. Na sve to Malekov negativac nažalost nema neku naročitu harizmu, deluje kao ludak i budala koja nije u stanju da se organizuje na nivou na kom se evidentno jeste organizovao, a nema ga dovoljno u filmu da bismo pronikli u njegovu skrivenu snagu.

Ana de Armas je kao i uvek duhovita i slatka ali je potpuno protraćena u jednoj sekvenci na Kubi posle koje je nadalje nema. Šteta, ona je recimo imala potencijal da bude češći gostujući lik poput Felixa Leitera npr. 

Tretman Aninog lika i te druge deonice bez akcije deluju kao glitch, kao slučajnost jer maltene je neverovatno da ovakve penale autori ne iskoriste. Ali, opet, ako su SKYFALL i SPECTRE preteče, takvo promašivanje je potpuno očekivano i Fukunaga barem sve to efektno realizuje.

Daniel Craig više deluje kao agent 7:00, nego kao 007, dakle kao neko prerano probuđen. Ako je pre petnaestak godina njegov rugged look još imao neku dimenziju, sada on izgleda kao da je došao sa bauštela što je okej za neku drugu vrstu filma ali ne za ovu.

Kada Craig i Malek krenu da se suočavaju tu kreću i jaki krindževi proistekli iz te atmosfere "glumačkog dvoboja". Očigledno je da Fukunaga nije uspeo da ih utiša, ali nije on baš ni poznat po utišavanju, ni u TRUE DETECTIVE se glumci nisu uzdržavali da zamaste, ali bili su bolji glumci i prikladniji materijal.

Kad se podvuče crta, Fukunaga je uradio šta je mogao, i jedino što bih mu ja prebacio jeste da se moglo intervenisati u montaži da film bude dinamičniji i da u akcionim scenama bude još malo tenzije. Sat otkucava ali junacima često kao da nije previše hitno.

Horor atmosfera koju je Fukunaga gradio je potpuno uspela, dizajn - kao bitan deo Bonda - isto je veoma efektan.

U kompjuterskim igrama o James Bondu na svakom nivou postoji nešto što se zove Bond Moment a to je neki detalj u kom igrač kroz nekonvencionalno razmišljanje reši situaciju iako je nivo moguće preći u većini slučajeva i bez toga. Ali taj Bond-moment donosi bonus poene za stil. Toga u ovom filmu ima samo na jednom mestu.

Međutim, Fukunaga jeste čovek od stila i bar na tom nivou, njegov Bond je doteran koliko se moglo. Stoga, iako mi je intimni utisak u ovom stanju urnisanosti serijala negde na liniji * *, zbog onoga što je zatekao Fukunaga zaslužuje * * * od * * * *.

CUERPO DE ELITE

CUERPO DE ELITE Joaquina Mazona je španska parodija na filmove o specijalnim policijskim i špijunskim antiterorističkim jedinicama gde se u jednoj skuplja raznovrsna ekipa raznih ugursuza i naravno na kraju pokazuje solidarnost i pobeđuje. Mazonov film je površan, umereno duhovit, napadan i ne naročito kreativan. Šteta jer produkcija pokazuje određenu ambiciju, kao i glumačka podela koja deluje da je raspoložena za nadigravanje.

Inače, zanimljivo je da se zaplet vrti oko stvarnog i vrlo retkog slučaja Broken Arrow incidenta koji se desio u vreme Francove vladavine.

* * / * * * *

JESUS SHOWS YOU THE WAY TO THE HIGHWAY

Miguel Llanso koji je režirao CRUMBS vraća se novim trash opusom, ovog puta bitno uspešnijim i izazovnijim, o tajnim agentima raznih tajnih službi koji se otimaju oko kompjuterskog virusa zvanog Soviet Union koji ih uvlači u svoju grotesknu VR simulaciju.

Fllm je snimljen kombinacijom raznih tehnika, od klasičnog snimanja do stop-motiona, gomilaju se razni campy elementi iz hladnoratovskog trilera i starinske televizije, uticaji su tu od Le Carrea do Russa Meyera.

Ja nisam ciljna grupa za ovo ali kao ljubitelj špijunskog filma red je bio da ovo zabeležim. Slutim da bi ljubitelji ove estetike mogli biti oduševljeni. 

