THE MINISTRY OF UNGENTLEMANLY WARFARE

U slučaju filma THE MINISTRY OF UNGENTLEMANLY WARFARE najviše me je razočarao Jerry Bruckheimer. Od njega sam očekivao da će svojim producentskim autoritetom uspeti da izvuče maksimum iz Ritchieja i napravi film dostojan čoveka koji je snimio THE MAN FROM UNCLE.

Nažalost, izgleda da Drugi svetski rat nije njegova jača strana, setimo se PEARL HARBORa, a izgleda da i kad se radi s manje novca, onda promašenost ide u pravcu oskudice a ne ekscesa kao kod Baya.

MINISTRY je film u kom zaista nije imalo šta da pođe naopako. Henry Cavill predvodi ekipu koja treba u Drugom svetskom ratu da izvrši diverziju. Guys on a Mission flick je stvarno forma koja nam je uvek pružala mnogo zadovoljstva, osim ako je svojom pretenzijom ne potopi Tarantino, i sve je delovalo dobro.

Nažalost, na kraju smo dobili film koji u povremenim beskrajnim dijaloškim scenama evocira neke od najgorih elemenata baš iz INGLOURIOUS BASTERDS, sa dosta kreveljenja pod teškom maskom, ali jasno je da su predznaci ovde ipak drugačiji.

Ritchie zbilja nije hteo da se pravi pametan već da snimi svoj doprinos ratnom Guys on a Mission žanru. Ali, za razliku od Tarantina koji je hteo isto to ali da se stavi veliko A u reč autor i da se isforsira maksimalna "masnoća" inkorporiranjem svega i svačega, pa i pogrešno shvaćene tradicije, ovde Ritchie kao da je uzor imao u onim manje poznatim generic naslovima tog tipa.

Ne samo da Ritchie ovde ne iskoračuje u neke pobočne tradicije tog tipa filma kao Tarantino sa Italijanima već kao da se potpuno obrnuto drži relativno slabog poznavanja žanra. MINISTRY ponajpre liči na neki marginalan film nekog poluuspešnog profija kao što je Val Guest u kom su se obreli David Niven, Roger Moore i Sophia Loren i proizveli neki napabirčen odgovor na nešto superiorno tog tipa.

Dakle, ovo ne deluje kao da je neko gledao DIRTY DOZEN ili WHERE EAGLES DARE, o KELLY'S HEROES da ne govorimo a tek ne o nekom iskopavanju Krvavca ili Castellarija.

S jedne strane, manjak filmofilakog znanja i referenci je mogao biti osvežavajući, da je bilo ičega autohtonog da se ponudi. Na kraju, ne da nije čudo šro ovaj film nigde ne ide u bioskope sem u SAD zbog ugovorne obaveze. Čudo je da su ga ozbiljni strimeri uopšte kupili.

Ritchie je posle THE MAN FROM UNCLE meni delovao kao frontrunner da režira Bonda. Ovde ima Iana Fleminga kao epizodnog junaka, i Henry Cavilla u ulozi čoveka koji je bio bitna inspiracija za Bonda. Nažalost, ni traga od reditelja koji je imao tako ozbiljnu kandidaturu pre manje od deset godina.

* 1/2 / * * * *

MISTER DEATHMAN

MISTER DEATHMAN je južnoafrički Blaxploitation koji je režirao poznati secund unit specijalista sa solidnim brojem solo režija - Michael D. Moore.

Moore je bio naročito bitan za karijeru Stevena Spielberga koji mu se odužio epizodom u seriji AMAZING STORIES.

Ipak, na ovom filmu se Mooreu niko nije odužio. Iako je David Broadnax solidan ali neupečatljiv lead, Stella Stevens u još jednoj ulozi lezbejke negativke (igrala je tako nešto i u jednoj od CLEOPATRA JONES pustolovina) naprosto nije dovoljan glumački sastav da bi stvar mogla da se održi.

Filmu fali para u budžetu ali mu pre svega fali još glumaca koji bi mogli da iznesu ovakvu sub-bondovsku priču. Naravno, podrazumeva se da priča i scenario proistekao iz nje nisu ni približno podnošljivom nivou.

Pa ipak, B-reditelji sve to prevazilaze sa adekvatnim repromaterijalom a njega ovde naprosto nije bilo.

