HOT ENOUGH FOR JUNE

HOT ENOUGH FOR JUNE Ralpha Thomasa je ekranizacija romana Lionela Davidsona i percipirana je kao parodija špijunskog filma, prevashodno Bonda. Scenario je pisao čuveni Lukas Heller koji je pisao razne važne Aldricheve naslove ali i temeljni naslov ovog žanra, IPCRESS FILE.

Dirk Bogarde u glavnoj ulozi je sjajan. Kada vidite Bogardea u jednoj par excellence mejnstrim ulozi, postaje jasno koliko je hrabra i samoubilačka bila njegova odluka da ne ode u Holivud ako je uslov za to da se pravi da je strejt. U ovoj ulozi, opet vidimo Bogardea sa jednom čarobnom harizmom. Problem je samo u tome što kao ostatak filma - nije naročito smešan.

HOT ENOUGH FOR JUNE je parodija koja nažalost ima problem u tome što nije baš parodična, ne vrši neku krupnu dekonstrukciju žanra, osim što kreće iz direktnog zezanja Bonda a onda se okrene nekim opštijim špijunskim tropima.

S druge strane, HOT ENOUGH FOR JUNE ima u sebi i dosta nekih konvencionalnih situacija iz špijunca, čak je na granici da u nekim segmentima bude i napet film, ali opet nije jer - nije ni pravljen da bude takav.

Na kraju, maltene, jedino što podseća da bi ovo moglo biti parodija jeste prolog koji je direktno zezanje Bonda - u formi scene koja, pogađate, NIJE SMEŠNA.

Kad se podvuče crta, HOT ENOUGH FOR JUNE deluje najpre kao hendikepirani, neuspeo špijunac, svakako pre nego neuspela parodija. Ipak, bio mi je zanimljiv za gledanje. Ralph Thomas se potrudio a Dirk Bogarde i Sylvia Koscina su uvek magnetičan par.

* * / * * * *

KISS THE GIRLS AND MAKE THEM DIE

Redak je slučaj da isti reditelj radi i holivudske originale i italijanske knock-offove ali to se upravo desilo Henry Levinu, reditelju dela serijala o Mattu Helmu kada je dobio da snimi KISS THE GIRLS AND MAKE THE DIE, produkciju Dina De Laurentiisa koja je pokušala da se plasira na američkom tržištu kao Bond-spoof.

Međutim, film je nedovoljno smešan da bi bio spoof a zaplet je do te mere sličan Bondu da ćemo ga bukvalno imati koju godinu kasnije u MAJESTY'S SECRET SERVICE gde negatiac planira sterilizacju čovečanstva.

U tom smislu, do te mere je teško shvatiti da je ovo trebalo da bude komedija da se zaista pre može reći da je ovo pre knock-off Bonda. Međutim, tu tek ne funkcioniše jer u filmu bukvalno nema akcionih scena.

Stoga ovo je jedno granično gledalačko iskustvo iz 1966. bitno samo za ljubitelje i poznavaoce Bonda.

THE MINISTRY OF UNGENTLEMANLY WARFARE

U slučaju filma THE MINISTRY OF UNGENTLEMANLY WARFARE najviše me je razočarao Jerry Bruckheimer. Od njega sam očekivao da će svojim producentskim autoritetom uspeti da izvuče maksimum iz Ritchieja i napravi film dostojan čoveka koji je snimio THE MAN FROM UNCLE.

Nažalost, izgleda da Drugi svetski rat nije njegova jača strana, setimo se PEARL HARBORa, a izgleda da i kad se radi s manje novca, onda promašenost ide u pravcu oskudice a ne ekscesa kao kod Baya.

MINISTRY je film u kom zaista nije imalo šta da pođe naopako. Henry Cavill predvodi ekipu koja treba u Drugom svetskom ratu da izvrši diverziju. Guys on a Mission flick je stvarno forma koja nam je uvek pružala mnogo zadovoljstva, osim ako je svojom pretenzijom ne potopi Tarantino, i sve je delovalo dobro.