* * / * * * *

MOSSAD

 

 Odavno nismo gledali komedije Davida Zuckera, možda je razlog za to činjenica da je prešao u svet politike i počeo da snima filmove i propagandu za Republikance, možda je razlog to što su se pojavili  neki novi i mlađi specijalisti za parodije. U svakom slučaju, Zucker se vratio kao "krativni konsultant" na filmu MOSSAD Alon Gur Aryea.

MOSSAD je klasična parodija u Zuckerovom maniru, dakle jedna neprekidna opšta dekonstrukcija i šala na temu filmskih tropa, u ovom konkretnom slučaju špijunskog filma i Mossada kao globalno prepoznate avangarde među tajnim službama. Ipak, isto tako bitno je naglasiti da je uprkos postojanju bogate izraelske televizijske produkcije u tom periodu gotovo u potpunosti izostala referenca na njihove televizijske hitove o tajnoj službi.

MOSSAD se tako u maniru NAKED GUNa i HOT SHOTSa šali sa filmovima o Bondu, Ethanu Huntu i likovima poput Jacka Bauera. Zaplet sa tehno-milijarderom recimo veoma je blizak KINGSMANu koji je sam po sebi već neka vrsta parodije.

U svemu tome, MOSSAD naravno ubacuje dozu lokalnog šmeka, iz žanra "filmovi o Bondu se ne dešavaju u Izraelu i zato je smešno". Problem je u tome što nije baš tako. Izraelci jesu veoma prisutni i u najvišoj holivudskoj produkciji i kao junaci i kao domaćini bitnih špijunskih situacija.

Nažalost, MOSSAD propušta priliku da se pozabavi vrlo zanimljivim pitanjem antisemitizma Iana Fleminga u čijim su izvornim romanima - premda se to u filmovima ne vidi - Jevreji uglavnom bili negativci i vezani za tipične pozicije moći koje im se pripisuju u antisemitskim pamfletima (bankari, juveliri).

U tom pogledu, MOSSAD jeste dekonstrukcia i često je smešan, ali nije onoliko temeljan koliko je mogao biti. Alon Gur Arye u svakom slučaju dosta solidno realizuje zuckerovsku komediju i fanovi tog pristupa mogu da uživaju u gotovo pa retro štimungu koji, pošteno govoreći, odavno nisam sretao. Doduše nove parodije zbilja odavno nisam ni gledao, ali pamtim da sam u filmu SCARY MOVIE 3 uživao više nego u filmovima koje je parodirao.

* * * / * * * *

TENET

Postoje oni čarobni trenuci u jugoslovenskom fudbalu kada neki igrač krene u dribling i čuvar zaista ne može da se snađe i ne zna gde je pošao, ali to ne zna ni sam dribler. E taj magični trenutak je Christopher Nolan uspeo da zarobi i produži na dva i po sata u svom novom filmu TENET.

Poput šibicara koji se toliko zaneo da ne zna više ni on sam gde je kuglica, Nolan u ovom filmu igra jednu od svojih partija u kojima obično - kao kod vrsnog šibicara - kuglice ni nema.

TENET je razočarao Nolanove fanove ali je odabrao sve nas koji to nismo jer je ovo krenulo kao pokušaj pametnog filma za glupe ljude, formata u kome se ovaj autor afirmisao i obogatio a završio je kao jedna salata od jako zanimljivih scena koje ni policija ne može da razjasni, ali koje ostaju povezane nekom opštom idejom i smerom u kom se kreće priča.

Nolanovi fanovi nisu dobili svoju porciju high concepta koji im je otvorio vidike, jednim delom jer se Nolan toliko zaneo da je izgleda malo i samom sebi otvarao vidike tokom ovog filma. Međutim, ono što jesmo dobili je divlja nekontrolisana globtroterska parafraza Bonda, bitno energičnije izvedena u inscenacijskom i rediteljskom pogledu od Nolanovih dosadašnjih radova, sa nekoliko kapitalnih scena koje treba videti.

Palindromi, momenti iz žanra “Ana voli Milovana” ali i tipičan Nolanovski “idi mi dođi mi” su na delu. Glumačka ekipa je jaka na svim mestima a Denzelov sin u glavnoj ulozi pokazuje svest da svaki dinar mora da se zaradi. Elizabeth Debicki je sjajna, Kenneth Branagh se ponaša kao da mu nije dosadilo što Xti put igra ruskog negativca a Robert Pattinson donosi neku zanimljivu debonair atmosferu britanskog agenta koji više deluje kao OUR MAN IN PANAMA nego Bond.