MR-9: DO OR DIE

Bangladeški reditelj Asif Akbar uspeo je da obezbedi prava na ekranizaciju Masuda Rane, lika kog je pre šezdesetak godina kao direktni rip-off Jamesa Bonda osmislio Qazi Anwar Hussain. O Masudu Rani izašlo je petstotinak knjiga, kako romana tako i priča i one su u najvećem broju slučajeva zapravo rip-offovi raznih iteracija Bonda, kako izvornog Fleminga tako i kasnijih romana koje su pisali Kingsley Amis ili Jack Gardner, a dosta je preuziman i Alistair MacLean, Clive Cussler i Frederick Forsyth. Da pradoks bude veći, prepisivane su i novelizacije filmova što je svakako ozbiljan kuriozitet.

Stepen prepisivanja je toliki da se neki romani mogu tretirati kao samo lokalizovane verzije popularnih originala a Masud Rana je samim tim kao junak prošao razne transformacije jer očigledno je iz pobrojanih imena pisaca da su to bili razni stilovi, pristupi žanru itd. Dakle, Masud Rana je kanonski gledano agent bangladeške tajne službe koji koristi posao privatnog istražitelja kao cover i rešava slučajeve širom sveta pokazujući veoma širok dijapazon kompetencija i suočavajući se sa veoma različitim zadacima i neprijateljima.

Zanimljivo je da Masud Rana u svojih petstotinak izdanja ima i knjigu tokom koje je bio dobrovoljac tokom rata u Bosni.

Asif Akbar je reditelj koji se kreće samim dnom američke DTV produkcije gde dijaspora dodiruje filmski biznis, gde se finansijeri nalaze u dilemi da li da otvore perionicu veša ili producentsku kuću, a njegove mogućnosti pokazuju da je možda neka druga oblast bila nešto za šta je talentovan.

Masud Rana je samo jednom ekranizovan za bioskop u prilično starom bangladeškom filmu koji ima sve klasične osobine tamošnje produkcije, kao što je trajanje od dva i po sata. Posle toga je bio jednom na televiziji i nigde više, a razlog za to je jasan - Masud Rana nema dovoljno originalnih elemenata kojima bi mogao da se nametne pored Bonda.

Pa opet, teško je uzeti jedan takav ne samo bangladeški već i regionalni bestseler i stub popularne kulture, i ne dirati ga. Zato je Asif Akbar uzeo da se okuša a Frank Grillo i Michael Jai White su angažovani da internacionalizuju celu stvar i izbace ovog junaka do globalne publike.

Nažalost, Asif Akbar nije uspeo da napravi film - barem u ovoj kraćoj verziji koja je izašla na Zapadu - u kom postoji išta novo. Ali, nije uspeo ni da dobaci do onog nivoa tehničke kompetencije projekata u kojima Grillo i White inače igraju kad rade u američkim produkcijama.

Otud, jedini adut koji M-9 nudi jeste izvesna arhaičnost bondaste avanture koja više ne postoji ni u filmovima o agentu 007, sa starinski izvedenom, i za svaki današnji standard naivnom akcijom koja povremeno doseže nivo parodije. Ipak, uglavnom je samo passe i nezanimljiva.

Da li u dužoj bangladeškoj verziji ima neke tamošnje etno-ornamentalistike,  ne znam, da li nekada junaci zapevaju, zaplešu i da li se desi nešto tako. Ipak, ako je suditi po ovoj internacionalnoj, uprkos arhaičnosti i naivnosti, film je umnogome ukorenjen u zapadnoj narativnoj konvenciji pa se plašim da je bangladeška verzija samo opširnija varijatna ovoga.

Bangladeški glumac ABM Sumon igra Masuda Ranu dostojanstveno ali nije mi se nametnuo kao glumac sa nekim značajnim globalnim dometom. On će tu ulogu ponoviti u još najmanje dva pokušaja za koja je prava obezbedio Asaf Akbar.

Ideja da se Masud Rana, uprkos derivativnosti samog IPa, privoli na veliki ili bilo kakav drugi ekran, imala je smisla jer je mogla da popuni prostor za špijunskim akcijašem kog uvek treba i da mu doda jednu specifičnu, pritom tradicijski utemeljenu etno-dimenziju pop kulture Trećeg sveta. Dok je Asif Akbar donekle i shvatio prvi sloj ovog potencijala, ovaj drugi svakako nije i u filmu nečeg bangladeškog ima vrlo malo. Ipak, osnovni problem ostaje što ono zapadno u celom projektu nije dobro izvedeno, a Grillo i White zaslužuju pohvale što su na zadatak izašli dosta raspoloženi i nisu odavali utisak neke teške tezge, pokazujući da već i u poodmaklim godinama znaju da svaki dinar mora da se zaradi. A bangladeška taka vredi otprilike koliko i dinar po današnjem kursu.