Nažalost, na kraju smo dobili film koji u povremenim beskrajnim dijaloškim scenama evocira neke od najgorih elemenata baš iz INGLOURIOUS BASTERDS, sa dosta kreveljenja pod teškom maskom, ali jasno je da su predznaci ovde ipak drugačiji.

Ritchie zbilja nije hteo da se pravi pametan već da snimi svoj doprinos ratnom Guys on a Mission žanru. Ali, za razliku od Tarantina koji je hteo isto to ali da se stavi veliko A u reč autor i da se isforsira maksimalna "masnoća" inkorporiranjem svega i svačega, pa i pogrešno shvaćene tradicije, ovde Ritchie kao da je uzor imao u onim manje poznatim generic naslovima tog tipa.

Ne samo da Ritchie ovde ne iskoračuje u neke pobočne tradicije tog tipa filma kao Tarantino sa Italijanima već kao da se potpuno obrnuto drži relativno slabog poznavanja žanra. MINISTRY ponajpre liči na neki marginalan film nekog poluuspešnog profija kao što je Val Guest u kom su se obreli David Niven, Roger Moore i Sophia Loren i proizveli neki napabirčen odgovor na nešto superiorno tog tipa.

Dakle, ovo ne deluje kao da je neko gledao DIRTY DOZEN ili WHERE EAGLES DARE, o KELLY'S HEROES da ne govorimo a tek ne o nekom iskopavanju Krvavca ili Castellarija.

S jedne strane, manjak filmofilakog znanja i referenci je mogao biti osvežavajući, da je bilo ičega autohtonog da se ponudi. Na kraju, ne da nije čudo šro ovaj film nigde ne ide u bioskope sem u SAD zbog ugovorne obaveze. Čudo je da su ga ozbiljni strimeri uopšte kupili.

Ritchie je posle THE MAN FROM UNCLE meni delovao kao frontrunner da režira Bonda. Ovde ima Iana Fleminga kao epizodnog junaka, i Henry Cavilla u ulozi čoveka koji je bio bitna inspiracija za Bonda. Nažalost, ni traga od reditelja koji je imao tako ozbiljnu kandidaturu pre manje od deset godina.

* 1/2 / * * * *

MISTER DEATHMAN

MISTER DEATHMAN je južnoafrički Blaxploitation koji je režirao poznati secund unit specijalista sa solidnim brojem solo režija - Michael D. Moore.

Moore je bio naročito bitan za karijeru Stevena Spielberga koji mu se odužio epizodom u seriji AMAZING STORIES.

Ipak, na ovom filmu se Mooreu niko nije odužio. Iako je David Broadnax solidan ali neupečatljiv lead, Stella Stevens u još jednoj ulozi lezbejke negativke (igrala je tako nešto i u jednoj od CLEOPATRA JONES pustolovina) naprosto nije dovoljan glumački sastav da bi stvar mogla da se održi.

Filmu fali para u budžetu ali mu pre svega fali još glumaca koji bi mogli da iznesu ovakvu sub-bondovsku priču. Naravno, podrazumeva se da priča i scenario proistekao iz nje nisu ni približno podnošljivom nivou.

Pa ipak, B-reditelji sve to prevazilaze sa adekvatnim repromaterijalom a njega ovde naprosto nije bilo.

MR-9: DO OR DIE

Bangladeški reditelj Asif Akbar uspeo je da obezbedi prava na ekranizaciju Masuda Rane, lika kog je pre šezdesetak godina kao direktni rip-off Jamesa Bonda osmislio Qazi Anwar Hussain. O Masudu Rani izašlo je petstotinak knjiga, kako romana tako i priča i one su u najvećem broju slučajeva zapravo rip-offovi raznih iteracija Bonda, kako izvornog Fleminga tako i kasnijih romana koje su pisali Kingsley Amis ili Jack Gardner, a dosta je preuziman i Alistair MacLean, Clive Cussler i Frederick Forsyth. Da pradoks bude veći, prepisivane su i novelizacije filmova što je svakako ozbiljan kuriozitet.