Ključne Nolanove inovacije u odnosu na Bond formulu su vezane za unutrašnji život megalomana negativca. Branagh igra junaka koji je delom tipičan Bond-negativac iz udžbenika, sa sve nezadovoljnom ženom koja neće sina Bajazita već Obilić junaka, ali u svemu tome se snalazi na zanimljiviji način jer se cela stvar igra sa više ubeđenja.

Glavni junak je bondovska figura koja prolazi kroz proces sazrevanja, dokazivanja, suočavanja sa zadatkom od kog zavisi sudbina sveta gde prema toj temi ime nekakav dublji odnos, ali ne predubok, no ipak jači od “još jednog dana na poslu” agenta 007.

Konačno, taj psihodelični momenat iz filmova o Bondu, taj momenat izmenjene percepcije realnosti itd. ovde dolazi do većeg izražaja. U tom smislu, osetan je kontinuitet psihodelije iz 60s i 70s bondolikih filmova gde su prvo sami filmovi o agentu 007 imali oniričke figure negativaca, neke često arhetipske situacije iz snova u svom imaginariju, a zašto ne reći i same kenadamovske scenografije su delovale kao prostori iz podsvesti.

Setimo se da je lično Ken Russell režirao filma BILLION DOLLAR BRAIN sa Harry Palmerom, Caineovim bondovskim junakom a da je Pinter pisao QUILLER MEMORANDUM. Dakle, realizam već preko pola veka ne živi u špijunskom filmu ali mu se povremeno vraća i to ne nužno u formi visokooktanskog akcionog eksapizma.

U TENETu se dešava upravo to - priča o uništenju sveta pod okriljem novog Hladnog rata, mistifikovana do krajnje granice i dignuta na metafizički nivo gde samim tim zakoni mehanike ustupaju mesto kvantnim.

U tom pogledu, ako izuzmemo zaista vrlo malo Nolanovog fušerenja (primer je scena na kraju koja je negde da nivou srpskih serija) ovo je maštovit i energičan film. Nolan ima taj nerv reditelja emisije iz kulture na RTSu koji stavi vazu u kadar da se zna da se priča o nečemu važnom, pa tako i ovde, svemu je data doza elitizma i prestiža, kako bi se upakovao treš u sve to.

Nekoliko scena su kako rekoh antologijske, naročito ona uvrnuta borba u magacinu u Oslu a neke scene su bizarne u postpuku ali efektne.

Recimo primer klasičnog nolanizma koji se slučajno ispostavio kao uspešan je završni obračun u sovjetskom zabranjenom gradu gde imamo desant junaka pod maskama u istovetnim uniformama, među kojima su i trojica protagonista - takođe pod maskama i u uniformama. To naravno zvuči kao moronska greška kada se prepriča, obično se junaci malo diferenciraju, ali kod Nolana ne. Međutim takav faul ovde deluje sveže i još više odmiče film od konvencije.

Problem sa fazom kada film totalno zaluta jeste u tome što se povremeno oseća da Nolan ima potrebu da ga nekako vrati na kolosek i da publika uhvati priključak. Međutim, ovaj film ne pati od strukture kompjuterske igre kao INCEPTION gde posle svakog nivoa imamo tutorial. Naprotiv, ovde imamo tutorial koji je bitno reduciran što znači da je u nekom trenutku i sam Nolan shvatio da se publika ne može vratiti punom razumevanju zbivanja. Da je bio opušteniji ne bi bilo ni ovih infodumpova i to bi svakako osetno približilo film statusu remek-dela. 

Warner je precenio TENET i njegovu moć da vrati publiku u bioskope. Nolanov kult evidentno jeste dovoljno jak da privuče publiku da rizikuje život u bioskopima ali očigledno nije uspeo da napravi dovoljnu trakciju u bioskopima. Međutim, ako je za utehu ono što je ponuženo publici jeste film koji je atipičan, sa snažnim autorskim pečatom, upravo u domenu kršenja konvencija, a opet i sa fizionomijom blokbastera. Evidentno ovo nije film koji je obavio posao ali ima poetske pravde u tome što je to baš sa ovim filmom pokušano i što to nije bio neki bezličan blokbaster.

Ako INCEPTION nije bio dovoljan showcase za Nolana u pokušaju da snimi Bonda, i jasan znak da ga on može uvesti u 21. vek onda TENET svakako jeste.

* * * 1/2 / * * * *