Stepen prepisivanja je toliki da se neki romani mogu tretirati kao samo lokalizovane verzije popularnih originala a Masud Rana je samim tim kao junak prošao razne transformacije jer očigledno je iz pobrojanih imena pisaca da su to bili razni stilovi, pristupi žanru itd. Dakle, Masud Rana je kanonski gledano agent bangladeške tajne službe koji koristi posao privatnog istražitelja kao cover i rešava slučajeve širom sveta pokazujući veoma širok dijapazon kompetencija i suočavajući se sa veoma različitim zadacima i neprijateljima.

Zanimljivo je da Masud Rana u svojih petstotinak izdanja ima i knjigu tokom koje je bio dobrovoljac tokom rata u Bosni.

Asif Akbar je reditelj koji se kreće samim dnom američke DTV produkcije gde dijaspora dodiruje filmski biznis, gde se finansijeri nalaze u dilemi da li da otvore perionicu veša ili producentsku kuću, a njegove mogućnosti pokazuju da je možda neka druga oblast bila nešto za šta je talentovan.

Masud Rana je samo jednom ekranizovan za bioskop u prilično starom bangladeškom filmu koji ima sve klasične osobine tamošnje produkcije, kao što je trajanje od dva i po sata. Posle toga je bio jednom na televiziji i nigde više, a razlog za to je jasan - Masud Rana nema dovoljno originalnih elemenata kojima bi mogao da se nametne pored Bonda.

Pa opet, teško je uzeti jedan takav ne samo bangladeški već i regionalni bestseler i stub popularne kulture, i ne dirati ga. Zato je Asif Akbar uzeo da se okuša a Frank Grillo i Michael Jai White su angažovani da internacionalizuju celu stvar i izbace ovog junaka do globalne publike.

Nažalost, Asif Akbar nije uspeo da napravi film - barem u ovoj kraćoj verziji koja je izašla na Zapadu - u kom postoji išta novo. Ali, nije uspeo ni da dobaci do onog nivoa tehničke kompetencije projekata u kojima Grillo i White inače igraju kad rade u američkim produkcijama.

Otud, jedini adut koji M-9 nudi jeste izvesna arhaičnost bondaste avanture koja više ne postoji ni u filmovima o agentu 007, sa starinski izvedenom, i za svaki današnji standard naivnom akcijom koja povremeno doseže nivo parodije. Ipak, uglavnom je samo passe i nezanimljiva.

Da li u dužoj bangladeškoj verziji ima neke tamošnje etno-ornamentalistike,  ne znam, da li nekada junaci zapevaju, zaplešu i da li se desi nešto tako. Ipak, ako je suditi po ovoj internacionalnoj, uprkos arhaičnosti i naivnosti, film je umnogome ukorenjen u zapadnoj narativnoj konvenciji pa se plašim da je bangladeška verzija samo opširnija varijatna ovoga.

Bangladeški glumac ABM Sumon igra Masuda Ranu dostojanstveno ali nije mi se nametnuo kao glumac sa nekim značajnim globalnim dometom. On će tu ulogu ponoviti u još najmanje dva pokušaja za koja je prava obezbedio Asaf Akbar.

Ideja da se Masud Rana, uprkos derivativnosti samog IPa, privoli na veliki ili bilo kakav drugi ekran, imala je smisla jer je mogla da popuni prostor za špijunskim akcijašem kog uvek treba i da mu doda jednu specifičnu, pritom tradicijski utemeljenu etno-dimenziju pop kulture Trećeg sveta. Dok je Asif Akbar donekle i shvatio prvi sloj ovog potencijala, ovaj drugi svakako nije i u filmu nečeg bangladeškog ima vrlo malo. Ipak, osnovni problem ostaje što ono zapadno u celom projektu nije dobro izvedeno, a Grillo i White zaslužuju pohvale što su na zadatak izašli dosta raspoloženi i nisu odavali utisak neke teške tezge, pokazujući da već i u poodmaklim godinama znaju da svaki dinar mora da se zaradi. A bangladeška taka vredi otprilike koliko i dinar po današnjem kursu.

ARGYLLE

Matthew Vaughn je KINGSMANom umnogome pružio ono što je nedostajalo Bondu u Craigovoj eri i podsetio na to kako bi agent 007 mogao da izgleda. U određenom smislu, neku drugu dimenziju toga dao je i u svom superherojskom masterpisu FIRST CLASS i generalno je zaista posvetio špijunskom filmu, crossoverujući iz stripa proteklih deset godina svoje karijere.

Sve do Vaughnove produkcije ROCKETMAN Dextera Fletchera sa kojim je prethodno već uspešno uoblićio i EDDIE THE EAGLE, kuća Marv je zaista bila praktično nepogrešiva. Otkrivala je nove talente poput Tarona Egertona i gajila ih, nalazila kvalitet u Millarovim stripovima i izvlačila vrhunske istinite priče, ali onda od trećeg KINGSMANa pa potom sa TETRISom kreće pad.

ARGYLLE je bio Appleova produkcija od 200ak miliona dolara koju je Universal pustio u bioskope u sporoj sezoni i film je imao tu satisfakciju da bude prvi na box officeu kada niko nije išao da gleda filmove, ali je to bio promašaj kolosalnih razmera ako gledamo koliko je novca "vraćeno sa blagajni".

Naravno, Apple pravi filmove za sebe, ne za bioskop, ali ARGYLLE je ona vrsta promašaja koja bi dovodila do smena u studiju i pitanje je da li je svojom zaradom pokrio trošak distribucije.

Nažalost, razlozi za to leže u samom filmu koji nije uspeo. Ono što mu se ne može osporiti jeste da Vaughn ovde zaista čini sve da napravi nešto "posebno". Ovo je sve sem nekog rutinskog strimerskog naslova koji ponavlja već poznate obrasce iz bioskopske produkcije. Naprotiv. ovde je Vaughn želeo da napravi jedan meta-špijunski akcijaš ali Jason Fuchs kao scenarista nije uspeo da smisli dovoljno inteligentan predložak.

Postoji roman Elly Conway ARGYLLE koji je u suštini merch koji prati film, jedan straight špijunac napisan pod pseudonimom koji je "kao" običan roman o tom junaku. A film je metafikcija u kojoj je glavna junakinja književnica koja piše o Argylleu i onda biva uvučena u špijunski zaplet i suočava se sa time da možda njene fikcije nisu izmišljene već su sećanja na nešto itd.

Dakle, ovde imamo spisateljicu bondovskog romana koja se nađe u bourneovskoj situaciji, sve to izvodi reditelj u kingsmaničnom maniru, ali ono što nedostaje jeste ubeđenje i inteligentna rešenja.

Ceo metafikcijski deo je prosto mehanički. Nema suštinskog nekog prepoznavanja nijansi. Ovo je film o špijunskim romanima i špijunaži koji tom svetu prilazi na jedan generic način, bez onog dubinskog poznavanja žanra koje je Vaughn pokazivao u ranijim pokušajima, naročito FIRST CLASSu i prvom KINGSMANu. Ovo je mogao biti film i o spisateljici romantičnih romana, i kuvara, potpuno je svejedno.

Kad se na to doda da je ono što gledamo kao fikciju u njenom romanu namerno prenaglašeno i naivno, i prazno, kao recimo u uvodu, i da je nedovoljno duhovito, a traje skoro deset minuta, onda otprilike naslućujemo problem filma.

Naime, i sam film je nekako čudno "šupalj", trom, nedovoljno se razlikuje u onome što je treš fikcija i realnost, kako priča odmiče ti "polovi" se približavaju sa tom razlikom što Vaughn u završnici ulazi u stilski ubedljiviju realizaciju slične vrste persiflaže.

Međutim, kad Vaughn počne da pravi nešto što liči na njega, i to ne samo da je too little too late već bi se moglo reći da je bajato i naprosto već viđeno u KINGSMANu samo je tad bilo sveže i neuporedivo bolje.

Film traje neumerenih 140 minuta bez ikakvog razloga izuzev što eto blokbasteri danas toliko traju. Taj obim filma u spoju sa utiskom da Vaughn prosto nema više šta da nam kaže na ovu temu, čini da ARGYLLE deluje još promašenije.

Bryce Dallas Howard je promašaj u glavnoj ulozi spisateljice jer naprosto ne uspeva da se izbori sa materijalom. Njena junakinja nikada istinski ne doživi transformaciju uprkos transformacijama koje doživljava kroz razne melodramske preokrete. Ne kažem da problem možda nije i u scenariju ali Bryce naprosto nije uspela da iz ovoga izvuče lik koji bih rado gledao toliko dugo.

Sam Rockwell iako karakterni glumac može da izvuče personality acting kad treba i on iako je jednodimenzionalan lik, barem je simpatičan za praćenje. Ostali u suštini nisu vredni pomena, naročito Sam Jackson i Bryan Cranston koji su dobili najmanje maštovite likove i ambijente za igru.

Vaughn je u filmu ARGYLLE hteo da se ponovi a opet malo i da uči druge kako se pravi film. To čini ovaj promašaj još gorčim. Ali, opet s druge strane, ovo je 140 minuta Vaughnovog filma od 200ak miliona. Dakle, tu uvek ima šta da se vidi.

Osećaj promašenosti svakako proističe iz toga što izgleda kao da je Vaughn ovde želeo da apsolvira bondovski film, da ga toliko prevaziđe da mora biti meta, da bi na kraju ostao iznova prepakujući best of momente iz KINGSMANa.

ARGYLLE je skupa škola i za Apple i za Vaughna. Nadajmo se da će dati dobre đake.

* * / * * * *

SALT AND PEPPER

SALT AND PEPPER  je rani rad Richarda Donnera snimljen u Londonu sa Sammy Davis Juniorom i Peterom Lawfordom, sporednim protagonistima Rat Packa koji ovde imaju glavne uloge.

Malo je reći da je Donner - koji će kasnije u karijeri postati poznat baš kao majstor rada sa zvezdama - ovde dobio nezahvalan zadatak da snimi film sa dvojicom epizodista suočenim sa zadatkom koji ne mogu da iznesu. Scenario Ealing veterana i generalno duhovitog Michaela Pertweeja nažalost na ekranu nije pružio nimalo humora ali je srećom dovoljno opterećen pričom da na bazi toga drži pažnju.

I konačno, Donner je dobio priliku da radi akcionu komediju. A njemu akcija ide od ruke.

U tom pogledu, SALT AND PEPPER je film koji uprkos tome što nije smešan, i što nema dovoljno upečatljive zvezde da ga povedu, ima izrazito uspelu mehaniku, i Donner se u tom pogledu snašao u ovoj parodiji na bondovske filmove gde su dvojica američkih mangupa posle povlačenja otvorili klub u Sohou i onda spontano uvučeni u zaveru koja vodi ka puču u Velikoj Britaniji.

Ovaj film iz 1968. u bioskope je pustio United Artists, dakle nije bilo inhibicija da se čačne bondovska estetika, pa tako imamo Polaris podmornicu kao lokaciju i poteru sa "adaptiranim" borbenim automobilom po uzoru na Bondove, s tim što je ovo buggy a ne sportski kupe.

SALT AND PEPPER je postigao dovoljno veliki uspeh da je usledio nastavak u režiji Jerry Lewisa.

* * 1/2 / *.* * *